Operacija KOVERAT
predstavlja najozbiljniji pokušaj deblokade Sarajeva krajem 1992. godine. Da je
operacija uspjela, historija odbrambeno-oslobodilačkog rata bi se sigurno
drugačije odvijala. Operacija KOVERAT je odisala velikim brojem propusta, nestručnosti,
površnosti, opstrukcija, ali sigurno nije nedostajalo srca, hrabarosti i
krvi...
I nakon tragedije boraca Četvrtog korpusa i „Crnih labudova“ na
Jahorini, Komanda operacije „Koverat“ na Igmanu nije odustajala od deblokade
Sarajeva. Vehbija Karić Amidža, Mirsad Čaušević Brada, Ismet Alija, Mirsad
Ćatić Čuperak, Medo Haznadar, Hajro Hasanović i Arif Pašalić 27. decembra 1992.
godine zaključili su da deblokada Sarajeva neće biti moguće bez jake manevarske
brigade koja bi bila stacionirana na Igmanu i koja bi bila spremna da izvrši
svaki zadatak. U depeši koju su istoga dana poslali nečelniku Štaba Vrhovne
komande Seferu Haliloviću oni su predložili da jedan bataljon boraca izađe iz
Sarajeva, a da se ostali bataljoni te brigade formiraju iz jedinica sa cijele
slobodne teritorije. Takođe je predloženo da na Igman izađe tri do pet članova
Glavnog štaba, te iz svih korpusa, osim Petog, po tri člana.
„Mi smo planirali da IKM na Igmanu preraste u Glavni štab“, sjeća se
Vehbija Karić. „Sefer Halilović je otišao u Ženevu na pregovore i bilo je
dogovoreno da iz Ženeve dođe na Igman sa predsjednikom Izetbegovićem.
Predsjednik bi kasnije produžio u Sarajevo, a Sefer ostao na slobodnoj
teritoriji i sa Igmana rukovodio borbom. Radi njihovog obezbjeđenja na Igman je
iz Sarajeva 3. januara 93. izašla specijalna jedinica „Delta“. Kako su bili
slabo odjeveni i naoružani, naredio sam Mirsadu Čauševiću Bradi da iz magacina
u Krupi uzme naoruženje i opremu. On je to učinio i mi smo „Delte“dobro
naoružali i obukli.“
Takođe, iz Sarajeva je izašla i grupa artiljeraca na čelu sa Nedimom
Hodom. A trebalo je da stignu i novi sarajevski borci. Ali, neočekivano su
izbile nevolje sa Fočanskom brigadom. Bataljon „Sutjeska“, kako stoji u
izvještaju Mede Haznadara, „samovoljno se povukao sa položaja“. Borci su
odložili oružje i otišli na „kolektivni zimski odmor“.
Karić je 5. januara 1993. godine očekivao telefonski poziv od Sefera iz
Ženeve u vezi sa Izetbegovićevim i njegovim dolaskom na Igman. Izgledalo je da
će oktobarska odluka Vrhovne komande o izlasku Sefera Halilovića i dijela
Glavnog štaba na slobodnu teritoriju konačno biti i realizovana.
Ali, stvari su se razvijale drugim tokom.
Drama se dogodila 6. januara 93. godine. Nagovjestio ju je Arif Pašalić
koji je prije podne bio kod Juke Prazine i onda došao kod Karića i rekao mu:
„Juka se ljuti na tebe i prijeti da će te napasti.“ I Fikret Prevljak je
obavijestio Amidžu da će to veče Juka napasti Komandu na Igmanu zbog
dezerterstva nekoliko njegovih specijalaca. Karić je ozbiljno shvatio
prijetnju. Naredio je Ismetu Aliji da oko Komande rasporedi „Delte“ i četu koja
je inače obezbjeđivala IKM. Takođe je naredio komandantu 9. brdske brigade
Dževadu Rađi da hitno na Igman pošalje bataljon, a komandantu 4. motorizovane
brigade Fikretu Prevljaku da pošalje četu vojnika radi odbrane komande.
