„Hadžijina Fata,
izađi na vrata,
pa pokaži ruse kose
da ih mrsim ja!“
„Šta bi bolji bio,
kad bi ih mrsio?
U trgovca crn ibrišim,
jesi l' vidio?
Još su crnje moje
kose,
more đidijo!“
„Hadžijina Fata,
izađi na vrata,
pa pokaži medna usta,
da ih ljubim ja!“
„Šta bi bolji bio,
kad bi ih ljubio?
U kafani sladak
šerbet,
jesi l' vidio?
Još su slađa moja
usta,
more đidijo!“
„Hadžijina Fata,
izađi na vrata,
i iznesi b'jele grudi,
da ih grlim ja!“
„Šta bi bolji bio,
kad bi ih grlio?
U kafezu dva goluba,
jesi l' vidio?
Još su ljepše moje
grudi,
more đidijo!“
Ako
sam i spavao, to je moglo biti nekoliko puta po najviše pet minuta. A čini mi
se da između nisam ništa mislio. Nisam više imao šta. Uvijek me vuklo ka
reakcijama mojih večerašnjih saputnika, a one mi se nisu predviđale.
Bio
sam svjedokom kad je Zaim legao, sem nas trojice od noćas, u ovoj kući niko
ništa ne sluti. Za njih sviće uobičajeno jutro.
Tačno
čujem i razaznajem svakog, kako se ko budi. Među prvima je Zaim. Ako je bar on
mogao zaspati, šesto čulo nije gasio. Spreman čeka ostale. Ove - bitne.
Ja
se pravim kao da čvrsto spavam. Odlučio sam pustiti Zaima da bude
„muštulugdžija“. Svidio mi se način na koji je to izveo. Odmah je sve
obavještavao kako se jutros ne moraju previše truditi oko sređivanja postelja. Potom
im pominje Vučevo, i polako počinje priču...
To
budi i sve druge. I kojih se ovo tiče, ali i one koji postaju svjesni kako se
moglo i njih ticati. Razgovor se prenosi i u druge dvije sobe.
Skoro
pa da mi se čini kako sam ostao posljednji koji „spavam“. Svejedno, još mi se
ne ustaje. Još se nije zakuhalo.
Razabirem
i psovke. Ne odvajam one koje se odnose na mene. Ne razdvajam ni koje od koga
dolaze. Jedino što ne mogu zanemariti je ono u čemu sam bio potpuno u pravu,
Džemo je najglasniji.
-
Kako samo može spavati – samo su jedne od
njegovih riječi koje ću morati otrpiti – vik'o sam ja da njega ne treba slati.
Znao sam ja da će on nešta ubrljati!
-
Beli spava, pretvara se – Mufo nije skrivao kako
me najbolje poznaje.
-
Možda i spava, do pred zoru se vrtio – Zaim je
odgodio moje buđenje.
Čekao
sam sljedeći pogodan trenutak. Koja riječ više, psovka, neće izmijeniti stvar.
Koliko sam ja stvarno kriv, koliko oni misle da jesam, sve je to sad nevažno. U
istoj smo koži, a i pitanje je može li se ko iz nje izvući. Sve mi izgleda da
za to nisu kadri oni što jutros galame. Ovo nije mjesto gdje galama pomaže. Ja
sam uradio ono što sam uradio, Zaim im je prenio, pa se sad njima sviđalo ili
ne.
To
me okreće onima što ih najmanje čujem. To su Mešak i Salko. Oni ne galame, oni
misle!
-
Ja vas više ne mogu slušati – konačno čuh da je i
Salko podigao glas – ne ide mi u glavu da se oko nečeg prepirete, a i ne znate
oko čega. Ja jedva čekam da krenemo!
Ovo
je ušutjelo ostale, a meni nagovijestilo da bolji trenutak za „buđenje“ neću ni
imati. Hem je Salko bio dovoljno glasan, hem želim da čujem šta će još reći.
-
Ti idi, ne znam ni što si dolazio – Džemo mu nije
želio tek tako dati za pravo.
-
Znam ja zašto sam dolazio - zato što sam budala.
Vi ne znate šta pričate, niste tamo bili. Meni je tamo bilo bolje!
-
Ako ti je bilo bolje, što si dolazio – Džemo se
osmijehnu – to da si budala, ih otkad to mi znamo.
-
Dosta je ovih mojih otišlo, kad se civili
pratili. Čuo sam da su neki zastali na Grepku, neki pregulili preko Igmana.
Nešto nas je ostalo, al' to nije to. Ja bih se isto vratio, samo da vas nisam
ovdje zatek'o. Hajde, kontam, ovdje su malo bolji odnosi. Doduše, neke sam i
tamo jedva trpio. Smetalo mi zbog drugih, mene niko nije ni mog'o zajebavati.
Radim što znam i mogu, i što hoću. Mišljah kako ću ovdje malo glavu odmoriti, a
vidi. Evo, vi se bunite što trebate preko Sutjeske. A skontajte kako je nama
svaki put kad nam se to kaže. Još sam ja i preko Drine iš'o. Hajde to, al' sam
bar pet puta amo dolazio. Evo, čuli ste, neki dan smo skoro svi dolazili ovamo
na zakletvu, sad opet dio njih prelazi. Tako je bilo i kad se pratiše
konvoji, kad se po puške i brašno išlo.
Kad se ranjenici nosiše! Odavde zajedno, a dovde mi sami. Osim toga, i tamo su
ljudi. Kažem, ima i tamo klanova, grupisanja, odvajanja, ali kad se radi onda
svi rade. Nema zavaljivanja. Na to se niko ne smije požaliti.
Ovaj Salkov monolog nije popravio samo moje raspoloženje! Ne mogoh poslije ovoga sa sigurnošću isključiti sve, još moguće nesuglasice oko našeg večerašnjeg odlaska, ali mi se on sam sad činio već potpuno izvijesnim.
