III - 2 / Istihare

Hasanaga ikindiju klanja,

siv mu soko na serdžadu pada.

Nema kada ni selama dati,

već on pita sivoga sokola:

„Siv' sokole, sivo perje tvoje,

jesi l' skoro pod Ložnicom bio?

Je li zdravo pod Ložnicom vojska?“

„Svi su zdravo, dva su poginula!“

Kad to čuo aga Hasanaga

od žalosti na serdžadu pade;

kako pade, s dušom se rastade!

Ostavili smo iza sebe sela iznad Kijeva. I Kijevo, i Trnovo. Krećemo se u pravcu Grepka, počinju se kolonom pružati prijedlozi da ipak svratimo, kada nam već otud ne bi suđeno. Mnogi su već bili, u pratnji zbjegova, neki i kao dio njih, ali svi uglavnom noću i bez vremena da ga bolje upoznaju, tek smo nešto glasniji mi kojima bi ovo bilo prvi put.

Toliko smo, preko radija, slušali o Grepku. Doživljavali smo ga kao naš Bastion. Tu je najviše Fočaka, a i lakše im je nego nama. Igmanu su bliži, a ne moraju ni preko Bistrice. Istina, ni naš put nije trebao biti ovako dug. Za pet dana možemo do Igmana i nazad, računajući i dan potreban za preuzimanje pušaka. Da nas nije pratilo to što jeste...

Ovako, trebalo nam je petnaestak dana. Zato nam se ni sada ne bi trebalo previše žuriti. Dan, manje-više.

Naravno da svi želimo još noćas biti s druge strane Bistrice, ali bi nam i jedan malo duži odmor na Grepku dobrodošao. Možda i neophodan, već smo dugo na nogama. A usput bi, mi Trošnjani, ne samo posjetili taj bastion hrabrosti, već se i prisjetili nedavnog događaja, posebno za nas značajnog. Poslije jedne od pobjeda nad četnicima, u kojoj se malo i pretjeralo, a kada se nakon svega nije mogla prihvatiti razmjena na koju su četnici bili spremni, nadmudrili smo ih na drugi način i izvukli najviše što smo mogli. Slučajno ili namjerno, vojvoda i još jedan četnik su zapaljeni, pretvoreni u ono za šta četnici sigurno ne bi dali sve, ili bar većinu naših zarobljenih civila. Naša Komanda je uspjela zadržati četiri od šest žena koje su dolazile pregovarati oko razmjene. Pritom im je pucano iznad glava, da bi, kad je već postalo jasno da i četnici odustaju, ponajprije jer su ostale žene isto sumnjale i više nisu smjele dolaziti, radijem javljeno kako su im tijela pronađena...

O ovome sam razmišljao na prvoj kraćoj pauzi na koju sam i sam stigao, na mjestu odakle nam se polako peti naviše. Razmišljao, znači da se već osjećam bolje!

To što smo samo uzeli daha, potvrđuje pretpostavku da još niko ne razmišlja o drugoj mogućnosti, sem da nastavimo utrku s vremenom, i još noćas potpuno zaboravimo Bjelašnicu i Igman, Taiba Bekana i Munju, ljude koji su nama trgovali, zbog kojih smo se onako i iskrali.

Ja ne bih bio protiv ni da noćimo na Grepku. Fino bi se odmorili, a onda čili brzo preko rijeke, više se ne bi ni zaustavljali. Ali o tome neću naglas razmišljati, niko ne zna kad je prijelaz sigurniji. Šta ako su, recimo, sutra večer četnici planirali blokirati gaz...

Biće kako je suđeno, Božja je volja odlučujuća. Neću više o ovome ni u sebi da razmišljam.

Zato, rado prihvatam malo promuhabetiti s Abidom Hajdarevićem.

-          Zapamti li Igman? – mada me je njegovo pitanje iznenadilo.

-          Kako misliš?

-          Onako, kako ti se svidio? Bi li, ponovo, znao sam doći?

-          Ne znam... Možda, kad bi sutra ponovo išli. Nisam ti ja baš nešto stručan da pamtim puteve dugo. A, što se ljepote tiče, ono što sam vidio i nije loše. Samo, meni je Trebova ljepša.

-          Znaš li zašto te pitam?

-          Je li? – nije vidio kad sam odmahnuo glavom, pa je ponovio pitanje.

-          Jok! Nije, valjda, da kontaš kako ćemo ove puške dati drugima, a mi se onda vratiti po nove!?

-          Ja, Boga mi, svoje ne dam nikom. Nije, nije to.

-          Nego?

-          Čuo si za starog hodžu Merdana?

-          Čuo sam. Nisam ga nikad očima vidio, ali sam čuo da je jedan od učevnijih i priznatijih hodža. Jedan od najboljih!

-          E, on ti je, tek kad se zaratilo, klanj'o istihare...

-          Istihare? To je... kad neko... kad spava i sanja o onom na šta je mislio?

