Karala majka
Vasviju.
Srma ćustek zelen ađem
Do zelene trave,
Vasvija, haj, šćeri majčina.
„Ne sjedi, blizu
pendžera;
Srma ćustek zelen ađem
Do zelene trave,
Vasvija, haj, šćeri majčina.
17. mart 1993.
Ne idi dockan na
vodu!
Danas su momci
alčaci,
danas su momci
kopuci!
Mogu te uzet za
ruku!
Mogu te odvest u
goru!“
Ruka me boljela, osjećao sam kako sam malo i kost
dohvatio. Ali ne i toliko da ne bih mogao izdržati. Pogotovo, poslije
najnovijih vijesti koje dođoše do nas.
Prvo, s Grepka! Cijelo Visoko priča o tome
kako se tamo već iskupilo preko hiljadu boraca, sprema se velika ofanziva prema
Goraždu i Foči.
I iz Zenice su stizale dugoočekivane vijesti.
Situacija s HVO je smirena, navodno je sve dogovoreno. Već je civilima
omogućeno slobodno kretanje, a uskoro se očekuje potpisivanje dokumenta koji će
isto omogućiti i vojnim jedinicama.
Naravno, da Salem nije mogao mirovati. Odmah
je otišao po detaljne informacije.
Iako smo ga nestrpljivo iščekivali, kasnije
bili i zadovoljni onim što smo čuli, sam kraj njegovog razmišljanja je tek
najavio diskusiju:
-
Ako je već
primirje, ako više nećemo ratovati, nije mi jasno zbog čega moramo čekati do
ponedjeljka! Zašto ne možemo ići odmah sutra? Jebem im ja mater svima, i njima
i našima, čuj - možete u ponedjeljak, ali prije ne možete!? Kakvo im je to
primirje!?
Mene i Dževada je posebno iznenađivao tonom
kojim je ovako govorio, bilo je osjetno da misli najozbiljnije. S druge strane,
nama je predstojeći vikend jedva bio dovoljan da se ispozdravljamo sa svima s
kojima želimo, i koji to svakako i zaslužuju. Ja sam u sebi već popravljao plan
od prošlog puta, da bih u pojedinim trenutcima prihvatao kako bi možda i
najbolje bilo otići onako, naprečac. Još, ako se i sudbina s tim već slaže.
Onda, nije ni čudilo da se počeh slagati sa
Salemom. Ipak, najviše me dojmi Memovo razmišljanje, kojim samo potvrdi kako se
neki dan ni najmanje nije šalio:
-
Evo, smjestio sam
ženu. Obikla se, to mi je važno. Hvala Bogu, znam da neće umrijeti od gladi.
Bože moj, sad šta je tu je, cio grad je na humanitarnoj. Samo, nek je s
ustašama stalo. Tu su i ovi dedo i nana, ima uvijek s kim kahvu popiti, ujutro progovoriti.
Tamo su tetka i tetak, Fiko i njegovi. Eto, ja sad serbez mogu s vama.
Tidža je to mirno slušala, i prihvatala. Ako
mu je kad šta o tome i željela reći, uradila je to svakako ranije.
Vidio sam, Dževad je zbog ovoga bio posebno
raspoložen. Litar loze je za ovo popodne bio sasvim dovoljan, za nedjelju večer
je najavio najmanje četiri.
U prilici smo često slušati vijesti, uobičajeno ja da povremeno pustimo i
njihove. Stanica bi se znala zadržati, te bi ponekad čuli i neku četničku pjesmu.
Jeste da im je muzika bila veselija, ali su im tekstovi najčešće bili previše
provokativni.
U nedostatku dovoljnog broja da se zapjeva
pravi bećarac, vraćasmo na naš radio, iščekujući i radujući se kada bi naletila
neka od naših patriotskih, a koja se je dala popratiti, poput „Procvjetaće
ljiljani...“, „Tuče tomson...“, „Ponesi zastavu...“, „Modra boja...“,
„Tabija...“, „Heroji su neka nova raja...“.
Ni Memov konačni pristanak, ni loza i pjesma,
ni za pedalj nisu uticali na Salema. On je i dalje uporno držao do svoje
odluke:
-
Vi kako hoćete,
ali ja ponedjeljka ne čekam. Ja sam odlučio, ja idem sutra ujutro. Ja razumijem
vas, svi vi ovdje imate nekoga. Meni je bilo lijepo s vama, kod vas, i hvala
vam na svemu, ali shvatite i vi mene. Ja nemam više ništa, osim ove glave. I na
glavi obraz. Tako da, ko ga jebe, jednom je ginuti, svakako! Ako ko hoće sa
mnom - bujrum.
Imao je i neka dodatna obrazloženja. Sumnjivo
mu je što je i civilima dozovljeno, plašio se da se do nedjelje navečer opet
nešto ne promijeni. Kao, nekako bi izdržao do tog ponedjeljka, ali bi već tada
bio spreman ubiti onoga ko bi mu prvi rekao da se „opet ne može kroz Kiseljak“.
Mi smo već odustali od njegovog odgovaranja,
jedino je preostalo da vjerujemo kako će se možebiti sam predomisliti.
Nije izgledao drukčiji ni kada smo završavali
s lozom, samo je bio još konkretniji:
-
Nego, de vi meni
recite, da znam, hoće li neko sutra sa mnom?
-
Ja sutra neću –
Memo se izjasni prvi.
-
Ni ja nisam lud –
Dževad za njim.
-
Ja idem – govorio
sam mirno, jer je prethodnih nekoliko mojih komentara već sugerisalo ovakvo
moje opredjeljenje – samo mi reci, u koliko ujutro krećemo. Ja sad moram ići,
makar se sa tetkom i tetkom poselamiti!
-
Oko sedam. Nije
nam rano.
-
„Jest mi krivo,
toliko radi kod Envera, i ništa da mu se desi. A kod mene ni dva sata!“ – Dževad
se prilično navukao na ovakav završni komentar svega što ja kažem.
***
Možda bih i pomislio kako moja odluka nije
čvrsta, ali mi se sve razbistri u trenutku dok se selamih, i grlih s Tidžom,
Beširom i nanom. Upravo je sve bilo onako kao da sutra doista odlazim.
A kad je tako, onda ne smijem ni sebe lagati.
I tih dvjestotinjak metara, koliko je od Ljetovika do Perutca, moralo mi je
biti sasvim dovoljno da se spremim kako sve objasniti tetki, tetku, Amri...
Vjerovao sam da mora biti puno lakše, nego
prošli put. Čuli su i oni sve šta se priča za Grebak, znaju za primirje, mene
su dovoljno upoznali.
Nekako sam više misli pružao prema Križu.
Pokušavao sam dokučiti kako će se gore kometarisati, posebno zbog načina na
koji odlazim.
Bio sam ponosan na sebe. I pred sobom. U ovome
sam tražio nešto što je pozitivno, a to je da se ovako raspoložen neću
pogledima sresti s onom pred kojom bi mi možebiti nestalo ponosa. Suze bi me
izdale, makar još vjerovao kako se ne bih pokolebao.
Ovako, lakše ću se nadati nekom ponovnom
dolasku. Iako, znam da ću koju suzu pustiti dok budem pokušavao zaspati.
Eh, da je samo kako ovu noć predeverati!
