I - 24 / Dobrog borca sedmorica opslužuju

Ćuk sjedi na zelenom boru,

na zelenom boru, na kiti javoru.

                                                                                               

On sjedi pa se premišljava,                                                                               

da li bi dragu zvao sebi.

„Dođi mi, moja draga sama!“

Mi smo bili zadovoljni urađenim. Sem krompira, koliko je ko mogao ponijeti, donijeli smo i nešto drugog povrća, nekih začina, malo raznog posuđa, a svako nečim upotpunio svoju oskudnu garderobu.

Major je imao jednu zamjerku, što nismo tražili da nam se daju konji. Ali mu se dopalo što smo se svi angažovali. Zahvaljujući tome, pred zemunicom nas je čekalo prijatno iznenađenje. Naizgled malo, ali u našim očima veoma veliko stado od šest brava!
            Vrijeme ručku, ili večeri, kako ko već zove taj drugi obrok, svakako je već bilo, ali mi tek razmišljamo o njemu. Fadil i Smajo su preuzeli obaveze oko klanja i pripreme janjeta, koje će poslije Latif skuhati u već spremnom loncu.

Sve to će potrajati. Pošto sam, svakako, imao obavezu vraćanja alata, odlučio sam usput "vrijeme ubiti“ u Semirovom društvu. Sad želim saznati nešto više o tome šta se zbivalo na Trebovoj do našeg dolaska.

On je predložio, a ja nisam imao ništa protiv, da opet prošetamo do one iste kose, ovaj put samo malo visočije.

Zbog ljepšag pogleda. Vidjet ćemo neka od stada na ispaši. A, gdje su stada, tu su i čobanice.

Prije nego počnemo uživati u promatranju lijepih stada tražio sam da mi ispriča kako je došlo do okupljanja vojske ovdje.

Krenuo je od početka, i bez puno uvijanja:

-          Joj, bili su Srbi svi pobjegli s Tjentišta, čim je puklo u Foči. Mi smo bili spremni pomoći Foči, samo se čekao signal. Nije ga bilo, niko nije znao šta da preduzme. A, imali smo poprilično pušaka. Jebiga, vrijeme je prolazilo, ništa se nije činilo, sem što smo bili spremni da se branimo, u slučaju da oni napadnu. A onda, kao i svukud, došla je vojska na pregovore. Bilo je povuci-potegni, mislim među našima. Jedni da se oružje preda, drugi protiv. Na kraju, nešto smo predali, nešto sakrili. Mislim da se, ipak, predalo više nego što smo morali. Poslije su se Srbi vratili. Autobusima. Onda, znaš kako to ide, po noći straže, po danu sastančenja i vijećanja. Tako, sve dok Bešović nije stigao. U početku je imao problema...

-          Seoska politika?

-          Jest... i nije. U stvari, jeste. Ali, Major je računao da će tako biti. Pogotovo, što se razočarao i u neke od kojih se nije nadao. Njima je poručio da će svi, i to vrlo brzo, za njim na Trebovu. Mislim da se plašio i da ga neki od tih i ne izdaju. Zato je prvo okupio tridesetak ljudi, iz svog sela Zaostro, i Kruševa. S njima je ovdje izašao, blizu Trebove. Sprva se nije usuđivao direktno boraviti na Trebovoj. Onda su, svako veče sjedili i dogovarali se koga će još pozvati. Kad mu ko da garanciju za nekog on napravi poziv. Čuo sam da su od krompira napravili pečat, na kojem je samo pisalo „TO SUTJESKA“. Tako je krenulo. Ljudi su se odazivali, izgonili stoku u katun i iznosili hranu. Sad smo svi ovdje.

-          Gdje je Fudo Madeško?

-          Jah! Oni su na Sniježnici. S one strane Sutjeske. I tamo imaju katuni, na Sniježnici i na Vučevu. Takođe su svi izašli iz sela. Tamo je Ćasara komandant...

-          Čuo sam da je zajeban. Ako sam dobro razumio neku noć, dolje u Basarićima...

-          ... zapriječili su cijelu cestu. Svako deset metara su oborili balvan. Nema šansi da im četnici priđu kamionima. Čuo sam da su veoma složni, i da su se dobro organizovali. Ćasara je sve to uštimao, svi ga slušaju. Već se sastajao s Bešovićem. Dogovoreno je da se uvežemo. Ćasara je prihvatio da Zaim bude komandant, jebiga - major je. Uskoro bi trebali i zvanično biti jedna jedinica. I sad, svaki drugi dan kurir održava vezu. Neki Avdo Kovačević Okrugli.

