I
jutros je Pohara prvi spreman. „Budi“ Zaima, Sabita i još dvojicu. Oni će ići
malo ispred nas. Samo da se uvjere kako je prolaz slobodan. Više nemamo šta
čekati.
Iako
se jučer čula pucnjava na nekoliko mjesta, dovoljno nas je brinulo što ni
posljednji put nismo uspjeli uspostaviti vezu. Razumijemo to kao da se
oglašavala samo odabrana grupa, koja je štitila glavninu u povlačenju na
Trebovu. Štedi se municija, a i prave se nove linije odbrane. Još smo se nadali
da su se Džemovi negdje našli s njima, da su im rekli za nas i naše planove, i
da nas jutros možda neko čeka.
Tiho
smo se spuštali niz livade, spremni na sve opcije. Da nas buđenje jutra dočeka
ponovo nekom pucnjavom, ali i tišinom. U obje varijante, u to doba sebe vidimo
već na drugoj strani.
Huk
Sutjeske je do nas dopirao tiho, kada smo naglo zaustavljeni. Izvidnica se
vraćala, s vijestima kako su tačno na gazu primijetili dva četnička stražara.
Mada je bio najraniji sabah, bili su sigurni u svoje oči.
Povukli
smo se malo nazad. Brzo je trebalo odlučiti, i pametno, što su ovaj put
razumjeli svi. Nisam čuo ni jedan glas sem Mišovog, Zaimovog i Sabitovog.
Uglavnom su pokazivali kako se desilo ono što su najmanje očekivali, priznajući
da smo primorani od dva zla birati manje. Pri čemu ćemo morati biti i jako
pametni, da bismo prepoznali koje je manje.
Ja
sam brzo odlučio. Čim bude glasanje, ostaću suzdržan. Ako mi dozvole. Ako
shvate takvo moje priznanje, u ovoj situaciji ja uopšte nisam pametan. Ako se
odlučimo proći, koliko nas je ne možemo računati da nećemo biti primijećeni.
Morali bi se riješiti stražara. I to bez pušaka. Nožem, kao u partizanskim
filmovima. Ako bude dobrovoljaca. Ja tu hrabrost nemam.
Ako
se odlučimo vratiti, rizikujemo da sasvim izgubimo vezu s Majorom. Većina je
jutros bila protiv novog odlaganja, kada smo pred polazak pričali o tome, među
kojima i ja. Ako je tačno što je izvidnica vidjela, spreman sam podržati ako i
većina bude.
Ali,
ako budu insistirali na mome mišljenju, predložiću proboj! Od nas trideset i
nešto, neki se i probijemo. Iako sam skoro siguran da će ovaj prijedlog teško
sem mog glasa dobiti više i jedan, a ne više od polovine.
Taman
se počeh plašiti glasanja, kad svi shvatismo kako ga neće ni biti. Začu se
nekoliko pucnjeva, nije na gazu ali ni mnogo dalje od nas. Meci su preletjeli
preko nas, pa mnogi pomislismo kako smo mi i meta. Ni malo ne sumnjajući da su
pucali četnici.
Shvatajući
da nismo otkriveni, nakon još preciznijih procjena udaljenosti, požurismo da
odahnemo. Može biti da se radi o buđenju neke četničke grupe, koja i rano voli
prošenlučiti.
Sljedećih
par rafala nas sledi više nego prvi put. Do nas je doprlo i nešto nalik
ljudskom ginućem uzdahu. Kao i još nešto što je ličilo na ljudske glasove.
Uzalud se nadati da nam se samo učinilo, više ljudi to nikada ne doživljava
zajedno. A nismo se prevarili ni da se sve odigralo na našoj strani.
Nisu
na nas pucali, ali na koga su onda?
-
Eno, znao sam – Ejub Vejo prvi uzdahnu.
-
I ja sam... vidio sam ja još sinoć da će se i oni
odvojiti – Mišo, samo što nije vrisnuo – jebem im... Džaba, isto bi bilo i da
nisam rek'o da ide ko god hoće. Zna li iko koliko ih je tačno?
-
Znam ja – opet se Ejub javi – šestorica njih,
brate. Smajo i Mujo Glibo, i njihova ekipa. I mene su vikali. Ja, bogami, nisam
htio.
-
Nek nisi. Pametno.
Ali,
više vremena za priču nemamo.
Trenutke
nakon onih pucnjeva, svjesnosti da su bili stvarni, dopunismo s nekoliko tihih,
svakome jasnih uzdaha. Većina je znala svu šestoricu, ja se ne stižem sjetiti.
Uzdasi
su isti, a vremena više nema. Tek da u par sekundi proleti dilema je li neko
poginuo, ili su svi, možda su i zarobljeni, a možda se neko, ili svi stigli i
povući. Te jedna sekunda, u koju stane pitanje: Šta čeka nas?
Dok
se nije sasvim razdanilo, moramo ponovo biti iznad Mrkalja. Možda ćemo se i
odatle morati povući, još visočije. Uglavnom, daljnje dogovore odlažemo dok ne
budemo na puno sigurnijem.
U
čemu niko noge ne štedi. Iako smo se, prilikom okretanja, ja, Mufo i Faruk bili
našli na čelu, već nakon desetak minuta smo ponovo bili zadnji. Još, i dalje
zaostajući. Mufa je žeđ izmučila, jedva se i uz našu pomoć kretao. Najprije je
zatražio da ga vode napijemo, a kada se Faruk nije složio, opet mu u čep
nasuvši tek nekoliko kapi, u momentu je bio sjeo. Zamolivši da ga ostavimo, da
nam je već predugo na teretu, da je njemu suđeno da pogine, da mu je žao što će
ga četnici žedna ubiti.
Čvrsto
je stezao svoju klipaču, a ja sam u Farukovim očima primijetio suze kad i u
svojim. Nije mi dozvolio da se ja oglušim o njegove zabrane, sam je Mufu
ponudio čuturicu. Pri čemu je požurio okrenuti glavu.
Iako
sam očekivao da Mufo neće stati dok mu je ne isprazni, desilo se upravo
suprotno. Zadovoljio se s dva gutljaja. Valjda, računajući na neku buduću
toleranciju.
Koliko
su mu ta dva gutljaja vratila snagu, a koliko samo volja za životom, tek se
ponovo podigao i krenuo pred nama. Još uvijek jedva, ali nas više nije bilo
strah da bi nas još jednom mogao onako zabrinuti. Pet ili deset minuta poslije
ostalih, ali i mi ćemo iznad Mrkalja biti prije potpunog buđenja dana.
Više,
pucnjevu nismo čuli. Tako je odmah prihvaćen prijedlog da se ovdje zadržimo,
bar dok ne doručkujemo.
Prilika
da, htjeli ne htjeli, ja i Mufo opet pomislimo na Džema. Opet smo jeli kuhano
meso, i opet bez hljeba. Bar se nije još uščulo, tako smo mogli ostaviti i za
ručak i večeru. Po malo, tek da ne budemo gladni. Tada ćemo, konačno, moći u
ranac metnuti i ćebe. Da nam se više ne prigovara zbog njegove kafene boje,
iako smo je birali maksuz, kao maskirnu prema lišću koje je već počelo opadati.
Doručak
prođe, a niko nas ne pokreće, nema ni vijesti, ni sastanka. Ako smo opet uokolo
postavili straže, još smo jednom Faruk i ja zaobiđeni.
