III - 50 / Istina će, i tako doći

Magla pala do pola Sarajeva,
ne vidi se kula ni kapija,
a kamoli djevojke avlija.
Puče puška iznad Sarajeva,
te pogodi Mul-Aziza na sred Sarajeva.
Pogodi ga Mula Jusuf, s B'jele tabije,
zbog djevojke komšinice, l'jepe Mevlije.

Kune majka pušku i junaka,
i djevojku, nevesela bila,
'što mi sinu smrti uzrok bila'.
„Ubiše mi čedo njegovano,
što je majci, tugo moja, suncem darovano.
Mul-Azize, mili sine, zar mi pogibe?
Ko će sada tvojoj seji pjesme pjevati?
Ko će tvome starom ocu dizgin držati?
Ko će tvoju staru majku u grob spustati?“

Golicalo me je nekoliko događaja koje je Mufo samo pomenuo. Jednog se sjećam, diverzantske akcije u Kopilovima, tih nekoliko rečenica koje je Mufo rekao nisu me zadovoljavali. Želim u dnevnik više zabilježiti, osjećao sam da bi Remzija bio voljan više reći ali samo ako ga nekako navedem na to. Trenutno ga više zaoukpljuje udubljenost u čitanje romana, misli su mu više uz Vajat Erpa i Dok Holideja, i to moje želje ne mogu lako prekinuti.

Pominjao je Mufo još nešto, čega se pokušavam sjetiti. To su valjda manje mi zanimljivi događaji čim ih se momentalno ne prisjećam, vjerujem da bi o njima Remzija mogao govoriti i uz čitanje.

U jednom trenutku nam se pridružuje i Alija. Shvatih to kao nužnu pomoć, gledam ga i jače nastavljam prebirati po mislima. Čekajući da se asocijacija nametne ponavljam pred Alijom neke detalje vezane za naš boravak na Grepku, s ciljem da olabavim Remziji duboku posvećenost izmišljenim događajima s Divljeg Zapada.

Na kraju dovedoh sebe u stanje da se mislima odbijem od glavne nakane, još jednom vukući paralele između Trebove i Grepka. Razmišljam kako tamo, prije samo par dana, osjećah toliku razliku, a sada ovdje zamišljam kako će vremenom prevladati sličnosti.

Prisjetih se i moga poređenja Majora s Jukom Prazinom,  tražih sličnosti s Feridom Buljubašićem. Nešto od toga podijelih naglas, pa još jednom konstatovah kako bih lično volio biti u Majorovoj pratnji, usputno zatražih od Remzije da nabroji sve koji do sada bijahoše imali tu čast.

Prije nego je Remzija registrovao moje pitanje, konačno mi sinu to s čim se moje misli rvaše duže od pola sata.

-          Mufo reče da je neko ovdje i ranjen? – podigao sam glas, pokazujući tako da me to sad više zanima od imena onih koji čine Majorovu pratnju.

-          Misliš na „Majorovog zeta“? – Remzija je prst držao na pročitanom pasusu, čime je dao do znanja da hoće ispričati, no da trebam strpiti se dok završi poglavlje..

-          Za koga? – zbunjeno reagovah, s obzirom da Mufo nije tako predstavio ranjenika – niti sam tamo čuo, niti ikad. Nisam čak ni znao da Major ima zeta, pogotovo - ovdje!?

-          Da, Mufo reče da je njega ranilo? – Alija mene dodatno zbuni, ali i potvrdi da se radi o istoj priči.

-          Ne Bešović – Remzija se morao glasno nasmijati – normalno da on nema zeta. Pitam za Zulčića... Azema, on je zet „Majorov“, jednog drugog Majora, kojeg su samo tako zvali... Čudi me da ga ne znaš, treb'o si ga i prije znati, ko njega nije znao!? Alija ga, sigurno zna, a moraš i ti. A, garant si ga viđ'o ovuda, samo se ne možeš sjetiti. Visok, vrijedan, krupan, nosi i brkove, malo šušti kad priča...

