Operacija KOVERAT
predstavlja najozbiljniji pokušaj deblokade Sarajeva krajem 1992. godine. Da je
operacija uspjela, historija odbrambeno-oslobodilačkog rata bi se sigurno
drugačije odvijala. Operacija KOVERAT je odisala velikim brojem propusta, nestručnosti,
površnosti, opstrukcija, ali sigurno nije nedostajalo srca, hrabarosti i
krvi...
Komandant Trećeg korpusa Enver Hadžihasanović Đedo i njegov zamjenik
Džemo Merdan pozvali su 25. decembra 1992. godine komandanta i emira tek
formirane Sedme muslimanske brigade Mahmuta Karalića, načelnika Štaba ove
brigade Asima Koričića, pomoćnika komandanta za logistiku Halila Brzinu i
komandanta 2. bataljona 7. muslimanske Šerifa Patkovića i izdali mu naređenje
da hitno uputi jedan bataljon u Visoko kako bi učestvovao u operaciji
„Koverat“. Karalić je od najboljih boraca formirao jedinicu jačine bataljona na
čije je čelo postavio Šerifa Patkovića. Iako je bio sastavljen od najboljih
boraca svih jedinica 7. muslimanske, ovaj mješoviti bataljon se u dokumentima
spominje kao Drugi bataljon. Istog dana izabrani ratnici Sedme krenuli su u
Visoko.
Snage 7. muslimanske koje će učestvovati u borbama za deblokadu Sarajeva
brojale su oko 400 ljudi.
U okviru ove brigade u borbu je krenulo i više samostalnih borbenih
grupa muslimanskih snaga. Bili su to mudžahidi iz arapskih zemalja i Turske.
Među njima bilo je i dosta bosanskih mudžahida.
Bio je to drugi, visočki glavni pravac operacije „Koverat“ kojim je
planirana deblokada Sarajeva preko Kralipa, Ahatovića i sarajevskog polja.
Komandant pravca je bio Kadir Jusić. U sklopu ovog pravca bila su tri potpravca
na kojima je angažovano devet jedinica iz srednje Bosne. Jednim je komandovao
Hasib Mušinbegović, drugim Fuad Smailbegović i trećim Suad Hasanović Laufer.
Komandno mjesto operacije je bilo u selu Buci. Glavni pravac udara išao je
preko Komina i Gornje Bioče i on je povjeren 7. muslimanskoj brigadi i njezinim
muslimanskim udarnim grupama.
Borci 7. Muslimanske tražili su pomjeranje operacije za jedan dan radi
izviđanja. „Jedva smo taj dan dobili, jer je stvorena takva klima da je
Sarajevo u tako teškoj situaciji da je pitanje hoće li izdržati taj još jedan
dan“, sjeća se Šerif Patković. Patković je komandi prenio i zahtjev da oni sami
žele da urade svoj plan napada. Jer, njegovi borci nisu imali povjerenje u
borbenost pripadnika Teritorijalne odbrane „koji ratuju po naređenju“, a oni „u
ime Allaha“.
Suština njihove zamisli je bila da ubace 36 mudžahida u dubinu okupirane
teritorije, koji će napasti neprijatelja s leđa, a da ostale snage njihove
brigade udare s čela. Bila je to zamisao, koja do tada nije korištena u
bitkama.
„Na ovom prostoru smo ratovali i u ljeto 92. godine, pa smo dobro
poznavali teren“, kaže Patković.
„Plašili smo se jedino da će noć biti mračna, pa da se nećemo snaći.“
Noć uoči bitke, 27.decembra, u Komandi je održano referisanje. Svi
komandanti jedinica su iznijeli svoje zamisli napada, pa ju je iznio i
Patković. Zamisao je bila smjela i Jusić je pitao Patkovića kako je za
sutrašnju bitku u njegovom bataljonu organizovao sanitetsko obezbjeđenje. Jusić
se sjeća da je Patković odgovorio: „Lakši ranjenik se izvlači sam, težak
ranjenik, inšallah, šehid.“
„Tačno je, tako sam rekao,“ kaže Patković. Jusić je ponovo upozorio
Patkovića pred njegovim komandantom i emirom Karalićem i načelnikom Štaba
Koričićem na rizik takvog ratovanja, ali je Patković odgovorio da zbog toga
nema brige, jer je to kod njih adet.