Načelniku Štaba 8. brdske brigade Muhamedu Nogi i komandantu Prvog bataljona
ove brigade Munibu Milišiću izdao je naređenje da blokira asfaltni put ispred
hotela „Igman“ i spriječi dolazak Juke Prazine i njegovih boraca.
Karić nam je objasnio i zašto se Juka na njega naljutio. Dva dana ranije
grupa Zukinih boraca, vozeći teško ranjenog druga u bolnicu, sukobili su se sa
Jukinim ljudima na punktu iznad Lokava i jedan Jukin borac je ubijen. Juka je
od Karića tražio energičnu istragu i nije bio zadovoljan načinom istrage. Drugi
razlog je bio u tome što je grupa Jukinih boraca napustila svog „generala“,
obrazlažući da se kod Juke samo jede, pije, teferiči, pljačka, a ne pomišlja na
borbu. A oni hoće da se bore, pa su tražili da se stave pod Karićevu komandu.
Karić ih, ipak, nije primio da nebi izazvao sukob sa Jukom. I mladići su
pobjegli u Hrasnicu. Juka je saznao da su njegovi dezerteri bili kod Karića i
razbjesnio se. Bio je takođe kivan na Komandu Igman jer su iz Krupe uzeli
opremu za „Delte“. Po nečemu, on je smatrao da je oprema njegova.
Juka se nije šalio. Napao je 6. januara uveče IKM Štaba Vrhovne komande
na Igmanu, dok je Karić sa saradnicima držao sastanak. Medo Haznadar je u
izvještaju napisao: „Tog momenta oko objekta počinju padati mine, a stiže
informacija da su komandant bataljona Igman i načelnik Štaba 8.brdske brigade
Nogo Mehmed kod Juke dali uvjerenje da se ni u šta njihov bataljon neće
miješati i da Jukina jedinica može mirno proći pored njih. Za desetak minuta
sva Jukina bulumenta je već bila u hotelu, obezbjeđenje razoružano i svo na
podu, a oni upali u operativnu salu.“
„Shvatio sam da sam izdan“, kaže Vehbija Karić. „Jer, Nogo i Milišić su
poslije razgovora sa Jukom povukli svoje borce. A pojačanje nisu doveli ni
Prevljak, ni Rađo. Naredio sam da niko ne puca i da međusobno ne proljevamo
krv. Četiri Jukina borca sa čarapama na glavama utrčali su u salu i iz četiri
ćoška držali uperene cijevi u mene. Tada se pojavio Juka i kundakom puške me
tukao dok se nije umorio. Slomio mi je vilicu, izbio tri zuba i užasno sam
krvario. Plašio sam se za sina Emira i da me ne obori na pod i tako pogazi moje
dostojanstvo. Ubrzo su u salu ubacili mog sina Emira, krvavog i bez svijesti.
Umivali su ga i on je tri puta dolazio svijesti i ponovo je gubio. Tad mi je
bilo najteže. Nisu me razoružali i u jednom trenutku mi je došlo da ubijem
Juku, pa šta bude. Ali, nisam. Jedan od Jukinih koji je iz ćoška držao uperenu
cijev u mene, veli Juki: „Generale, da ga ubijem?“ „Ne“, kaže Juka,
„napravićemo od njega narodnog heroja!“
Samo je Medo Haznadar pokušao da zaštiti Karića. Ali, Juka je pretukao i
njega.
Sve borce „Delte“ i čete obezbjeđenja Jukini su razoružali, opljačkali i
skinuli u pidžame i čarape i postrojili na snijeg. U stroj su doveli i krvave i
pretučene Vehbiju i Emira Karićai Haznadara. Iz sobe su izveli Mirsada
Čauševića Bradu i njegovu suprugu koja mu je došla u posjetu. Bradu nisu tukli,
niti su ga uhapsili. Ismet Alija se sklonio u Zukinu batu i tako se spasio.
Vehbiju, Emira i Haznadara ugurali su u džip, a polugole i polubose
borce po snijegu i žestokoj studeni natjerali da pješke marširaju do hotela
„Famos“ na Bjelašnici. Bio je to neobičan nekoliko kilometara dug „igmanski
marš“ oko 200 polugolih i polubosih boraca po snijegu i užasnoj hladnoći. A
Vehbiju Karića, njegovog sina Emira i Medu Haznadara Juka je odveo u svoju
„komandu“, koja je bila smještena u Mikulićevoj vili. Tu je bilo nekoliko
uglednih Sarajlija. Neki od njih su stigli na skijanje, neki da se preko Juke
dočepaju Zapada. Bio je tu i pjevač Fadil Toskić koji je zabavljao Juka i
društvo.
