XI - 55 / Nadaj se

Majka sina na sabah budila:
„Ustaj, sine, sabah će ti proći!“
„Nek prolazi, klanjat' ga ne mogu!  

                                    
Ljute su me rane osvojile:
Sedam rana od sedam šišana,               30. septembar 1993. 
osma rana bistra džaferdara.

Sve bih rane lako prebolio,
ali što je rana od đevojke,
to ti, majko, preboljet' ne mogu!“

Ne znam koliko je taj neko kucao prije nego me je probudio. Samo znam da me glava boli, i da se nemam želje javiti, ma ko da je.

Ali, kucanje se ponovilo.

-          Otvoreno... Otvoreno je – prvi put sam samo pokušao izgovoriti, dok sam po povratku daha i uspio, mada u trenutku kada mi se činilo kako se tajanstveni posjetilac već udaljava.

 

Zastao je. I to sam osjetio. Znači, već sam budan. A kad je tako, onda mogu i ustati i otvoriti vrata.

Tražeći da napipam šteku, tek se i zapitah ko bi zaista mogao biti, ako se radi o nekome ko nije upoznat da su vrata otključana. Sem da ih je, iz nekog razloga, Mufo zaključao, u kom bi slučaju taj neko morao dobiti i ključ.

Otvorih vrata, i vidjeh koga sam najmanje očekivao.

-          Nisam ja kriva – uz iskreni, izvinjavajući osmijeh, obraćala mi se Alma, kuharica koja je zamijenila Feridu – Mufo me po drugi put šalje da te probudim. Na doručak.

-          Ne znam... Baš mi i nije do jela.

-          Vjerujem. Ali su meni naredili da te dovedem. Šta ću im reći?

-          Ništa. Evo idem! – iako me je glava jednako boljela, pogled i mozak su se bistrili.

 

Nazuo sam čizme i odmah krenuo za Almom. Dodir sa svježim zrakom mi je prijao, pa se ubrzano prisjećah onoga što je ovome prethodilo, što me sve skupa i dovelo u ovakvo stanje.

A čim prve sekvence dođoše pred oči, iskazah malu ljutnju na sebe. Bježeći da ih dalje prizivam, nehotično skrenuh pogled ka Adisinom prozoru. Jasno sam prepoznao to najkrasnije lice, ali i vidio kako se naglo okreće da bi izbjeglo susret s mojim pogledom.

Prepoznah vlastitu krivnju, te i sam otklonih pogled. Opet gledam za Almom. Samo mi ovaj put ne bodu oči njeni kukovi, njene bose noge, nego shvatanje kako je i ona suuzročnik onakvog Adisinog postupka.

No, drugog izbora nisam imao. A čim dođem sebi, priznaću da je i ugodno.

Sada sam tu zbog doručka. A čim je u kuhinji, umjesto u trpezariji, onda nije mlijeko. Osjećam da bi mi se od njega smučilo.

-          Eh, mi idemo. Neka momak s mirom jede – Ramiz, uz poluzagonetni smiješak, požuri Mufa.

-          Ama, ne znam što sam dolazio. Smučiće mi se – progovorih kada oni izađoše.

-          Neće, ja garantujem – i Alma se smješkala, sipajući mi supu – kisela je, taman kakva treba. Babo mi je rijetko pio, ali bi mu se ponekad omaklo a tada je najvolio ovakvu supicu.

-          Ti pričaš k'o da si i ti pođahkad znala ostat' mahmurna?

-          Taman posla. Ne samo da nisam, nego to i mrzim. Ja sam sebi rekla da ću se udati samo za momka koji mi obeća da neće piti!

-          Sad, ono što se tiče obećanja, to bih mog'o...

-          Lažove mrzim još više.

 

Pohvalio sam supu, te razmišljah da li da upitam za Fehimu. Ne dade mi se, nekako sam osjećao da će se svakoga momenta pojaviti. Umjesto toga, vratih se razmišljanjima o jučer i, posebno noćas.

Nije trebalo dugo da se sjetim cijele svađe Mufa i onog Vakufljana, odnosno Ramizovih riječi kako je sve vrijeme osjećao da nećemo otići. Zaboravio sam da li je sličan osjećaj bio i kod Fife i Fuda, ali znam da su se u sobici stvorili u roku od pet minuta.

Bio je i doktor Eko Mehić, vjerovatno još i mnogo divniji čovjek nego što se u toku jedne noći može steći dojam. Ne znam zašto, ali dirnula me njegova tiha priča, posebno u vezi našeg neodlaska. Nije pokazivao ni da ga raduje, jednako ni da mu je mrsko. Baš kao i ja, samo možda čak i iskrenije, cio onaj dan nabaci na pleća sudbine, dodajući kako će sličnih i dana i događaja biti još puno, a sve njih će sudbina jednako da nosi. Sjećam se dobro sve njegove priče, i oko stvari bitnijih od toga jesmo li, odnosno zašto nismo, Mufo i ja otišli, i sjećam se da se kod mene naglo probudio onaj crv koji čovjeka natjera da se napije.

Kroz maglu mi dolazaše da sam se jedva ispeo na gornji krevet, a kada su se svi razišli - to bih morao pitati nekoga od njih. Dok, naslućujem kako da su Mufo i Ramiz sasvim prisebni, a ja...

Ne znam zašto, u sekundi se prisjetih Feride.

-          Alma, smijem li te nešto, odmah, pitati – jednu riječ sam posebno naglasio – ozbiljno, i iskreno!?

-          Pitaj.