-          Džaba ti je. Ako sam ga i viđ'o, nisam ga ragistrov'o. Valjda zato što nisam vjerov'o da će mi to nekad trebati.

-          Ali, čuli ste da je ranjen – konačno Remzija i zatvori roman, spreman na pitanja koja će uslijediti.

-          Jesmo – odgovaram – Mufo pomenu u Kolakovićima. Nešto je još smrsio, nisam ga razumio. Kao da je sumnjivo nešta oko tog ranjavanja.

-          Ko će ga znati – Alija otpuhnu – ako preživi i ispričat će, sve dotad će biti rekla-kazala.

-          Priča se da je preživio, da ima nade – Remzija pokazuje spremnost ispričati šta zna, odnosno šta je čuo – iako su to stare informacije, jer to i jeste bilo negdje taman pošto ste vi otišli. Kad si ti prič'o za Đoza, to je meni proletilo kroz glavu. Ali sam kont'o da vam je Mufo isprič'o...

-          Treći put govorimo, samo je pomenuo, i natuk'o da je možda sumnjvio.

-          Odmah je to bilo sumnjivo. Jašta nego sumnjivo. Kakvi četnici, kakva zasjeda, kakvi bakrači... A evo, ja onog Meha od onda ni ne viđam. Ali što Alija kaže, preživio je, ispričat će nekad. Jedino on i zna šta se tačno dogodilo, mi znamo samo te neke sumnjive momente. I da ti ispričam, nećeš znati je li se to nešta samo tako poklopilo, ili je fakat tu bilo nečega...

-          Pričaj, ne zavijaj. Ja te stalno ova dva dana pitam je li šta bitno bilo od kako mene ovdje nema, ti se praviš gluh i zaboravan. Ja gdje god sam, svaki dan se nešto događa. Ovdje me nije bilo dvadeset dana, nisam ni mog'o vjerovati da je najvažniji događaj što ste shvatili kako je težak život bez žena... Osim, eto, što si rek'o kako su diverzanti k'o nešto radili, a vi ležali.

-          Joj, pa prvo nisam znao da niste bili ovdje... To se već zaboravilo, znaš li ti kol'ko je na današnjem vaktu dvadeset dana!?

-          Znam. A znaš li ti da ja vodim dnevnik!?

-          Dobro, sad ću pričati sve što znam – nakon što lice razvuče u prepoznatljivi osmijeh, nastavi nešto tišim tonom, kroz koji će povremeno ozbiljnost rečenog prekrivati ponovnim smiješkom – zapravo, prvo ću ovo, poslije o jednoj posebnoj diverzantskoj akciji... a više, stvarno ne mislim da ću imat' šta.

-          Hajde, ko je pamtio i to će biti dovoljno. Pričaj, ali razvrstavaj, posebno šta si ti vidio, a napose što si čuo. Ne moraš mi, ako nećeš, pominjati ko ti je šta rek'o. Mogu ja samo zapisati „kako se priča“, i tako dalje...

-          Piši ti šta hoćeš, ja ću spomenuti šta sam vidio a šta čuo... Bila je to jedna uobičajena noć, nas četvorica u kolibi: ja i Mufo, Šaćir i Pjovak. Normalno, zaklalo se janje. Baš debelo, nikad ga požderati. Mislim, ono što smo odvojili za tu veče. A noć, onako tiha, baš k'o da je slutila neki belaj. A i mi, raspričali se, baš se smijali, k'o da smo i mi dozivali, znaš kako su prije govorili, kad se neko previše smije - mog'o bi oplakati. Zato nas nije ni iznenadilo kad se čula pucnjava. Šta ćeš drugo pomisliti, nego da su četnici napali. Izađe Šaćir napolje, domalo se vrati, kaže da nije ništa, izašli su i iz drugih koliba, svi se k'o pitaju gdje je pucalo, al' niko se ne javlja da zna. Hajde, kontamo kako se neko napio, šenlučio...

