VIII - 35 / Po kakvom se jutru dan trebao poznati

U seocu, malenom Vitezu,

sedam bula za đerđefom vezu.

Svaka veze, svaka sprema dara,

da dočeka bega gospodara.

Al' ne prođe ni po b'jela dana,

na avliji kapija s' otvara.

Eto bega na pomamnom dori,

pa Hasanu, svom slugi govori:

„Moj Hasane, moja slugo vjerna,

opremi mi moga doru spremna;

Još ga valja dobro potkovati,

jer nam valja noćas putovati!“

Progovara najstarija bula:

„I do sad si, beže, dolazio,

pa si nama dare donosio!“

„Prođ'te me se, mojih sedam bula,

sva mi moja izgorjela kula.

I u kuli, i mene ne bilo!“

 

Pošavši od kamiona, iako sam to drugačije predstavljao, kao i svi nosio sam malu brigu mogućnosti da zalutamo. Koliko nam se nije dopao Lehin postupak, ipak je skinuo tu brigu.

Ostaje nova. Je li može biti moguće da četnici iskoriste baš ovo međuvrijeme, sačekaju nas kod kontejnera, na položaju, ili čak i niže. Prva krivina nakon mimoilaženja s Lehinima donese tu brigu, zbog koje ne mogosmo ostati opušteni kao kakvi smo pošli, a uz oprez ubrzasmo i korak.

Srećom, dozer i nije bio daleko koliko sam se plašio.

-          E, ovo vam je Gornja Kapovina – to je bilo mjesto gdje imah pravo reći da sam se konačno orijentisao – ona livada što maloprije prođosmo je, onda, Donja Kapovina. Gore gdje su kontejneri, gore je ta čuvena Miljȇvina. Ne: razvučeno kao ona naša Miljevina; već oštrije, kako ovoj pustari i priliči - Miljȇvina! Gdje nam je položaj, nešta bi trebalo da se zove Vranovina. Mislim da je Leha malo slag'o za metre, ali nejse.

 

Prtina je bila jasna, uspon popriličan, još da Leha ne bude pretjerivao s procjenom daljine. Išao sam prvi, slušajući dah Pačov iza leđa, mjereći tišinu ispred.

Bio sam u dilemi, usporiti otkrivajući oprez koji me pritišće, ili pratiti jačinu tišine koja je potvrđivala sve što nam je Leha rekao, a čime bih sigurno smanjivao svaku napetost iza sebe. Koliko sam uspio ne znam, odlučio sam se za neku srednju varijantu. Nisam usporavao više nego je to zahtijevao uspon, te usputno pogledavanje hoće li se kontejneri negdje ukazati.

Nije Leha pretjerao, kontejneri ne bijahoše dalji nego nam reče, samim time ni komplikovani za pronaći. Srećom da je tako, da su samo i pedesetak metara bili dalji, naš oprez bi prerastao u sumnje. Koje bi dalje odvele u strah, s obzirom da ni ovakva tišina nije godila.

Tišina je ovdje teška, olakšanje je što je mi narušavamo. Okrećući se okolo slobodnije, sigurnije hrumajući snijeg ispod, konačno i škripnuvši vratima.

Bili smo više nego zadovoljni ušavši u ovaj prvi, bliži kontejner. Unutra su izgledali i komotniji, još se ističući urednošću i čistinom. Za koje ne znam jesu li na tom nivoi bili dok u njima boraviše četnici, na ovo što nama Lehini ostaviše nemam ni najmanje primjedbe. Sve skupa je tako mamilo, zvalo da im se odmah predamo. Čemu nije lako ni odoliti.

-          Adešu – obraćah se Asimu Paču, a s idejom koja mi se upravo rodi – već je podne, a ovdje se brzo smrkava, prije sedam... Kako Leha reče nemamo ni potrebe svi biti tamo, ja bih da se podijelimo u dvije grupe. Evo, prvo idemo nas sedmorica, tamo do tri i petnaest, pola četiri, a onda nas vi dođite smijeniti. Ujutro ćemo svi izaći, šta misliš?

-          Šta ja znam, tebe je Šeks odredio za komandira!

-          „Blago majci, svi smo joj jednaci!“ I ja sam sit takvih priča, ali nećemo se sad još i svađati. Ipak sam ja artiljerac a ne pješadinac, od odgovornosti ne bježim, mog'o sam ja dolje Šeksu reći da da nekog drugog da komanduje, nego to i nije bitno, daj da mi udesimo kako će nam svima biti bolje i lakše. Nek ostane moja odgovornost, ali daj da odluke donosimo skupa, svi. Ja pitam hoće li vas sedmoricu biti same strah dolje? Drugo, je li vam odgovara ova podjela, ako hoćete izaberite i da prvi budete.

-          Mene nije strah, ne znam za druge.

-          Kakav strah? Tako i jeste najbolje, što bi se svi mrznuli dolje, ako već nije daleko? A ako se šta dogodi, za čas ćemo svi stići – Hajro Durić se prvi složi s nama, u čemu ga i osatli odmah podržaše, već se raspoređujući po krevetima.

-          Odlično onda, mi idemo srediti taj položaj dolje i tu vatru, a vi malo ove kontejnere. Svakako nam je bolje u jednom, a ne bih ja sad previše ni razvaljiv'o onaj gore. Ako je u ovome noćilo dvadeset pet, trideset ljudi, može i nas četrnaest. Ali vidite, procijenite, ako treba donesite još koje ćebe ozgo, pa ćemo ujutro vratiti. Ne znam samo da li bismo nosili erpege, nema među nama niko da je vješt s njim.

-          Kako nećemo – Ferid se pobuni – nek i ne bude da smo neku noć samo bezveze puškarali, trošili granate. I znao sam, i nisam zaboravio pucati iz njega.

-          U redu, poštujem. Ja ću ti ponijeti jednu granatu, a drugu će...

-          Nećeš ti, ja ću obje.

-          Ti, Tito, uzmi jednu, ja ću drugu – Omer zaključi ovaj naš razgovor ispred kontejnera.

 

Loše je krenulo, pola jutra nismo ni slutili da ćemo ići na položaj, potom se pokaza kako nas mora ići triput manje nego je Major naredio, pa kamion mogaše puno kraće nego prethodnih smjena, zatim se smjenismo bliže logoru nego položaju, nakon čega sat i po hodasmo više nepoznatim nego poznatim, da bi stigli u planinsku, zimsku divljinu koja je neprijatna i u miru.

U toj divljini, za par minuta, predani samoinicijativi razvismo osjećaj kako će nam ovaj dan biti dosta ljepši i kraći u odnosu po kakvom se jutru trebao poznati.

                                                    koliba na Jahorini