Juka je pred gostima sekretarici diktirao „nalog za hapšenje“ Vehbije,
Mede i Emira. Naveo je šest razloga zbog kojih ih hapsi: dozvoljavanje
dezerterima da napuste Specijalnu jedinicu, „nisu postupili po pravilima
službe“ povodom ubistva na punktu njegovih boraca, „nestručno hapšenje ubice“,
krađa 50 uniformi, loše rukovođenje i „zbog neovlaštenog hapšenja ljudi iz
pratnje predsjednika Izetbegovića.“
„I dok me pred gostima zavaljenim u fotelje, koji su mezili i pili,
isljeđivao, ja sam i dalje strašno krvario“, sjeća se Karić. „A Juki se nije
žurilo s „istragom“. Polahko bi diktirao, pa bi prekidao i pravio sklekove, a
gosti su se smijali. Tada je Juka ispod stola izvadio veliku kutiju punu
njemačkih maraka. „Da znaš ovo sam dobio za tvoju glavu, rekao je. Kasnije sam
saznao da mu je prije dva dana dolazio Tuta i dao mu pola miliona maraka“, kaže
Karić. „Dok je „isljeđivanje“ trajalo, Juka je razgovarao motorolom s nekim iz
Sarajeva. Ni sad ne znam ko je bio taj čovjek, ali mi je, možda, on glavu
spasio. Jer, ubjeđivao je Juku da nas oslobodi.“
Poslije noći provedene u zatvoru Juka je pustio Vehbiju i Emira Karića,
Medu Haznadara i sve njihove borce. Njih trojicu je u „Borik“ vratio kolima, a
borci su ponovo u pidžamama i čarapama trčali po snijegu pješice do „Borika“.
Odmah nakon
drame u „Boriku“, Karićev zamjenik Mirsad Čaušević Brada i načelnik Štaba IKM
vrhovne komande na Igmanu Ismet Alija odjurili su u Zenicu. Nakon novog Jukinog
napada, više nisu imali snage da rade na operaciji „Koverat“.
A Karić, Medo i
Emir vratili su se 7. januara popodne u opljačkani hotel. U pet sati Karić je
održao sastanak sa nekoliko uplašenih članova Komande. U „Dnevniku“ je tog dana
zabilježio: „Oko 17 sati pušteni smo iz zatvora. Došli u „Borik“ i nastavili sa
radom.“
Slomljene vilice i izbijenih zuba Karić je još tri dana sa Medom
Haznadarom planirao nastavak operacije „Koverat“. Izgledali su kao „posljednji
Mohikanci“ velikog sna o deblokadi Sarajeva. Zbog upale vilice, klonuo je i
Karić. I kada je Juka i 10. januara 93. uveče upao u „Borik“ i isključio
struju, Karić oko pola noći napušta Komandu na Igmanu i sa sinom odlazi u
„ARK“. Tako se raspala Komanda operacije „Koverat“ na glavnom igmanskom pravcu.
Izetbegović i Halilović nisu iz Ženeve stigli na Igman. Postojale su
ozbiljne indicije o pripremi atentata na njih dvojicu. Izetbegoviću je
sugerisano da se odmah ne vraća u Bosnu, nego da posjeti neku prijateljsku
zemlju, a Sefer je zaključio da je bezbjedniji u Sarajevu nego na slobodnoj
teritoriji.
Polovinom januara organizovana je akcija protiv Juke, koji se,
zahvaljujući svojim jatacima, Bošnjacima iz Konjica, ipak, prebacio do svojih
novih gospodara – HVO-a. A razbuktao se rat i sa HVO-om i Hrvatskom vojskom i
definitivno je udaren pečat na operaciju „Koverat“.
~ KRAJ ~
autor Šefko Hodžić, ratni novinar i izvještač
izvor
