Salko kune
šeher-Banjaluku,
Vrbas vodu, što odnese
Hanku:
„Odnese mi srcu
najmiliju,
kao čistu suzu
hamajliju!
Kad bih znao da ću s
Hankom biti,
ne b' žalio u Vrbas
skočiti;
Nek nam nose zajedno
dženazu,
nek se duše u džennetu
nađu!“
Dio
smo tišine. Cijeli bataljon. Ili, makar ono što ga trenutno čini.
Nikom
se neće na spavanje. Kako zaspati, kad su dva kreveta prazna. Dva kreveta,
jedan do drugog. Tek sam i čuo koliko su Šefa i Dževad bili blizak rod, jedan
od sestre drugi od brata. Tuga time ne može biti veća, ali je tolika!
Vidim,
Ćuzi je najteže. Sa Šefom je, također i s Dževadom, toliko toga zajedno prošao.
Jučer
im je potpisao dozvole, večeras piše izvještaj u kojem mora navesti da su
poginuli. I to, tu negdje u blizini Gornjeg Vakufa, daleko od Sutjeske koju su
toliko voljeli.
Ćuzino
je i da priča. Zbog istine, zbog njih.
-
Nas trojica smo išli na srednju zemunicu – praviće
Ćuza često pauze dok govori – po dogovoru ja sam prvi i otvorio vatru. I oni su
odmah. U istom času se javlja i Šeks, svi ostali... Samo čuješ
zolja-eksplozija, pa kratko puškaranje s naše strane. Ujke nisu ni metka
ispalili. Krenulo je kako se samo moglo poželjeti. Ni pet minuta nije trajalo,
upadamo u zemunice. Čujem se sa Šeksom, i on gotov. Javljamo da smo završili,
čekam da na motoroli čujem da su i ostali odradili svoje...
Ovdje
pravi dužu pauzu. Prećutaće, ali zna da je to razlog da je pošlo naopako. A i
sami smo sebi postali dosadni pitajući se dokle će se ponavljati da više
strahujemo od izvještaja s drugih pravaca nego od samih ustaša.
Ovaj
put smo dobili čvrste garancije da tako neće biti, prisustvo Jupija i Gorana je
hrabrilo. Potom, i prethodni boravak Sefera Halilovića na ovim područjima, sve
skupa lijepa najava da ćemo zabilježiti veliku pobjedu nad ustašama, na širem
prostoru, i gore oko Bugojna, iza kod Fojnice i Kiseljaka, te dolje oko
Neretvice, sve do Mostara.
Zbog
toga Šefa i Dževad ne bi mogli sebi oprostiti da je sve prošlo bez njih.
-
Dok je Šeks izviđao, ja sam bio na pripremi s
Goranom – ko zna koliko će se još puta Ćuza mislima vraćati i na vrijeme koje
je prethodilo akciji – nemam ja šta prigovoriti, posebno njemu, vidjela se
želja, srčanost i kod njega i kod Jupija, i komandira četa, samo sam vidio,
puno je tu i mladih, neiskusnih... Govorio sam da previše ljudi vode, morale su
ih ustaše vidjeti! A eto, vjerujem da bi to oni i uzeli, ali njima dođoše
vijesti da se dolje, Konjic i Mostar, nije ni krenulo...
Leđa
na krevetu, pogled prema plafonu, na jeziku ono što je na duši. Boli.
Boli,
što nam nije priznato ni ono što na Proskoku uradismo, a ponovo nas se
izrađuje. Osjeća Ćuza tu bol, ne zna dokle nam je trpiti.
-
Ne znam kako je tamo, na Fojnici, odnosno Kreševu
– Ćuzini uzdasi dosežu i do ove prošlosti – ali se meni od prvog dana nije dopadalo
to, brigadu nije trebalo razdvajati! Ovo bismo mi očistili za sedam dana! Pa,
onda, dajte da idemo dalje. Ovako, samo ginemo. Oni tamo, Jelečaci dolje, mi
ovdje...