-          Jeste li mogli skontati odakle je došla pucnjava?!

-          Jesmo kurac. Prvo se čuo jedan-dva-tri metka, ono, kontaš javljaju se oni s linija. Sad i nema straže, moraš reagovati. Čekali smo mi, možda jedno pola minute, više se ne čuje, nastavimo se borit' s onom janjetinom, kad okrenu rafal. Tek smo tad skontali da je bliže, zato je Šaćir i izaš'o... Bila je i kiša napolju, ne možeš dugo ni biti vani. Opet smo mi nastavili jesti, ali i pričali smo. Nije nam baš svejedno, nema straže a znaš da ni na linijama nije puno ljudi, mogu četnici, bogami k'o od šale ući. Ipak, jedno smo dobro skontali. Ova je koliba nekako sva u sredini, a i katun nije baš na udaru, ono - kontaš da bi se trebali više brinuti Tođevčani ili Zamrštenci, recimo. Prošlo je, bogme i po sata, mi taman počeli i zaboravljati, kad napolju frka, gungula. Ali ne puca... a da samo metak opali, ma izletili bi mi - k'o kad mu dođe da eksplodira, a znaš da ga moraš izvaditi... Znao sam ja da Mufo neće dugo izdržati. I, odmah nas zove. Šta ćemo, izađemo i mi. Cio logor budan, vidiš da je nešto bilo. Šta ćemo, odemo ja i Mufo do ovih 'vamo - Krša, njihov neko otiš'o da vidi šta je bilo. Domalo se vraća, kaže - četnici, njihovi diverzanti. Otišla ekipa da izvidi, a mi, šta ćemo, kanom se rasporedili okolo. Ketiš, ona kiša pomalo rominja, a ništa se više ne čuje. Opet neko dođe, priča da je Zulčić pogin'o. Kad, kasnije tek nasta gungula, odazvaše Muharema odavde, vele da je još živ. Odmah su odabrani ljudi da ga nose... Admir je naredio da se postave straže, ma i to je bilo bezveze, neki su k'o fol išli, nas srećom niko nije tražio. Kiša još jače sastavila, uvukli se u kolibu, sjedi i čekaj. Svanu, k'o da ništa nije ni bilo!? Navodno su dolazili i oni s linija, pitali i oni šta je bilo... Ujutro smo saznali da su se Zulčić i Meho vraćali iz Vrbnice, valjda, i tamo na ulazu, gdje smo ono mi nekad stražarili, na njih četnici zapucali. Ovog su odmah pogodili, a onaj je kao stigao pobjeći. Odmah se počelo pričati da su ih, ustvari, sačekali naši. Pa neko, još, proturi da ih nije niko zaustavio, već da je to bio njihov međusobni obračun. A ako je istina, ja nisam bio tamo, najprije će ti to i biti. Zulčić je pogođen s tri metka, jedan u nogu, drugi ga negdje okrzn'o, po stomaku valjda, a treći mu proš'o kroz usta. Ost'o živ, kurac bi ga četnici takvog ostavili! Preklali bi oni njega iza vrata. Poslije sam čuo da je Meho bio uznemiren, k'o fol prepadnut, a i ispitivali su ga. Dok nije, tako, jednog dana otiš'o po brašno, valjda da ga i doktori pogledaju... Eto, nije se vratio. A do nekol'ka dana, Major je zabranio da se ide po selima. Zato ti je Rus ponovo kažnjen... Doduše, i ova se naredba poštovala k'o i ona oko zabrane klanja stoke. Za jedne važi, za druge jok! Nije Rus jedini iš'o, nije samo Rus krao, al' su morali nekog zatvoriti.

-          Šta je to ukr'o?

-          Ja se nisam raspitiv'o, a i ko zna je l' on. Neko jeste...

-          Pa, nisu mogli tek tako njega kazniti?