-          Jah... Samo, ne spava, nego uči... ne sanja... uči nešta iz Kur'ana, neke dove, šta ti ja znam, uglavnom, uči dok se kao ne onesvijesti. Tad mu pred oči dođu vizije budućnosti. Samo, to ne možemo ti i ja. Ni svaki hodža to ne može. Može učiti, ali neće doživjeti te vizije.

-          Dobro. Nego, šta je to on vidio?

-          Znači, nisi čuo za to?

-          Nisam.

-          Nisam ni ja – potvrdi Kemura da je i on slušao Abidovu priču.

-          Šta li je to stari Merdan isklanj'o – svoju pažnju potvrdi i Alija – to što je on vidio, to će ti i biti. Dobar je to hodža. Pravi!

-          Ne znam ni ja sve, i meni su drugi pričali. Uglavnom, on je kazao kako će naš narod upamtiti dva velika zbjega: jedan pod Zelengorom, drugi pod Igmanom! Još je rekao da neće puno našeg naroda izginuti. Sa Sutjeske, mislio je na naš kraj. Ali je i rekao da se Foča neće osloboditi odozgo, od nas, već od Ćehotine. I to, da je neće osloboditi naša vojska. Zapravo, možda će tako izgledati, možda će se činiti da je mi oslobađamo, ali će to umjesto nas činiti Božji meleći!?

-          Šta je još kaz'o? – nakon naše kraće zamišljenosti, Kemura potvrdi svoju nedovitljivost.

-          Šta ja znam... Kažu da je još nešto pričao, ali sve tako uvijeno, teško ga shvatiti. Eto, zamislite, kako da tumačimo to, našu vojsku nose meleći, a četnici bježe jer misle da ih mi gonimo?

-          Šta je rekao, ko će pobjediti na kraju? – mislio sam da je to najvažnije pitanje na koje nam treba dati odgovor.

-          Ni to ga nisu razumjeli. Kao, neće niko. Ili, kao da ćemo mi, ali da to neće tako izgledati.

-          Neko mora pobijediti – opet se Kemura napravi pametan – da ja sad znam da nećemo mi, ja bih se odmah ubio. Da se ne patim. Koji ću kurac živiti, ako će Srbin mnome vladati! Ko ga kad vidi, slobodno nek mu kaže: Mi ćemo pobjediti! Da sam ja tako reko! Ne mere drukčije biti. Ako bude, onda Boga nema...

-          Nemoj tako – ponovo se ja ubacujem – Mada ni meni to nije najjasnije. Ipak, do sad je nešta već pogodio. Te zbjegove! Gdje smo se svi iskupili - na Zelengori! Gdje smo se, evo, prebacili - na Igman! Zatim, i to bi moglo biti, da nas neće puno izginuti. Stvarno, vojske nije puno. Nije ni civila. U našem kraju, je li. Najviše smo mi, još poneko selo - tu i tamo. Onda, i to s Ćehotinom, što ne bi moglo biti!? Već smo na Vučevu, pa mi to i dođe logično, tako sam i ja kont'o, kad zajedno krenemo, da mi zauzmemo do Broda, Jelečaci Miljevinu, Grepčani Jabuku i Ustikolinu, pa Vučevcima taman ostane Foča.

-          Polahko – Abid me prekinu – rekao je da je nećemo mi osloboditi! On i Vučevce smatra našima, i uopšte našu vojsku. Nije to ni važno, nek je oslobodimo pa kako bilo, mene više brinu ovi zbjegovi. Koliko sam razumio, kad je o zbjegovima pričao, ne bi trebali biti ovako blizu. Zato i mislim da ovaj nije računao, zato sam i pitao je si li upamtio put! Nešto ja kontam da i mi ne budemo u tom drugom zbjegu!? Valjaće nam opet na Igman! Dalje će biti lahko, meleći će nas nositi!

-          Što onda i silazismo – htjedoh se malo i našaliti – nije nas niko gonio?

-          Hajdemo se mi vratiti – Kemura jedva dočeka da prihvati – i čekati meleće!

-          Ne možemo se sad vraćati – sjetih se kako ovu priču i da iskoristimo – nego da se, barem, saberemo kako smo dovde došli. Pa da dalje nastavimo još bolje pamtiti put.

Pustio sam Abida i Kemuru da se prisjećaju. Bolje će im ići, a ja tek pokušavam zapamtiti što više od toga. Ja sam samo završio:

-          Na mostu se skrene desno, i dalje samo pravo. Ne vidjeh, odande više nikakvih skretanja. Ne može se zalutati. Od mosta! Do njeg je malo i zakučito, posebno što se i ne vraćasmo sve putem kojim smo i došli.

Složili su se. A onda smo još jednom sve ponovili ispočetka. I više bi, ne iz potrebe, više iz želje. Nije nam se razmišljalo, samo o onom o čemu smo morali. Šuma kroz koju smo se probijali, neumoljivo je podsjećala na događaj od jučer. Četničke zasjede u ovom području su vrlo moguće.

                                                                  Foča