Ja otkidoh turundžicu.
„Rašta, dušo, otkide
je?“
Bješe slatka i medena,
bješe slađa od šećera!
„Na koga ti naličaše?“
Na našega Adem-agu.
Trznuo
sam glavom. Rusa sam stigao površno upoznati. Zapravo sam ga vidio par puta. I
morao upamtio facu. Žuta kosa, koja katkad na suncu preljeva na crvenkastu,
pogled koji jeste blistao lopovskim sjajem, dok se ne pojavi vedri osmijeh. Tek
kada drugi kažu, a inače nikako nije djelovao kao pogled varalice.
U
onih minut-dva, koliko sam o njemu razmišljao stigao sam ga uporediti s našim
Esom Pekasom. Makar o Esu ne mislio ništa loše.
Ako
bi ih po izgledu i ponašanju jednako cijenio, rekao bih kako i mogu nešto loše
uraditi, ali samo iz nehaja, odnosno ako bi ih neko navratio.
-
Ne znam. Kad ti ne znaš šta je, i je li uradio! –
prekidam razmišljanje, ostavši u nedumici da li da u dnevnik unosim događaj u
kojem je glavni akter bio Rus.
-
Šta nije... joj, znaš Rusa... neće u suru - je l'
ti boga. Major ne zna šta će s njim. Najvolio bi da je otiš'o s civilima.
Budala, ne mereš mu puške dati, a drugo da radi neće. Odbij'o naređenja, još i
inati, k'o veli - ja neću, pa vi radite s mene šta hoćete, zatvarajte me,
vež'te me, jeb'te se, otjerat' me ne morete, a ja sam otići neću; pa da vidimo
kome će prije dosaditi!
-
Reče da je u kuhinji?
-
Jah. Ne znam kako ga nisi primjetio?
-
Jok ja. Nisam ni gled'o, a bilo je i pomračno.
Šta tamo radi: čisti, riba?
-
Jok, samo leži. To nam je sad i kao zatvor,
drugog nemamo. A šta ćeš, sad su hladnije noći, nisu baš za bukvi.
-
Od kad leži u kuhinji? Kol'ko je osuđen? Je li
vezan?
-
Jok. Znaš i kad su ga za bukvu vezivali da su ga
htjeli krišom odvezivati i vodom pojiti. Smijem se kladiti da im je to Major
govorio. Ali, koje je krme, ovaj Rus, iz inata neće. Koristi što je napolju
dobro hladno, a ovo nije neki zatvor, pa je i uz'o malo više fursata. Nije
svezan, ima on pravo i da doručkuje i večera, samo mu tri dana nema napolje.
Valjda će ga sutra ujutro pustati, ili naveče, ne znam. Nešto kontam, njemu je
damar proradio čim je naređeno da se ne smije više po selima ići. Ne smije on u
vlaške, a beli je u muslimanskim kućama im'o šta vrijedno uzeti!? Biće da je
opuh'o nečiju ko je ovdje... – Remzija zastade na kratko, kao da traži riječi s
kojima neće biti ni grub ni blag spram Rusa i njegovih postupaka - ti piši šta
hoćeš, al' ja samo vjerujem u ono što očima vidim. Isprič'o sam ti za Zulčića,
šta se priča... Tog Meha ti ja i ne znam, može biti svašta, ali mislim da Rus
nije taki. Ja znam da nije cvjećka, ali
nije ni nešto krupno uradio. Ne bi proš'o s tri dana, je li bogati!? On jeste
lopov, ali onaj pošteni. Ako nešto mahne, ako ga skuže, on odmah prizna. Zato
je prvi put i rek'o da hoće pošteno da odradi kaznu. Sad, navodno, kune se da
nije kriv, eno ga leži pod jaslama, to mora biti inat. Hajde ti, tri dana leži
pod jaslama a da te niko ne goni!?
-
Onda, moram nekako ubilježiti. Ako kad saznam, da
se sjetim što je tjer'o inat!
-
Joj, neće njemu ništa biti, ne boj se. Kako ono
ide, jesi l' mi ti to prič'o, ono oko šibanja žene?
-
A-ha. To su zapravo dvije, mislim, indijanske
narodne poslovice. Prva kaže: Djecu treba stalno tući, ako vi ne znate šta su
skrivila, ona znaju! A druga: Ženu treba svako jutro istući, ako nije ništa
uradila, dug je dan...
-
E-he... Rus ti je i to prvo i to drugo. Problem
ti je on i prije bio, i u baba je krao, znao ga je tući k'o vola u kupusu, ali
džaba. Šta znam, i meni ga je žao... ako nije uradio ovo što su mu prikačili.
Jebiga, neko je brkove omastio, a Rus odgovara! Al' tako je, uvijek neko zvono
nosi.
-
Ama, nije ni mene posebno briga. Samo, baš sam
bio kont'o da sutra ti i ja negdje malo prošetamo...
-
Sjedi, šuti i lezi, dok nam Bog daje!?
-
Znam, to je drugi razlog što ću Rusa u dnevniku
pomenuti. Nego, de ispričaj šta pametnije.
-
Šta ću ti više pričati. To je to!
-
A ono s diverzantima!?
