Teško gradu, kojim
paša projde,
i djevojci koja sama dojde!
Prvo će je jutro prekoriti;
„Da si harna, ne bi došla sama,
već bi tebe tvoja majka dala!“
Čudno
se osjećah. Vjerujem da je u svemu dobro što me niko neće ni pitati za trenutna osjećanja, ne bih znao
objasniti. Možda bih nešto smislio, čak i slagao.
Sebe
da lažem, to ne bih. I neću.
Osjećam
nelagodu koju sam iza leđa ostavio, pokušavam njih shvatiti. Hankija je bila
jasna, osjećam sad kako se Enisa već pomalo i sama kaje.
U
trenutku misli stvaraju sliku koja je mogla biti. Kakva bi tek sutra uvečer
bila fešta u Deževicama, da sam večeras s Enisom došao.
Zaigra
i moje srce, koje smirivah na svoj uobičajeni način. Nije sudbina htjela. Koja,
ipak, ima još nešto za reći.
Iznenađen
bijah, pošto dopratismo Fatimu i Fazilu do njihove kuće, kada me Fatima pozva
na sekund nasamo. Da je bilo vremena svašta bi mi kroz glavu prošlo, ovako
ostah posve miran.
-
Pitat ću te nešto, ako ćeš biti iskren – iako je
i ona sedamnaestogodišnjakinja, od početka je djelovala ozbiljnije razboritija
od ostalih.
-
Iskren, ja drukčiji ni ne znam biti - zažmirio sam prethodno, što se u mraku nije dalo vidjeti, trebalo mi je još tih nekoliko sekundi da shvatim kako se ipak suočavam s onim s čime sam mislio da neću biti suočen.
-
Zanima me, da je Enisa pristala, šta bi ti
uradio?
-
Šta bih uradio? Poveo je, kako smo i rekli!
-
Ozbiljno?
-
Znaš, ja duboko vjerujem u sudbinu. Tih dvadeset
minuta koliko sam dao, nisam ja Enisu provjeravao već sudbinu. Sem toga, bila
si, znaš da nam je od početka priča jednako nametnuta. Isto tako, znaš i šta je
ono što mene inače odbija, ali... uprkos tome, ja sam pristao! Dakle, do nje je
ostalo. No nema veze, bit će da ipak nismo jedno drugom suđeni.
-
Razumijem sve to, ali mislim, ono - niste nikad
sad nešto baš ozbiljnije pričali, pa... Mislim da se ona bojala da ne bude
isfolirana. Ali ako je istina to što govoriš...
-
Fatima, istina je. Jesam li ja mogao samo se
šegačiti k'o i ostali? Jesam. Vidiš, da ti dokažem da sam posve iskren priznaću
ti i ovo, meni je Adisa najsimpatičnija bila, iako ste sve jako lijepe. Za ljepotu
je jedino bitno da se čovjek ne stidi reći „E, ovo mi je žena“, bitna je fina
narav. A tu među vama i nema nekih razlika, sad se ja i nisam ni u jednu ni
zaljubio, razumjećeš kad ti kažem da poštujem, adete ovdje, i to... Tako ste mi
sve samo drage, a mala Adisa najsimpatičnija. Ali je i red neki da se Enisa
prva uda, a i ona je fina, fini su im i roditelji. U svakom slučaju bit je da
bi čovjek mogao živjeti normalno, sretno... Ne znam koliko si me razumjela?
-
Jesam. I vjerujem ti. I hvala ti. Znam da će
Enisi biti drago ovo čuti. A i meni je drago. Vjeruj mi. A i ti si nam, uvijek
smo govorile, nekako najiskreniji, sad što je Enisa sumnjala...
-
Sudbina, opet kažem. Valjda... Nego, da i ja tebe
upitam nešto, ali iskreno da odgovoriš.
-
Mislim da znam, ali hajde – kroz smiješak olakša
svu situaciju.
-
Pa eto, da sam tebe pitao, to jest da si trebala
se ti odlučiti. Naravno, samo u vezi mene me zanima.
-
Žao mi je, ali ti teško mogu tačno odgovoriti. Ne
što neću iskrena da budem, nego jer je moja situacija druga. Nemam baš ni
podršku roditelja... Mislim da me shvataš. A što se tebe kao tebe tiče, mislim
sve najbolje mada sam ja kužila da ti više gledaš Adisu, pa bi me to možda
odbilo. Eto.
-
Da, shvatam. Onda, još jednom, sve najbolje, pa
se akobogda vidimo.
-
Akobogda. I, još jednom, hvala ti na iskrenosti.
