Pošetala Adila na vodu,
za njom pristo delija
na konju.
Za delijom Adilina
majka:
„Vrat se nazad, delija na konju,
„Vrat se nazad, delija na konju,
otišla je Adila na
vodu!
Luda mi je i nejaka mi
je,
hoće mi se dijete
prepanuti!“
„Hajd otalen Adilina
majko,
kako ti je luda i
nejaka?
Sinoć mi je na krilu
sjedila,
brojila mi puca niz
njedarca,
a ja njojzi po grlu
đerdane!“
Možda smo imali sreće što večera ne bi obimnija,
ko zna da li bi, i ko od nas živ izašao iz sela. Ovako, ubrzo smo pristigli
ostale. U stjenama povrh sela. Zatekli ih u jedinoj mogućoj dilemi, jer je do
mraka bilo još oko sat vremena.
Nadamo se da bi tada moglo prestati granatiranje,
ili makar smanjiti. Kao i obično u sličnim situacijama, krivce tražimo i među
sobom. Oni koji su prvi krenuli, i ovuda prošli, odnekle su primijećeni.
Četnici su počeli tući selo, ali i cijeli put. Ove stijene su dobar zaklon, a
do sljedećih je prilično mnogo. Slično je i dalje naprijed.
Ono čemu se svi čudimo je da do sada još niko
nije povrijeđen, bar dokle čije uši mogu čuti. Samo za ovom stijenom nas je
blizu stotinu, iako nas četnici ne vide ne može se isključiti da nas neće
svjesno tražiti. Još je i dobro dok su uglavnom zaokupljeni selom iza.
U nedostatku nečeg pametnijeg za razmišljati,
tražim po karti da vidim je li selo koje nestaje Gaj, ili su Mijanovići? Nije
ni bitno, koje je god - prazno je. Samo nek se četnici ne sjete, i brzo se opet
prebace prema putu.
Raspitujem se naprijed šta se čeka, a sam znam
odgovor. Lijepo je čekati da granatiranje stane, kada bi čovjek mogao biti
siguran da će i dočekati.
Do ušiju dolaze i one priče, koje su pitanja bez
pravih odgovora. Lahko je zaključivati da nije dobro što nas je mnogo na
jednome mjestu, ali ko bi sada i kako određivao one koji trebaju prvi krenuti,
ostaviti ove stijene.
Ne učestvujem u takvim pričama, dajem se
razmišljanjima, prisjećanjima. Prva mi dolazi slika koju nisam gledao, pitam se
je li ovo dionica koja je prošle godine ovako granatirana, kada je išao konvoj
civila, kada je poginuo brat Latifa Kovačevića a ranjen naš Smajo Pekaz. Nema
nikog ko bi mi htio odgovoriti na takvo pitanje, misli mi se prebacuju na
Mojkoviće, noć kada je pao Kremenac, momenat kada sretosmo grupu boraca koja je
nosila ranjenog Đuderiju, ranjenog od granate i bez izgleda da preživi.
Bježim od prisjećanja, vraćam se u sadašnje
vrijeme. Govorim sebi, kako smo do sada svi imali puno sreće. Granatirati nas
se moglo dok smo bili bolja meta, posebno kada smo bili u selu. Ako prihvatim
da su viđeni oni koji su prvi izašli iz sela, novo pitanje bez odgovora je
zašto nije odmah granatirano i selo. Nego, nakon što smo i mi izašli iz njega.
Ne odgovaram sebi, samo zaključujem da su četnici prvo htjeli biti sigurni da
smo se svi povukli, pa tek onda odlučili ubrzati nas, granatama. Sad znaju da
smo duž puta, tako će i tući, pa ko od nas bude imao koliko sreće.
Misli mi se smiruju, slušam rasprave oko sebe.
Puno je grupica, u svakoj neko ko predlaže da se ide, više onih koji se
protive. Tako, niko da krene.
Okrećem se Pezu, da vidim razmišljamo li ponovo
isto. To mi je važno, da nisam sam koji shvata kako su nam šanse približno
jednake, pošli ili ostali. Sve ostalo je, samo - sudbina!
Ne mogu a da se ponovo ne prisjetim Mahira. Da je
on sada ovdje... Ili, da ja imam njegov išaret!
Ako nemam išaret, imam sreće. Zato se odlučujem
krenuti prvi od kako je počelo ovo zadnje jako granatiranje. Do narednih je
stijena oko dvjesta pedeset metara, a najbolje i jeste u manjim grupama. Sead
se ne obazire na nekolicinu onih koji ga ustavljaju, a još nam se i Salja
pridružuje.
Znam da su za nama izvirivali svi koji su bili uz
same stijene, a zavidjeli su i oni koji nas nisu gledali. Kako smo nas trojica,
s bismiletom potrčali, to su četnički topovi umukli!
Dokopasmo se drugih stijena, ali se i jače
uvjerismo kako nisu sigurne kao prve. Posebno, zato što smo znali da su, nedugo
za nama, još neki krenuli. Međutim, bilo je nešto drugo što nas je hrabrilo,
put dalje je malo skrovitiji, a i boja akšama se sve brže iscrtavala.