-          Zanima me, imam li ja ikakvih šansi kod tebe!?

-          Nemaš! – skoro spremno, nakon samo sekund-dva dobih odgovor.

-          Pretpostavlj'o sam – htjedoh i ja biti nezbunjen – nego, i ti si iz Borča?

-          Ja sam iz Gacka! Samo se babo rodio u Borču.

-          To kao Gacko bolje od Borča!?

-          Za mene jeste.

-          A, koje si godište?

-          Gdje si naučio da se to pita!?

-          Pitam onako. Nešto me zanima. Kao i šta si u horoskopu, to jest - da nisi slučajno blizanac, ja l' vaga, ja l' vodolija?

-          Ti sad mene zezaš.

-          Ne zezam, ozbiljno pitam. Doduše, tebe ništa ne obavezuje da odgovoriš.

-          Eto, šta ti misliš?

-          Za horoskop bih se haman kladio! A godište, recimo „peto“.

-          Ni blizu – prethodno se kratko osmijehnu – ja sam djevica u horoskopu, a za godište se zezaš, sigurna sam da ti je neko rek'o.

-          Znači, pogodio sam. Pet godina mlađa, to je taman! A što se horoskopa tiče, najbolje da i zaboravimo da smo išta pričali. Imo sam jednu „djevicu“, a baka neće dvaput u drijenjke!

-          Ja u horoskop ne vjerujem. Ali me baš zanima šta ćeš reći, pa eto, ako se nisi zez'o, ako stvarno nisi znao, ja sam „sedamdeset treće“, a u horoskopu sam vaga!

-          Ma moreš ti sad pričat šta hoćeš, saznaću ja...

-          Rekla sam ti – malo se ljutnu – prvo sam mislila da si od nekog već sazn'o, zato sam se malo šalila. Uostalom, šta me briga... Rekla sam da ja u horoskop ne vjerujem.

-          Zato ja vjerujem. Ama, vidio sam ja da smo mi stvoreni jedno za drugo. Par godina gore-golje, godine su ionako nevažne, a što se pića tiče, ja pijanac nisam, samo je istina da više volim rakiju nego sok. Osim toga, i ti bi trebala znati da su akšamlije, meraklije, bekrije opjevanije u sevdalinkama, nego te nekakve šerbetlije, šerbedžije. Sad nisam pri raspoloženju, to jest takvog sam raspoloženja da bih se rado, na jedan dan, mijenj'o, pa ti drugi put objasnim i - zašto su opjevaniji! Sad je dosta što smo se složili da su nam se zvijezde osmijehnule. Taman da ne bude džaba što mi jučer drugi nisu dali da idem, a pogotovo da nisam džaba ja sam sebe danas zadržao!?

-          Nadaj se ti...

 

Sad se desiše dvije stvari. Završio sam sa supom, a Fehima se baš pojavila na vratima. Biće da je čula posljednji dio razgovora, čime se dalo objasniti njeno „ohohokanje“.

I Alma i ja se pretvarasmo da se to ne odnosi na nas. Da ne bi bilo da je baš Fehimin dolazak znak da idem ponudih se da im pomognem makar toliko da lično operem svoj tanjir.

Fehima je prva pošla da me spriječi, riječima da one to ne smiju dopustiti jer bi se moglo desiti da Mufo izbije, pa bi njih dvije poslije bile pod kritikom.

Ja se toga ne bojah, te pođoh za svojim namjerama.

U čemu me sad Alma sprječava. Otimala mi je tanjir, pri čemu je svojim rukama obuhvatila moje. Ruke su joj bile hladne, ali izuzetno nježne. Bio je to dodir koji je možebiti slao i neku poruku.

Meni se moje nisu izvlačile, zbog čega opet ona reagova:

-          Nećemo se svađati. Mogu li te zamoliti da ostaviš taj tanjir?

-          Zašto, kad bi mi prijalo? Par tanjira...

 

Pogledasmo se jače. Prvi put i da osjetim njen pogled, i da razmišljam o njemu.

Bio je iskren. Stvarno je željela da poslušam. A ja se osjećah preslab da se dalje opirem.

Odmahnuh rukom i njoj i Fehimi, ali uz oteti osmijeh, te izađoh iz kuhinje.

-          Nije lijepo što mi želju ne ispuniste. Ja, sutra idem – na vratima se okrenuh, obratih se objema ali gledah u Almu.

-          Nećeš ti ni sutra otići! – Alma spremno dobaci za mnom.

 

Okrenuo sam se ponovo. Nisam ništa rekao, ali je taj okret praćen ćutnjom bio sasvim jasan.

Bilo mi je dosta ovakvog proricanja, jedno u Visokom, drugo Ramizovo jučer. Već sam rekao da mi jučer drugi nisu dali, danas sam sebi, a i Alma bi trebala znati da me sutra nema šta zaustaviti.

Vraćajući se morao sam opet proći ispred Adisinog prozora. I sada sam podigao pogled. Prozor je bio zatvoren, a meni ne bi krivo što je tako.

Sjedajući ponovo u sobici, najprije vratih preostale slike jučerašnjeg dana. U nekoliko riječi ih unesoh u rokovnik.

Mufo je prelomio, njemu nije suđeno odavde. A mene neće sprječavati.

Svjesno sam noćas pio, nesvjesno učinio da ni danas ne pođem. A sutra?

Za sutra se sa sigurnošću jedino može reći kako je to ono što uvijek dolazi, a nikad ne dođe!

                                                                  poged sa Zec planine