Salko kune
šeher-Banjaluku,
Vrbas vodu, što odnese
Hanku:
„Odnese mi srcu
najmiliju,
kao čistu suzu
hamajliju!
Kad bih znao da ću s
Hankom biti,
neb žalio u Vrbas
skočiti;
Nek nam nose zajedno
dženazu,
nek se duše u džennetu
nađu!“
Dio smo tišine. Cijeli bataljon. Ili, makar ono
što ga trenutno čini.
Nikom se neće na spavanje. Kako zaspati, kad su
dva kreveta prazna. Dva kreveta, jedan do drugog. Tek sam i čuo koliko su Šefa
i Dževad bili blizak rod, jedan od sestre drugi od brata. Tuga time ne može
biti veća, ali je tolika!
Vidim, Ćuzi je najteže. Sa Šefom je, također i s
Dževadom, toliko toga zajedno prošao.
Jučer im je potpisao dozvole, večeras piše
izvještaj u kojem mora navesti da su poginuli. I to, tu negdje u blizini
Gornjeg Vakufa, daleko od Sutjeske koju su toliko voljeli.
Ćuzino je i da priča. Zbog istine, zbog njih.
-
Nas trojica smo
išli na srednju zemunicu – praviće Ćuza često pauze dok govori – po dogovoru ja
sam prvi i otvorio vatru. I oni su odmah. U istom času se javlja i Šeks, svi
ostali... Samo čuješ zolja-eksplozija, pa kratko puškaranje s naše strane. Ujke
nisu ni metka ispalili. Krenulo je kako se samo moglo poželjeti. Ni pet minuta
nije trajalo, upadamo u zemunice. Čujem se sa Šeksom, i on gotov. Javljamo da
smo završili, čekam da na motoroli čujem da su i ostali odradili svoje...
Ovdje pravi dužu pauzu. Prećutaće, ali zna da je
to razlog da je pošlo naopako. A i sami smo sebi postali dosadni pitajući se
dokle će se ponavljati da više strahujemo od izvještaja s drugih pravaca nego
od samih ustaša.
Ovaj smo put dobili čvrste garancije da tako neće
biti, prisustvo Jupija i Gorana je hrabrilo. Potom, i prethodni boravak Sefera
Halilovića na ovim područjima, sve skupa lijepa najava da ćemo zabilježiti
veliku pobjedu nad ustašama, na širem prostoru, i gore oko Bugojna, iza kod
Fojnice i Kiseljaka, te dolje oko Neretvice, sve do Mostara.
Zbog toga Šefa i Dževad ne bi mogli sebi
oprostiti da je sve prošlo bez njih.
-
Dok je Šeks
izviđao, ja sam bio na pripremi s Goranom – ko zna koliko će se još puta Ćuza
mislima vraćati i na vrijeme koje je prethodilo akciji – nemam ja šta prigovoriti,
posebno njemu, vidjela se želja, srčanost i kod njega i kod Jupija, i komandira
četa, samo sam vidio, puno je tu i mladih, neiskusnih... Govorio sam da previše
ljudi vode, morale su ih ustaše vidjeti! A eto, vjerujem da bi to oni i uzeli,
ali njima dođoše vijesti da se dolje, Konjic i Mostar, nije ni krenulo...
Leđa na krevetu, pogled prema plafonu, na jeziku
ono što je na duši. Boli.
Boli, što nam nije priznato ni ono što na
Proskoku uradismo, a ponovo nas se izrađuje. Osjeća Ćuza tu bol, ne zna dokle
nam je trpiti.
-
Ne znam kako je
tamo, na Fojnici – Ćuzini uzdasi dosežu i do ove prošlosti – ali se meni od
prvog dana nije dopadalo to, brigadu nije trebalo razdvajati! Ovo bismo mi
očistili za sedam dana! Pa, onda, dajte da idemo dalje. Ovako, samo ginemo. Oni
tamo, Jelečaci dolje, mi ovdje...