-          Aaa... čuo sam.

-          Šta ja znam; Bešović hoće, tako sam čuo, da Ćasara tamo drži ljude i bude spreman. Neki vele da je to glupo, puno smo udaljeni, valja Sutjesku preći, asfalt niko ne drži... puno je šuplje... Ipak, i ovi što govore da se treba uvezati - govore to sebi u bradu. Znaš, Majoru se beskrajno vjeruje. Vidjećeš, upoznaćeš ga. Vjeruj mi, da nije on došao bilo bi nas mnogo što bi prošli kao vi. I gore!

Namjestismo se još udobnije. Stada su bila prilično udaljena, ali, kako mi reče, uskoro će mrak i sva će, u pratnji svojih čobana, proći ispred nas.

Do tada, imao sam još puno štošta za upitati:

-          Čime ste napravili sva ona skloništa?

-          „SAMA“-ma. Ostale od „Šumarstva“. Znaš, direktor  je bio Dervo Rahman, on ih je zadržao ovdje, kao i dosta goriva i motorki. Začas je to urađeno, iskopanao i natkriveno, zemlja navučena. Vidio si, k'o atomska skloništa!

-          Svaka čast! Nego, kol'ko sad ima pušaka i municije? Šta se radi? Caka mi reče da njemu ne daju da bude s vojskom!?

-          Pusti Caku. Slušaj, nemoj mu govoriti da sam ti rek'o, ne voli da se o tome priča - ima padavicu. Zna se ukočiti, znaš kako. Rijetko ga fata, al nikad ne znaš kad će. Neće niko da rizikuje. A i mali je još. Mota se oko Komande, oko vojske. Nije on ni kurir, ne bi ga niko smio sama ni poslati. Nego se, onda, valjda spleo oko Krnja, drugog Majorovog kurira, a ovaj planiro da malo šnjuha... biće ti jasno kad ga bolje upoznaš... pa je on Caki reko da se s vama vrati... A što se pušaka tiče, ne znam ti tačno. Nema puno, uglavnom. Bešović je oduzeo sve neispravne, pravljene. Bilo je i dosta falš mina, sa školskim upaljačima. Pješadijskih, protivtenkovskih, nema šta nismo kupovali. Ali, eto, ima nešto i mitraljeza, puškomitraljeza, automata, papovki, karabina, lovara...

-          Kako da nigdje ovdje nema straže?

-          Što će!? Svud okolo je vojska. Major je to rasporedio, zauzeo sve važnije čuke. Ne može nam niko prići da ga ne primijete. Spavaj slobodno, ne boj se... E, ovo ti moram ispričati!

Semir se nekoliko sekundi tiho smija, zatim  promijeni travku koju je grickao, a onda krenu s tom pričom:

-          Ima jedan stari vlah iz Vrbnice. Neki Vladičić, ne znaš ga ti. Krupna vlašina. Jest star, al' krupan. Kad je Major tek doš'o, kad je ovuda bilo manje od pedeset ljudi... odvaži se ta vlašina, ko fol ponio sjekiru da nešta usiječe u šumi, a on pošo u izviđanje. Da izvidi ima li koga. Bezbeli, naši ga ufate. Bešović nabrzinu odredi kao neke policajce: Lata Krša i Envera Kovačevića, Rama Krša i još neke. Oni ga ispitivali, valjda ga i na smrt bili osudili. Kažu, bio preblijedio ko krpa. Nema šta se nisu, ko fol, dogovarali šta će mu uraditi. Ramo ga, kažu, živa isprepad'o. Kažu da se i upiš'o od straha. Da je molio, kumio, preklinj'o... Valjda im je rek'o kol'ko je četnika došlo na Prijeđelo, dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore. Maltene je i izmišlj'o, samo da ga puste. A Bešović je to, sve, skontano radio. Dok su ga ovi ispitivali on rasporedi trideset ljudi, za svaku drugu bukvu po jednog. I to namjerno da se mogu primijetiti. Dok ga budu vodili! Pošto su ga na kraju, eto, kao oslobodili, vodili ga polako, namjerno pored onih ljudi. Čim jednog prođu, on se prebaci naprijed! Tako su ga vodili pored istih ljudi, a on je čitavim putem viđao vojsku iza drveća... Poslije je, kad je došo među svoje, vapio „kuku, šta ik je – za svakom bukvom po jedan“.

