Čuvam ovce kraj zelene
jove,
mene majka ispred kuće
zove:
„Hajde, nado, i potjeraj
stado,
doš'o Rade dare da ti dade.“
9. juli 1992.
„Ovce mi se kući ne vraćaju,
Radovi mi dari ne trebaju.
Imam dragog, ljubim ga
odavno,
za njega ću ja da pođem,
nano!“
Nismo prvi ustali. Dok smo se
umivali, shvatili smo da su svi, s izuzetkom djece, poodavno na nogama. A jutro
se tek budilo.
Doručak smo kanili preskočiti, zbog
onih koji još uvijek pogleduju prema svim prilazima Trebovoj. Zbog čega ih više
mučiti.
Kada smo se povratili kolibi, s
namjerom da se pozdravimo i još jednom na svemu zahvalimo, čekalo nas je
iznenađenje:
-
Jebiga, ovce su vam pobjegle...
Gledao
sam čovjeka u oči, vidio sam laž. Za razliku od Buljana, koji je očekivano bio
miran i kojeg je jedino zanimalo da čim prije pođemo, iz mene je izbijala
bujica bijesa. Ispred nje se probijala jedna riječ koja je odjekivala cijelim
mojim tijelom, a nikako nije uspijevala doći do usta.
-
„Zašto? Zašto? Zašto?“ – pitao sam se, a niko me
nije čuo.
-
Pusti ovce, hajdemo se javiti da smo živi, pa...
– Buljan je skoro zamucao.
-
Neka. Smiri se. Nisu mogle otići daleko...
Buljan
je glavu okrenuo ustranu, opsovao nešta i nogom šutnuo mali kamenčić. Ja sam
bijes savlađivao nekako, razočarenje nikako. Pokajao sam se zbog mog
insistiranja na konaku i sažaljevanju ovih ljudi, nisu toliko zaslužili.
Povjerovah da bismo sinoć izdržali i da smo odmah produžili.
Ipak,
nisam se želio predati tek tako:
-
Kad ste vidjeli da ih nema?
-
Jutros, kad je hanuma izlazila. Vidjela je
otvorene vratnice.
-
Kako su se otvorile?
-
Žica, valjda, nije bila dobro stavljena!?
Osjećao
sam da su odgovori pripremljeni. Odustao sam od namjere da se raspitujem kako
se moglo desiti da tor napuste samo „naše“ ovce, mogao sam i sam nastaviti
njihovu priču, po kojoj su one već na putu za Borač.
Istina
je druga, znao sam, ali ne i kako da je dokažem. Po ponašanju nekih žena,
zaključio sam i da u ovoj krađi nisu svi jednako učestvovali. Da ima onih koji
se plaše Božje kazne.
Jedini
je način, da ih pronađemo. Koristiti njihovu pomoć bi bilo glupo, gubljenje
vremena. Bez njih su nam šanse nikakve, opet gubljenje vremena. O tome da
pođemo za ovcama prema Borču, iako bi ih brzo stigli, da je to istina, nisam
razmišljao.
Kako
god, potrebno nam je vrijeme:
-
Ništa, Buljane, idemo ih tražiti!
-
Ti si lud!
-
Ne možemo se prazni vratiti. Bićemo mi krivi što
smo zalutali. Dok god budemo pričali, pitaće nas gdje su nam ovce. Šta da im
kažemo?
-
Istinu!
-
Vjerovaće? Ma daj!
-
Ko ne bude vjerov'o, nek ide do Vite bare, nek
pita!
-
Davno smo mi otud. Ko zna jesu li oni ljudi još
tamo.
-
Ama, zaboli me... Svega mi je dosta! Jebe mi se,
i za Borač, i za ovce, i za Trošnjane... Ne znam, ni koji je kurac mene tjer'o
da idem...
-
? – uputih oštar, prijekoran, pogled
nevjerovanja, znao sam da ne misli tako, posebno kod pominjanja nas Trošnjana,
inače ne bi ni išao.