Mi,
barem do sada, ovdje nismo ginuli. Zna to Ćuza, ali zna da nismo morali ni
danas. Uzimali smo Crni vrh bez gubitaka, sada s dva poginula, s pitanjem
koliko će ih sljedeći put biti.
-
Mene je šuhva počela uzimati čim počeše javljati
kako ide po planu, a nigdje onoga „Uzeto je to i to“ – Ćuza se malo smiruje,
pridiže, i ponovo vraća na današnju akciju – i, eto, mi se tako rasporedili po
onoj kosi, ispred nas cesta, šumska, sve šiblje oko ceste, a u meni se skuplja
šuhva. Odmah mi u stomaku, u glavi bi muka, razmišljam da odmah počnem
povlačiti ljude... Prečešljali smo mi sve po kosi, ali... A Šefa... Kad ono
hoće, pritužio da pređemo cestu i prečešljamo i tamo. Znate Šefu, ne mere on da
miruje. Kaže, ako im krene pojačanje, lakše ćemo ga dočekati s druge strane, na
kosi tamo. Govorim mu ja da sačekamo, da može biti da se nisu svi stigli povući...
On navalio, veli da su se davno razbježali, da ne može biti nikoga... I, samo
iskoči na cestu! I onako, uspravno, poče da prebira. Ja gledam u njega, k'o da
sam znao... Samo se začu rafal. Presječe ga. Pade Šefa... Poče se koprcati...
Umire... Doziva mene da ga ubijem...
Opet
zastaje. Stavlja ruke na lice, kao da bježi od slike koja će mu puno dana i
noći biti pred očima. Poziv za posljednju pomoć velikog ratnog druga. Poziv
kojem nije mogao odgovoriti. Niti je stigao.
-
U sekundi gledam i Dževada – opet nastavlja, s
istom sjetom, bolom i gorčinom – dotrča do Šefe, kleknu da ga izvuče... Iz
istog grmena, isti rafal. Vala, Dževad pade bez riječi, na mjestu mrtav. Šefa
još jauče... Ja gledam u onaj grmen, ne mogu mu odande ništa. Okrećem se i
zovem Eka. Eko odmah dotrča, kažem mu šta je bilo. Eko nije bio ispalio zolju,
razvuče je... Ode grmen u zrak. Čuo se ujkin krik... Kratak. Prethodno se i Šefa prest'o javljati... I,
eto tako, malo smo još sačekali, pa onda izvukli Šefu i Dževada, a otišli smo i
do onog grmena. Ujko vas razvaljen... On je bio ranjen u našem napadu, ne bi on
nas ni ček'o... Jebo mater svoju, veli „Svakako sam gotov - daj da nekog još
povučem“... Njega je zakačilo u napadu, tad mu je noga prebijena... Da je on
bio lakše ranjen, možda bi se i pred'o...
To
je ono što nikada niko saznati neće. A ostatak Ćuzine priče je predvidiv,
jasan.
Pošto
nigdje na drugim pravcima nije uzeto ništa to su ustaše riješile da vrate
jedinu liniju što su izgubili.
-
Jebem li im majku, garantujem da to nisu bili
domaći, nego iz Hrvatske – kratko Ćuza daje svoje viđenje i toga – nema govora,
idu odozdo i pjevaju li pjevaju, k'o da su kontali da smo se mi povukli. Da
nije niko pogin'o ja bih ih ček'o na drugoj strani, ali - za koga! Šefa i Dževad
su izginuli, izvučeni su... A za ostalo me... Ali, eto, opet smo ih dočekali,
malo smo se pucali, dok se akšam nije spust'o... Ne znam, još ne mogu sebi da
dođem...
Ne
može niko. Uvijek je tako kada neko pogine. Tada nikom nije ni do previše
priče.
Tužne noći najteže prolaze. Uzalud se pokušava zaspati...