Mi, barem do sada, ovdje nismo ginuli. Zna to Ćuza,
ali zna da nismo morali ni danas. Uzimali smo Crni vrh bez gubitaka, sada s dva
poginula, s pitanjem koliko će ih sljedeći put biti.
-
Mene je šuhva
počela uzimati čim počeše javljati kako ide po planu, a nigdje onoga „uzeto je
to i to“ – Ćuza se malo smiruje, pridiže, i ponovo vraća na današnju akciju –
i, eto, mi se tako rasporedili po onoj kosi, ispred nas cesta, šumska, sve
šiblje oko ceste, a u meni se skuplja šuhva. Odmah mi u stomaku, u glavi bi
muka, razmišljam da odmah počnem povlačiti ljude... Prečešljali smo mi sve po
kosi, ali... A Šefa... Kad ono hoće, pritužio da pređemo cestu i prečešljamo i
tamo. Znate Šefu, ne mere on da miruje. Kaže, ako im krene pojačanje, lakše
ćemo ga dočekati s druge strane, na kosi tamo. Govorim mu ja da sačekamo, da
može biti da se nisu svi stigli povući... On navalio, veli da su se davno
razbježali, da ne može biti nikoga... I, samo iskoči na cestu! I onako,
uspravno, poče da prebira. Ja gledam u njega, ko da sam znao... Samo se začu rafal.
Presječe ga. Pade Šefa... Poče se koprcati... Umire... Doziva mene da ga
ubijem...
Opet zastaje. Stavlja ruke na lice, kao da bježi
od slike koja će mu puno dana i noći biti pred očima. Poziv za posljednju pomoć
velikog ratnog druga. Poziv kojem nije mogao odgovoriti. Niti je stigao.
-
U sekundi gledam
i Dževada – opet nastavlja, s istom sjetom, bolom i gorčinom – dotrča do Šefe,
kleknu da ga izvuče... Iz istog grmena, isti rafal. Vala, Dževad pade bez
riječi, na mjestu mrtav. Šefa još jauče... Ja gledam u onaj grmen, ne mogu mu
odande ništa. Okrećem se i zovem Eka. Eko odmah dotrča, kažem mu šta je bilo.
Eko nije bio ispalio zolju, razvuče je... Ode grmen u zrak. Čuo se ujkin
krik... Kratak. Prethodno se i Šefa
presto javljati... I, eto tako, malo smo još sačekali, pa onda izvukli Šefu i
Dževada, a otišli smo i do onog grmena. Ujko vas razvaljen... On je bio ranjen
u našem napadu, ne bi on nas ni čeko... Jebo mater svoju, veli „svakako sam
gotov - daj da nekog još povučem“... Njega je zakačilo u napadu, tad mu je noga
prebijena... Da je on bio lakše ranjen, možda bi se i predo...
To je ono što nikada niko saznati neće. A ostatak
Ćuzine priče je predvidiv, jasan.
Pošto nigdje na drugim pravcima nije uzeto ništa
to su ustaše riješile da vrate jedinu liniju što su izgubili.
-
Jebem li im
majku, garantujem da to nisu bili domaći, nego iz Hrvatske – kratko Ćuza daje
svoje viđenje i toga – nema govora, idu odozdo i pjevaju li pjevaju, ko da su
kontali da smo se mi povukli. Da nije niko pogino ja bih ih čeko na drugoj
strani, ali - za koga! Šefa i Dževad su izginuli, izvučeni su... A za ostalo
me... Ali, eto, opet smo ih dočekali, malo smo se pucali, dok se akšam nije spusto...
Ne znam, još ne mogu sebi da dođem...
Ne može niko. Uvijek je tako kada neko pogine.
Tada nikom nije ni do previše priče.
Tužne noći najteže prolaze. Uzalud se pokušava
zaspati...
pogled na Voljevac i okolinu,
iz pravca Crnog vrha
