Ženi majka luđena
Rahmana,
ženila ga od sedam
godina,
mlad djevojkom od sto
i četiri.
Kad Rahmanu dovedoše
nanu,
Rahman sjede na mehke
dušeke,
a djevojka na svoja
šilteta.
Luđen Rahman tiho
progovara:
„Moja nano, od bisera grano,
„Moja nano, od bisera grano,
šta bi dala da ti
priđe Ramo?“
„Prođi me se, luđani
Rahmane,
mene bole kosti od
starosti!"
„A i mene, nano, od
žalosti!“
Do sada su me drugi gledali kao krivca. Odlaskom
Ramiza, od kako ostasmo sami nas dvojica, i sam se počeh osjećati krivcem. I to
onim, kome je oduzeto pravo da bilo šta kaže u svoju odbranu.
Dok je Mufo bio u bolnici, dok smo Ramiz i ja
razgovorom ubijali duge minute čekanja, inekako sam se opirao osjećajima koji
su se već počeli mutiti. Od zadovoljstva što konačno idemo, ponovo se vratih
žalu što to ne uradih ranije. Sam, bez Mufa.
Duge minute zamijeniše još duže. Ćutke smo
pogledima ispratili Ramiza, ćutke smo iščekali da prođu još dva sata.
Tada se konačno neko primače vozilu za koje smo
čuli da će u Voljevac.
Mufo odmah pritrča vozaču:
-
Je li ovo vozilo
ide za Vakuf?
-
Ide –
poluzbunjeno uzvrati vozač.
-
Pa, i mi trebamo
tamo. Eko Mehić je reko da je vidio s vama, a nama je reko da ima mjesta!?
-
Meni nije niko
ništa. Ja samo i vozim, i ne pitam se ništa. Ja vam ne mogu ništa reći, sad će
ova dvojica doći, pa vidite s njima – vozač se pravdao.
Mufo je sad već bio ljutito bijesan. Ipak se nije
s vozačem duže raspravljao, ali je za svađu spreman čekao tu pomenutu dvojicu.
Par minuta kasnije su se pojavila.
Vozač im je prvi prišao. Vidjelo se kako im
objašnjava za nas.
Vidjelo se i kako jedan od njih žučno negodova. A
to je ono što je trebalo da Mufo haman eksplodira.
-
U čemu je problem!?
– skoro se unio u lice ovom što nije krio neraspoloženje spram mogućnosti da se
u vozilu nađemo i nas dvojica.
-
Šta vi hoćete!?
– ovaj se još više drznu.
-
Mi smo pitali,
ima li mjesta. Rečeno nam je da ima. I sad, pitamo u čemu je nasto problem? –
Mufo se pokuša malo smiriti.
U tom času priđe onaj treći, uze Mufa pod ruku i
odvoji ga par koraka ustranu. Samo sam razumio da pominje Eka, a po svemu sam
zaključivao i da su novonastali problemi vezani za drugog.
Što se dalo vidjeti i na Mufovoj reakciji. Krenuo
je s dvije-tri svoje uobičajene psovke... što je onoga natjeralo da se s njim
još malo izdvoji.
Ovaj put sam im i ja prišao.
-
Ja vas razumijem
potpuno – sada sam mogao slušati i razgovor – kažem ti da sam ja Eku obećo. Vjeruj
da ni ja nisam konto da... Al jebiga, on joj dođe neki rod, a i glavni je,
njegova je zadnja.
-
Da joj je i sin!
Ovo nije privatna vojska ničija, niti je ovo vozilo njegovo privatno. Da nema
mjesta, da se moramo gurati, pa hajde...
-
Eto, meni je stvarno
žao, ja sad moram ići.
-
Neka, daj da ja
s tim popričam! – Mufo se otrže od ovoga i žurnim koracima krenu ka vozilu,
koje se zagrijavalo.
Međutim, i ovaj je bio spreman:
-
Čovječe, kako ti
se ne može objasniti da mi je majka umrla, i da meni nije do zajebancije. Da je
situacija drukčija ne bi bilo nikih problema, ovako... Pa reci sam, je li ima
smisla da sjedite pored mejta!?
-
Jašta nego ima
smisla – Mufo je jedva dočekao da ovaj završi – ako nisi znao, nas - mrtvaca
nije strah!
-
Nisam to ni reko...
-
Pa, u čeme je
problem!?
-
Oj, jebemga... Ama,
šta se ja s tobom imam i raspravljati, ne mogu vas primiti i tačka!
-
Da se ne bojiš
da ću...
Razgovor je završen. Idu kratke, žustre riječi,
teško za razumjeti koji prijeti a koji psuje, brojne gestikulacije obojice,
ništa što bi doslutilo kako će se nastala situacija razmrsiti. Iako je nerealno
zamisliti da bi njih dvojica mogli skupa u auto, nije bilo ni mnogo šansi da
Mufo odustane.
Situacija je uzela noviih par minuta, te ponovo
primakla onog drugog, dok je vozač iz kombija sugerisavao meni i Mufu da se
kanimo.
Što je trenutno bilo i najrazumije. Prije nego su
se uhvatili za vratove, jedan je uguran u kombi a drugi povučen malo nazad.
-
Da sad krenem
pješke, kasno je – zagrlio sam Mufa – hajdemo mi polahko dolje, nekome će biti
drago što se ovako završilo!
Zec planina