Predahnuli smo do momenta kada nam se sljedeća
četvorica skroz primakoše, i radi njih trebamo što prije nastaviti kako bi i
oni imali mjesta za dobar predah.
- Pezo, samo idi za mnom – osmjehnuh se, prvi put
kada zastah da uzmem daha, a stavljajući jaranu ruku na rame – sto puta sam ti
reko: mene je Allah odabro...
- Umiri jezik – Pezo me prekide – svi tako pričaše,
a mnogih već nema.
- Da, ali su živi koje je...
- Ne znaš ti koga je Allah odabro; koliko ću ti
puta reći da je najžalosnije što neki ginu i na sredini, i na kraju rata!
- Eh, kad smo već kod toga, vi bi se svi trebali
radovati da ja što prije poginem!
- Kako!? – sad on mene povuče za ruku, kao
pokazujući da želi s mirom čuti moje objašnjenje.
- Mahir je čudan momak, i često mi je pred očima –
glavom sam preturao kako da kažem ono što mi je jezik izvuklo, a prećutim što
sam obećao – slabo sam ga šta razumio, puno mu i ne vjerujem, ali sad nešto mi
dođe ono, ne razumih ga ja je li i to klanjajući istihare, ili je nekako
drukčije vidio, ili je on od nekoga drugog čuo, tek reče da će se rat završiti
kada pogine drugi šehit. Dakle, po njemu nisu šehiti svi koji poginu u ratu,
nego... Ne znam sad ja to prevesti, ali nije ni važno. Važno je da je taj prvi
„pravi“ šehit pogino na samom početku, niko od nas ne zna ko je, samo Allah. Ja
sam nagađo da bi to mogo biti moj ahbab Avdo Đuderija, mada mogu biti i Azem,
Lika, Crni... Ili, recimo, Tufo Buza... Eh, ja sam razmišljo i o tom drugom, odnosno
o osobinama koje „pravi“ šehit mora da ima, i - nešto sam konto, nekako sam mu
ja najsličniji.
- Eh, da ja znam da je to baš tako, i da si ti taj
– Salja nas pogurnu, prekidajući našu ne smislenu priču – ne bih se ja sekunde mislio,
sad bih ja tebi prosviro glavu!
Ni Salja ni ja nismo svoje rekli s nekim velikim
uvjerenjem, trošili smo i potrošili vrijeme potrebno da skupimo novu hrabrost i
snagu, i ponovo potrčimo.
Do sljedećih stijena nismo pričali. Tu ćemo se
ponovo odmoriti - akšam je već sasvim blizu, a i naredne stijene su još dalje.
- Šta je, ne sviđa ti se više da budeš onaj drugi
šehit? – Salja me odmah bocnu.
- Ne žuri mi se, što jest-jest. Mada, mi se i ne
pitamo.
- E, to je već to! Sad ću ti i reći zbog čega sam
ja kreno baš s vama dvojicom: mrzi me ići s onima što se stalno nešta bune,
zapitkuju, zaboravljaju da je sve već negdje zapisano, svakome - čim se rodi! I
meni, ako je suđeno da noćas poginem - poginuću.
- Još jedan kandidat za drugog šehita – Pezo požuri
da se i on ubaci – samo se vi dogovorite, meni je svejedno, samo nek se ovo
jednom završi. A što se mene tiče, mogo bi ovaj rat i...
Zastade u po rečenice. Iako smo znali šta
namjerava reći, nećemo o tome više. Pala je granata, do sada nama najbliža.
Začu se i zapomaganje. Ili se nama samo tako
učinilo. Možda je neko nekog dozivao, da ga ovaj sačeka, ili nešto slično.
Uglavnom, jednom se čulo i - više ništa.
Nećemo se povraćati, ne valja. Ako je neko
pogođen, nije se dugo patio. Niti mu je ko mogao pomoći.
Možemo se prestati šaliti. Ne znamo mi ko jeste a
ko nije šehit, niti znamo ko će i kada poginuti. Svakome je zapisano, čim se
rodio... A nama - još nije vrijeme. Zato odmah, i odvažno nastavljamo dalje.
Granate nas prate. Još su dvije pale sasvim
blizu, ali i dovoljno daleko da bismo se ponovo vraćali na priču o drugom
šehitu.
Samo nam je dalje, naprijed. Mrak je pao, sad
granate svakako utomah padaju. A koliko smo upratili, uskoro ćemo biti i izvan
područja koje su dosad gađali. A ni Ledići, neko nam reče kod prvih stijena da
su nam oni zborno mjesto, ne mogu biti predaleko.
Čim izađemo iz gađanog prostora, nećemo se prije
zaustavljati. Gledao sam na karti, sjećam se ovih stijena, krivine. Još tada
sam skontao da je najbolje odbaciti se malo lijevo, skroz obići Dejčiće. Ako
četnici i budu nešto gore gađali, prije će Dejčiće, nego Lediće - svoje selo.
put
kroz Mijanoviće i Gaj
