Ženi majka luđena
Rahmana,
ženila ga od sedam
godina,
mlad' djevojkom od sto
i četiri.
Kad Rahmanu dovedoše
nanu,
Rahman sjede na mehke
dušeke,
a djevojka na svoja
šilteta.
Luđen Rahman tiho
progovara:
„Moja nano, od bisera grano,
šta bi dala da ti
priđe Ramo?“
„Prođi me se, luđani
Rahmane,
mene bole kosti od
starosti!"
„A i mene, nano, od
žalosti!“
Do
sada su me drugi gledali kao krivca. Odlaskom Ramiza, od kako ostasmo sami nas
dvojica, i sam se počeh osjećati krivcem. I to onim, kome je oduzeto pravo da
bilo šta kaže u svoju odbranu.
Dok
je Mufo bio u bolnici, dok smo Ramiz i ja razgovorom ubijali duge minute
čekanja, inekako sam se opirao osjećajima koji su se već počeli mutiti. Od
zadovoljstva što konačno idemo, ponovo se vratih žalu što to ne uradih ranije.
Sam, bez Mufa.
Duge
minute zamijeniše još duže. Ćutke smo pogledima ispratili Ramiza, ćutke smo
iščekali da prođu još dva sata.
Tada
se konačno neko primače vozilu za koje smo čuli da će u Voljevac.
Mufo
odmah pritrča vozaču:
-
Je li ovo vozilo ide za Gornji Vakuf?
-
Ide. Za Voljevac – poluzbunjeno uzvrati vozač.
-
Pa, i mi trebamo tamo. Eko Mehić je rek'o da je
vidio s vama, a nama je rek'o da ima mjesta!?
-
Meni nije niko ništa. Ja samo i vozim, i ne pitam
se ništa. Ja vam ne mogu ništa reći, sad će ova dvojica doći, pa vidite s njima
– vozač se pravdao.
Mufo
je sad već bio ljutito bijesan. Ipak se nije s vozačem duže raspravljao, ali je
za svađu spreman čekao tu pomenutu dvojicu.
Par
minuta kasnije su se pojavila.
Vozač
im je prvi prišao. Vidjelo se kako im objašnjava za nas.
Vidjelo
se i kako jedan od njih žučno negodova. A to je ono što je bilo potrebno pa da
Mufo haman eksplodira.
-
U čemu je problem!? – skoro se unio u lice ovom
što nije krio neraspoloženje spram mogućnosti da se u vozilu nađemo i nas
dvojica.
-
Šta vi hoćete!? – ovaj se još više drznu.
-
Mi smo pitali, ima li mjesta. Rečeno nam je da
ima. I sad, pitamo u čemu je nasto problem? – Mufo se pokuša malo smiriti.
U
tom času priđe onaj treći, uze Mufa pod ruku i odvoji ga par koraka ustranu.
Samo sam razumio da pominje Eka, a po svemu sam zaključivao i da su novonastali
problemi u direktnoj vezi s onim drugim.
Što
se dalo vidjeti i na Mufovoj reakciji. Krenuo je s dvije-tri svoje uobičajene
psovke... što je onoga natjeralo da se s njim još malo izdvoji.
Ovaj
put sam im i ja prišao.
-
Ja vas razumijem potpuno – sada sam mogao slušati
i razgovor – kažem ti da sam ja Eku obeć'o. Vjeruj da ni ja nisam kont'o da...
Al' jebiga, najbliži su rod, a i glavni je, njegova je zadnja.
-
Da joj je i sin! Ovo nije privatna vojska ničija,
niti je ovo vozilo njegovo privatno. Da nema mjesta, da se moramo gurati, pa
hajde...
-
Eto, meni je stvarno žao, ja sad moram ići.
-
Neka, daj da ja s tim popričam! – Mufo se otrže
od ovoga i žurnim koracima krenu ka vozilu, koje se zagrijavalo.
Međutim,
i ovaj, već predstavljen kao glavni, bio je spreman:
-
Čovječe, kako ti se ne može objasniti da mi je
majka umrla, i da meni nije do zajebancije. Da je situacija drukčija ne bi bilo
nik'ih problema, ovako... Pa reci sam, je li ima smisla da sjedite pored
mejta!?
-
Jašta nego ima smisla – Mufo je jedva dočekao da
ovaj završi – ako nisi znao, nas - mrtvaca nije strah!
-
Nisam to ni rek'o...
-
Pa, u čeme je problem!?
-
Oj, jebemga... Ama, šta se ja s tobom imam i
raspravljati, ne mogu vas primiti i tačka!
-
Da se ne bojiš da ću ti je do tamo...
Razgovor
je završen. Idu kratke, žustre riječi, teško za razumjeti koji prijeti a koji
psuje, brojne gestikulacije obojice, ništa što bi doslutilo kako će se nastala
situacija razmrsiti. Iako je nerealno zamisliti da bi njih dvojica mogli skupa
u auto, nije bilo ni mnogo šansi da Mufo tek tako odustane.
Situacija
je uzela noviih par minuta, te ponovo primakla onog trećeg, dok je vozač iz
kombija sugerisavao meni i Mufu da se kanimo.
Što
je trenutno bilo i najrazumije. Prije nego su se uhvatili za vratove, jedan je
uguran u kombi a drugi povučen malo nazad.
-
Da sad krenem pješke, kasno je – zagrlio sam Mufa
– hajdemo mi polahko dolje, nekome će biti drago što se ovako završilo!