-          Vjerovatno nije on ukr'o, neko je drugi. Međutim, da se ne bi ispitivalo ko je, najlakše je bilo na njeg potvoriti. Valjda su ga prvo pitali je li iš'o, on odmah prizn'o da jes'. On je, garant, i falio se kako je iš'o...

-          Nije zar po 'vakom vremenu vani?

-          Nije. U kuhinji je.

-          Ne viđoh ga... ali, dobro, hajde, manimo Rusov inat, neće mu ništa ni biti što će nekoliko dana umjesto u kolibi noćijevati u kuhinji. Nije bogzna bolje ni u kolibama, jeste da je malo ružno doli što je to do juče bila konjušnica. Opet, na vrijeme je prepravljena, jedino su jasle ostale. Tamam može noću u njih i leći, toplije mu je... Nego, ne ide mi da je... ko je taj Meho?

-          Ne znam ga ni ja dobro. Pokazali su mi ga, ne izgleda mi kao neko ko bi tako nešto mog'o uraditi. Al', jebi ti njega, tak'e su hinje najgore...

-          Oni su bili zajedno, išli u neko selo, beli nešto da pljačkaju...

-          Zlatnu ogrlicu! Možda raja i izmišlja, tako sam čuo. Neka dobro velika, vrijedna.

-          Da je veća od Zelengore, nije vrijedna ljudskog života. Još: svoga druga...

-          Pare su čudo.

-          Džaba, meni to u glavu ne ide. Zamisli da smo, tako, danas ja i ti otišli, našli ćup pun zlata...

-          I ja tebe upuc'o...

-          Jok to. Nisam mislio reći da bih ja tebe ili ti mene upucali, već da bi se dogovorili gdje ćemo to sakriti, pa ako oba preživimo zajedno bi prodali. Ako samo jedan, onaj bi drugi halalio!

-          Vidiš, nismo svi isti.

-          Šta je zvanična priča?

-          Ništa. Kad je ujutro bilo postrojavanje Admir je izaš'o i kratko rek'o kako su, vjerovatno, četnici poslali grupu svojih diverzanata, da izvide gdje su naše linije. Pošto su naišli na dvojicu naših, pucali su ih i povukli se. Znaju za to oni na liniji, njima nije jasno kako su mogli proći, ali treba znati da mi nismo jedini koji imamo diverzante. Imaju i oni svoje. Gdje sve mi idemo, pa mogu i oni jednom... Još je nešto mrmlj'o, na kraju i dod'o da se ne upuštamo u nagađanja, da uvijek moramo biti oprezni, a ima Komanda koja će ispitati šta se stvarno dogodilo. Na kraju će, ako Zulčić preživi, istina tako i tako doći!

-          Znači, čulo se da je preživio.

-          Neko reče. Od onih koji su ga nosili do Grepka. Tamo je, valjda, fino pregledan, šta je Muhrem mog'o ovdje uraditi, osim prekpiti ga zavojima... pregled je pokazao da je stabilan, da može izdržati transport do Igmana, gdje li. Neko je od ovih što su s vama bili na Igmanu potvrdio to sve, da su rane bile teške, ali da je upućen i negdje dalje, kao i da nije više u životnoj opasnosti.

-          Dobro, tako ću i zapisati. Azem Zulčić je ranjen s tri metka, opisaću kako si mi rek'o. Vjerovatno se radi o prvom upadu četničkih diverzanata...

-          Drugom!

-          Molim?

-          Negdje je na početku ubijen Džemo Boračić.

-          Ne sjećam se da sam i za taj slučaj čuo... mislim, možda sam čuo da je pogin'o, ali...

-          I ja sam tek kad je ovo bilo.

-          Znači, moguće je. Samo ću ispod napisati da će više pojedinosti biti poznato kad Zulčić mogne da govori.

-      Tako ti je najpametnije. Hoćeš li Rusa spominjati?

                                    s Orlovače pogled na Trebovu (Veliku košutu, Treskavac i Planike)