Prvo sam se i ja nasmijao, ali i odmah uozbiljio:

-          Vidš, ko bi se toga sjetio. Pametno, vrlo pametno. Zato su i po Mješajima pričali kako na Tjentištu ima „pet iljada osovaca“. Mi kontali da brecaju, da se plaše. A tako je to, znači, došlo... Dosta ih je i stradalo ovuda. Kako?

-          Zatek'o se ovdje, znaš, jedan miner, pirotehničar, planinar... niko ne zna koje mu je pravo zanimanje, ni zašto je ovdje došao. Iz Goražda je. Admir Kuljuh. Odmah se uvez'o s Bešovićem. Ovaj mu dao da izabere nekoliko momaka, i da ih poduči oko mina. U stvari, on je i krenuo s pregledom sveg naoružanja i mina, i odvajao one sa žutim upaljačima, školske. Uzimao je i ispravne, po Majorovom odobrenju. One su sad sve kod njegove grupe. Zasad jedino oni i rade. Stalno idu u diverzije. Nedavno su bili zarušili i onaj tunel prema Gacku, tako da nam odozgo četnici nisu mogli doć' vozilima, tenkovima... Išli su dosta puta i njihovim položajima, stavljali mine. Još se nije desilo da nije odradila mina koju su oni postavili!

-          Borbi, nije bilo?

-          Nije. Jesu jednom oni probali da zapale Basariće, ali ih naši dočekali. Uglavnom, još niko naš nije pogin'o u borbama. Jest tamo na Vučevu, odnosno na Hadžića Ravni. Mislim, osam! Iznenadili ih četnici... Poneko je pogin'o u napadima na selo, stariji što nisu mogli i htjeli ići. Nekoliko puta su nas gađali i avionima, ali još niko nije ni od njih stradao. Nekol'ko je ranjeno, sve lakše. Jedan je konj pogin'o... Sve zahvaljujući onim skloništima! Bitno ti je samo živ do skloništa doći.

-          Nemoj se ljutiti, bogati, šta vi, onda, radite, koji ste ovdje?

-         Pa... u početku, skoro ništa. Svak svoje. Dok nije Major počeo da malo uvodi reda. Sad smo svi logistika. Kako Major voli reći, jednog dobrog borca treba sedmorica da opslužuju! I ova skloništa, nisu to SAME same uradile. Narezani su balvani, konjima privučeni, navaljani, nešto se i zemlje moralo ručno nagrnuti. Oko stoke se radi, muze, skuplja kajmak, čuva se, nosi se hrana onima na položaj... iako svaki od njih kad dođe ovdje, i napuni ruksak. Nedavno je naredio i da se pobiju skoro sva paščad. Jedna ekipa, koju je vodio neki Hedo Poturak, petnaest dana im je trebalo da ih sve potamane... i još nisu. Znaš, stalno se ovce kolju, svaka koliba svake hefte - makar po jednu. Te se kože, i kosti, bacale po potoku. Paščad raznosila, a naišla ova vrućina, pa da ne bi došlo do kakvih zaraza. Sad se zakopavaju i kože i kosti, paščad su i to rovila, zato ih se moralo pobiti... Tako, uvijek se nešto radi. Nekad i lopte poigramo. Eno, vidiš, ono tamo nam je igralište...

Rukom mi je pokazivao u pravcu jedne zaravni. Dobro utabane, vidjelo se da vremena za fudbal nije manjkalo. Uzdahnuo sam, ne samo za time što sam gledao, već zbog prisjećanja na one s kojima sam često znao poigrati, a s kojima neću nikad više.

Misli mi je prekidao Semir, nastavljajući:

-          Igramo između katuna. Ne moram ti govoriti ko je najbolji. Nema nam ravnih. Ćuza nam je najbolji, ko Vaha. Samo, ima deset dana kako nismo... Jedva čekam da se opet skupimo. Prošli put su nam Kruševljani ostali dužni, iščupali neriješeno!

