Pilje moje, mazo,
nešto bih ti kaz'o:
Mangupa se mani,
sa njim ne divani;
Pilje moje, mazo!
Mangup jeste, mazo,
očima te mami;
Šejtan jeste, mazo, 24. decembar 1993.
njega se okani;
Pilje moje, mazo!
U krevet' si bolna,
stalno se pretvaraš;
Niti bolna, nit' umorna,
već si ljubomorna!
Pilje moje, mazo!
Ajnc
nije popularan više. Ja sam odustao, Salja se prebacio na poker. Odustao sam od
igre, ne i od kibicovanja. Naravno, navijam za Salju.
Danas
ga baš ide. Ili su ovi Jabučani prepuni sebe, pa nikako da ugajgule kada da
blefiraju a kada ne.
Naviknut
sam na onu što čuh „Bolje silovati...“, pa mirno uživam uz Saljinu sreću. Mirno
čekamo konačno odustajanje i ovih najupornijih.
Salja
će sačekati. Ja možda i neću.
Iznenađen
sam ulaskom Saja u ovu kuću, još više njegovim zvjeranjem po sobi. Šta bih tek
rekao na to što se na meni zaustavio. Išaret dobijam da krenem, izađem.
-
Ideš sa mnom – promumlja, jedva razumno.
-
Kuda? Gdje? – pitah jasno.
-
Vidjećeš. Sve ću ti putem objasniti...
-
Čekaj. Ne kontam – pokušavam se braniti – kako
misliš da idem negdje, a da ne znam kuda!?
-
Ma nemaš ništa da se brineš. Nije ništa strašno,
opasno. Mog'o sam i ja to, ali... A treba mi neko od velikog povjerenja. Kužiš!
***
Okrenuli
smo cestom naniže. Dakle, idemo prema Dusini. To je jedino što za sada znam.
Vidim mu o ramenu torbicu, to za sada ne razumijem. Ali mi je malo jasnije bar
to da mu treba neko.
Riječ
povjerenje kupuje svakoga. I mene je. Dijelom smeta što to znači i tajnovitost,
isto tako i što mi odmah ne govori osnovno. Ako već ima povjerenja u mene...
Kaže
da ima. I odabrao me je, sigurno ne slučajno. Mislim da je baš mene tražio. Da
su mu moji rekli gdje sam.
Ne
sumnjam ni ja u njega, ali me muči tajanstvenost. Ne znam, ne vjerujem da je
baš potrebna. Kad se nekom vjeruje.
Zato
se i tako jako pitam zašto još čeka. Zašto priča o ratu, o bataljonu onako kako
nikad prije nije. Gdje sad bitnim je da čovjek u ovim vremenima treba sa svima
biti dobar. A kako uvijek ne treba svakome sve govoriti.
Ne
kontam. Ne kontam u kakvu me priču uvodi, ali mi se ona sve manje dopada.
Slušam rastrgano pridičenje bez da se osvrćem. Čekam čuti glavno.
Prođosmo
pola puta, a stalno usporavasmo. Dok njegov monolog jednako traje ja iznova
vodim svoj, u sebi.
Postalo
mi je jasno kako ćemo u selo ući s mrakom, što mora imati veze s ovom njegovom
torbicom. Nešto treba ukrasti? Od Dusinske vojske, što njima neće nedostajati
koliko je nama potrebno? Nema mnogo zdrave logike. Nešto treba ukrasti od nekog
domaćina? Nešto što može stati u torbicu? Bez jasne logike, opet. Nešto treba
donijeti? Što se krije od svakoga, i za što treba neko baš od povjerenja. Možda
i ima logike, ali nadilazi moja razumijevanja. Možda torbica nema veze s
dijelom zadatka koji ću ja obaviti? Ima logike, ali zašto je meni tako privukla
pozornost. Ima logike, ali šta može u torbicu stati da je jedan ne može nositi?
Osim toga, kako će izgledati kada dvojica nose jednu torbicu? Između sebe, nema
smisla. Na smjenu, jedino ako se radi o atomskoj bombi...
***
Prišli
smo selu, a ja znam manje nego kad smo pošli. Umoran sam od slušanja
besmislenih poredbi i metafora, možda sretan da je mrak pao. U sebi ljut i bijesan,
izvana oštro spreman saznati pozadinu svega.
Zastadosmo
na ulazu u selo. Vjerujem da je to kako bi mi konačno rekao nešto što ću
razumjeti.
Umjesto
toga Sajo jednim dugim pogledom provjeri da je put u srce Dusine čist, te tiho
mi reče da sačekam tu.
Da
sačekam. Koga? Šta? Dokle?
Njega,
sigurno. Ipak s punom torbicom, vjerovatno. Ne zadugo, brzo je odjurio kući u
blizini.
Možda
ja lupetam. Možda je tu svratio usput, valjda će mi ranije reći šta je moje da
radim. Normalno bi bilo...
Normalno
bi bilo, kada bi on bio normalan. U šta više i nisam toliko siguran. Samo
budala može imati povjerenja u nekoga ko zapravo ne zna šta treba da radi.
A
možda je on i normalan. A ja taj koji je budala. Ići, doći negdje a ne znati
još gdje si pošao... Budalasto.
***
Vraća
se. S punom torbicom. I kada konačno će morati reći šta je u njoj, zašto mu ja
trebam kada je i on sam lako nosi, kuda i kako ćemo dalje...
-
Evo ti ovo – sad poče govoriti s dva metra
udaljenosti – ja imam neodložna posla, ne smijem propustati... Ženska je u
pitanju... Ti ćeš ovo odnijeti u Komandu. U selo uđi normalno, a probaj da te
niko ne vidi kad budeš prilazio Komandi. Šifra je dva kratka, dva duga, tri
kratka kucanja. Upamtićeš to lahko; znači prvo kucneš dva puta jednom za
drugim, pa malo sačekaš i opet kucneš, opet pauza pa kucanj, i pauza i tri
uzastopna kucnja. Ne gledaj, boli te briga ko je unutra, ako budu išta te
pitali, samo reci da sam te ja zamolio. Budu pitali gdje sam ja, nemaš pojma -
osim da sam mor'o ostat' u Dusini. Ma pametan si, nemam ti više šta reći, znam
ja da ćeš se snaći. Pa se viđamo, jarančino. Hajde sad...
Govorio
je tiho i smišljeno, koliko da jasno čujem svaku riječ a ne shvatim više nego
trenutno trebam. I sve sam razumio, a zapamtio samo šifru. Koja me obavezno
podsjeti na Voljevac. S tim da bi ovo i moglo imati sličnosti, kada bih je ja
vidio između njega i Admira.
Dok
je govorio, nekoliko puta sam zaustio prekinuti ga, nešto pripupitati. Kad je
završio, više nisam imao vremena.
On
je opet nestajao u istome dijelu sela, mene ostavljajući s torbicom. I onimež
što mi je rekao.