„Nisam imao treće rješenje, nego – ili prekinuti „Koverat“, ili krenuti
sa takvom zamisli“, kaže Jusić. „Krenuo sam u operaciju. Ali, naredio sam
jednoj visočkoj četi da izađe na teren i bude u pripravnosti i, ako bude
potrebno, pomogne im u izvlačenju ranjenih i mrtvih.“
„Tu veče, poslije jacije namaza, učili smo dove za Sarajevo“, sjeća se
Patković. „Tada se jedna grupa mudžahida, stranih i domaćih, zaklela da će
uzeti kotu Višegrad ili poginuti. Druga grupa, među kojima je bilo dvadesetak
stranih mudžahida, ali i naših, zaklela se najsmjelije: „Sarajevo ili smrt!“
Dakle, da povratka nema – ući u Sarajevo, ili poginuti. I svi su se oni
javili da uđu kao diverzanti iza prvih neprijateljskih linija.“
Sat prije ponoći 36 boraca je krenulo na zadatak. A za njima i ostali
borci. „Dragi Allah je htio da počne padati snijeg, pa je noć bila svijetla i
naše snage su se neopaženo uvukle u neprijateljsku pozadinu“, sjeća se
Patković. Ostale jedinice su zauzele svoje položaje na širini os jednog
kilometra.
Napad je počeo tačno u pet ujutro, 28. decembra 1992. godine. Signal za
napad je bio kao i uvijek – tekbir. „Za četiri minute borbe ovladali smo kotom
Višegrad“, priča Patković.
„Odmah su krenule i druge snage i za pola sata je uspostavljen
mostobran. U šest sati sam dobio izvještaj da smo ovladali zadatim pravcima i
tražim sanitetsko obezbjeđenje jer imamo jednog poginulog iz grupe 36 i
nekoliko ranjenih. Takođe tražim uvođenje drugog ešalona, a to su bili
Kakanjci, kako bismo zajedno nastavili dejstva.“
„Oni su u Bioči uništili komandu četničkog bataljona, oslobodili objekte
Komin i Višegrad i otišli predaleko u dubinu“, kaže Jusić. „Ali, tada četnici
sa svih strana artiljerijskim oruđima zasipaju taj tek oslobođeni prostor, a i
šire, te granatiraju ne samo naše položaje nego i svoje. I tada mnogi iz 7.
muslimanske i borbenih muslimanskih grupa stradaju.“
Jusić je, veli, naredio komandantu Odreda iz Kaknja da odmah ujutro
dođe, iako je bilo predviđeno da Kakanjci zamijene 7. muslimansku u 16 sati.
„Ali, Kakanjci su sabotirali“, kaže Jusić. „Njihov komandant Hukić je došao i
donio spisak stvari koje oni traže da bi učestvovali u borbi. Na tom spisku
bile su sve sitnice: nekolike puške, 3.000 metaka i slično. Na kraju tog spiska
su bili i – sapuni i žileti. Dakle, nisu htjeli.“
Prema, pribilješkama vođenim u dežurnoj knjizi, Patković je u 8,40 javio
da ima 14 ranjenih i dok se oni ne izvuku „nema daljnjeg napada“. Patković je,
tada naredio Rami Durmišu, komandiru čete, da ostane na dostignutim pravcima i
da se sklone od artiljerijske vatre. Ali, veli, ni borbene muslimanske grupe,
ni Durmiš ga nisu poslušali. Nastavile su borbena dejstva i s njima je veza
prekinuta. Deset minuta kasnije Patković je javio da ima i šehida. U pola dest
bilo je već sedam mrtvih i 20 ranjenih. Iako je komanda uputila sanitetsku
službu, u dežurnoj knjizi je u 9,45 zabilježeno da prikupljanje ranjenih nije
izvršeno jer četnici drže put pod vatrom, a pola sata kasnije da je ranjen
vozač saniteta Mirsad Dervišbegović. Napokon, oko podne su stigli i Kakanjci.
Sada je u prvom planu bila borba za spasavanje ranjenika. A iz časa u
čas stizali su sve tužniji podaci. Na kraju dana već se govorilo da ima oko 30
poginulih i stotinjak ranjenih. Tek u sumrak prvi su ranjenici zbrinuti.
Kakanjci su, napokon, upućeni prema koti Višegrad da preuzmu položaje od
boraca desetkovane 7. muslimanske. Ali, vratili su se sa obrazloženjem da su
četnici na Višegradu. „Plakao sam i govorio im da nije tako, da su na Višegradu
naši borci“, kaže Patković. „Uzalud sam ih ubjeđivao. Motorolom sam javio
borcima da se povuku, da drugi ešalon neće doći. To je djelovalo poražavajuće
na moje borce“.
I borci 7. muslimanske su se to veče povukli sa kote Višegrad. Ali, ne
svi.
„U zoru, 29. decembra čuo se ezan sa Višegrada“, sjeća se Patković.
„Sabah su klanjali preživjeli iz grupe koji su se zakleli da će ući u
Sarajevo ili poginuti. Ni jedan od njih se nije vratio.“
autor Šefko Hodžić, ratni novinar i izvještač
izvor