-          Jedva čekam da se vrate ovi moji iz Trošnja – sad sam misli okrenuo prema onima koji su jutros otišli, ali sam ih želio, opet - podijeliti sa Semirom – prve prilike ćemo vas izazvati, mislim da još možemo sastaviti dobru ekipu. Jesu nam tri ponajbolja poginula. Adem, kako je samo on znao lagano igrati. Divio sam mu se kako je znao rasporediti snagu. Cijeli bi dan mogao igrati u istom ritmu. Onda, mali Fijo. Kakav je samo on imao šut. Samo kad mu sjedne. Pa, Zika. Tehničar. Kao Pape. Jednom sam igr'o s njim u tandemu, u napadu. Prvo poluvrijeme - ništa. Kaže on meni „dodaji mi je u noge“. Tako je on meni dodav'o. Ja se saplit'o o loptu, ne basta meni tako, meni je moraš dati u for, da je pokupim. Eh, kad smo se tako sporazumjeli, mislim da je drugo poluvrijeme i najbolje što sam u životu odigr'o... Siguran sam da bismo vas pobijedili, makar prvu utakmicu! Igrali bi za ove što su izginuli... Kako igrate?

-          Kako misliš?

-          Po koliko igrača?

-          Kako god vama paše. Ne biste nam mogli ništa, ni da ste kompletni. Kad su Trošnjani znali igrati... Šest i sedmi, vidiš kolko je igralište. Vama bi dali i jednog više da imate.

-          Imaćemo mi trojicu više... desetoricu!

-          Ništa... jedino da vas pustimo! Znaš kad ja ubacim loptu, ko nekad Zelenika!

-          Znam ja da su za njega govorili kako nikad nije pogriješio s centaršutom. Kad on ubaci loptu, samo se moglo desiti da onaj kome je ubačena nije gdje je trebao biti... Dosta mi je tih tvojih Veležovaca... a ako ćemo se nadlagivati, ja sam ti na golu ko što nekad bi Divanefendić, u odbrani sam ko rahmetli Hatunić, a u napadu kao Šećer!

Semir se zagledao u dvije figure, prve koje su nam se približavale, dok sam ja u glavi slagao tim koji bi sad mogli sastaviti.

Opet me prekinuo, kad je bio siguran ko nam se približava:

-          Ono su ti naša dva najbolja diverzanta. Nije da se falim, al moji su Tođevčani. Onaj lijevo, e to ti je Ćuza, Muslić Muhamed, maloprije ti ga spomenuh. Onaj drugi, to je Ševko Ožegović Šeks!

-          Muslić, Ožegović! Nije da se falim, al' možda su mi obojica fam'lija.

-          Ne znam, mislim da Šeks i nije nešto puno u rodu s Alčetom.

-          Ne znam ni ja koji su mi Ožegovići famelija, znam da mi je pranena Ožeguša. A nena rahmetli mi je kazivala da je jedna Ćerimaguša rodila neke Musliće, druga neke Kovačeviće, treća Bešoviće, pa jedna Humiće, Madeške, Kovače...

-          To sam ti i ja neki rod?

-          Nisi. Znaš da smo ti baba pitali. Elem, kad sam o tom razmišlj'o, haman mi svo Tjentište dođe neki rod. Jedino mi, mada ni to nisam siguran, Krši nisu ništa. Bogati, gdje je ona Aida?

-          Ona je tamo u Sarajevu, tamo je otišla završiti školu. Što, da nisi i ti... ?

-          Jok. Fina je, bio sam jednom k'o nešto naumio, al' mi rekoše da je Fijo s njom zaozbilje...

Još smo dvadesetak minuta pričali o Tjentiškim curama, koje sam poznavao, i koje nisam a koje je Semir smatrao da je zgodno pomenuti. Pitao sam i za neke zajedničke jarane. Za sve je kazao da su živi i da su tu, sem za njegovog rođaka Hamda, kojeg je rat zatekao u JNA, negdje u Crnoj Gori, i za kojeg više ništa ne znaju...

Akšam se spuštao, pratila ga je predivna zvonjava ovaca. Vrijeme kad će čobanice početi nailaziti. Biće to lijep prizor, da žalim što ću ga propustiti. Svakako je janje skoro skuhano, ići mi je prema skloništu. Taman ću stići na večeru, mada je, prema raspoloženju mog želuca - tome vrijeme davno bilo.

Semir me zaustavljao, da budem kod njega gost na večeri.

Imao sam jak razlog da se samo zahvalim:

-          Ovaj sam ručak predugo čeko, da bih ga propustio!

gorjelo je sve, sem kamena...