o sreći sam mašto,
odlazile redom,
nisam pito - zašto?
Volio sam mnoge,
samo za njom čeznem;
ljubav, koje nema,
izgubiti ne smijem.
Sve ljubavi praštam,
čežnju u grob nosim,
Svemogući Bože,
za nju sreću prosim.
Zaslužuje ljubav,
možda i ja kriv sam.
Nek joj drugi pruži
što ja mogo nisam.
Kao kukavicu
sebe nisam znao:
nit se smrti bojim,
ni života žao.
Kako još da živim
srca punog čežnje;
ne bojim se smrti,
već života bez nje!
Volio sam zalud,
ali ne i čezno;
u džennetu me, možda,
čeka vrijeme sretno!