-
... i za Bešovića! – ispravljao se.
Tražio
sam vrijeme, i mislim da sam ga iskoristio. Imao sam ideju. Samo sam još trebao
Buljana navesti da me razmišljanjem prati.
Odvojio
se, odbijajući da me dalje sluša. Prvo je bio sjeo, a onda je svoje
nezadovoljstvo počeo drukčije iskazivati. Skakao je, gicao se, jojkao, udarao
zrak, izvodio ples sličan indijanskim.
Sačekao
sam da to prođe, pa prešao na plan.
-
Nećemo dugo. Najviše, dva sata. Da se možemo
zakleti Bešoviću da smo tražili. Znaš da se neće pomiriti s gubljenjem ovaca
koje trebaju prehraniti Trošnjane. Zašto ih nismo čuvali, kako su mogle
„nestati“. Neće vjerovati, misliće da su ukradene, ili da smo ih prodali. Odmah
će poslati policiju da ih traže...
-
Zar ne možemo reći da smo tražili!?
-
Možemo reći, ali se ne možemo zakleti. Osim toga,
ne možemo se rano ni vratiti. Pa, misliš da i nas neće s njima vratiti,
moraćemo „policiji“ pokazati kuda smo ih tražili. Znaš Limana, i svog rođaka
Lata, brzo bi nas uhvatili u laži. Ništa, idemo pogledati da nisu pošle nazad.
Sigurno nisu daleko, gladne su, usput pasu...
-
Ja i Mujo ćemo vam pomoći – sve vrijeme, naš
razgovor su slušali i oni kojima se nismo stigli zahvaliti na svoj pomoći,
uključujući i ponuđenu, koju sad nismo imali razloga odbiti.
Naša
potraga je bila u toj mjeri potragom, samo što smo je tako nazvali. Išli smo
pravcem kojim smo ovce i dotjerali, i nismo nalazili ništa što bi i slutilo da
su se istim putem vratile.
Kada
smo svi zaključili kako smo se dovoljno „trudili“, riješili smo da se vratimo.
Čekalo
nas je „iznenađenje“!
Sve
ovce su bile tu. Pokušali su nam objasniti kako je jedan od starijih domaćina
prošetao do jednog obližnjeg pašnjaka, i tu ih zatekao. Mi smo prihvatili
progutati tu priču.
Ali,
iznenađenjima nije bio kraj.
Buljan,
dok smo bili u neplaniranoj jutarnjoj šetnji, i nakratko se uspjeli odvojiti,
pošto sam mu pojasnio ono što još nije bio shvatio, dajući mu garanciju da nas
ovce već čekaju, nije gubio vrijeme. Napravio je i on svoj plan, samo je čekao
da vidi ovce.
Pozvao
me je da se operemo na vodi. Iskoristio je to:
-
Šta misliš, da ostavimo ovce ovdje!?
-
Molim?
-
Neka ih oni čuvaju i paze. Popolovićemo. Pola
njima, pola nama. Mi ćemo, kad god mognemo, dolaziti po jednu, ovcu ili janje.
Jebiga, ovoliko se mučili, za šta? Oni su dotjerali dosta, ali ćete biti više gladni
nego siti. Major ne da da se puno kolje. Za ove niko ne zna, što džaba
gladovati?
Sada
sam ja odlučio sjesti. Bilo mi je lakše gledati u zemlju nego Buljanu u oči.
Ne
znam koliko se on plašio da ću dugo razmišljati, ja sam sebi dao par sekundi,
tek da najbolje formulišem između čega biram. Prvo mi dôđe misao da imam
iznenadnu priliku Buljanu pokazati kako znam cijeniti to što je sve vrijeme,
bez obzira na male nesuglasice, ipak bio uz mene. Za etiku, biće drugih
prilika. Rat je...
Još
ćemo popiti ječmenjaču, i na kraju se, ipak, prijateljski rastati s našim novim
poznanicima.
