Protužila Pembe Ajša:
„Dertlija sam nego paša.
„Dertlija sam nego paša.
Jes, tako mi zdravlja moga,
ne imala nikog svoga.
Kako neću dertli biti,
kad me ljuta tuga
mori.
Jes, tako mi zdravlja moga,
ne imala nikog svoga.
28. maj 1994.
Što ja hoću, ne daju
mi,
a što neću, nameću mi.
Jes, tako mi zdravlja moga,
ne imala nikog svoga.
I živjeću, i umrijeću,
nametnika ljubit neću.
Jes, tako mi zdravlja moga,
ne imala nikog svoga!“
Dva dana smo svi tu. Izgledamo vrlo istrajno,
niko ne izlazi iz kasarne, čak ni oni kojima su porodice blizu. Jedino tako
možemo potvrditi ispravnost našega postupka.
Trudili smo se da se preko naše Komande stalno
informišemo o tome dokle je stigla istraga. Do nekih zvaničnih informacija
nismo stizali, ali kasarnom se poče uobličavati moguća verzija događaja.
Po njoj je Komanda u Sarajevu čista. Odmah po
izlasku na Bjelašnicu, zauzimanju Jabuke, sve informacije su slate i prema
Goraždu. Upravo zbog operacija dotura kapisli.
Tamo su veću važnost pridavali tajnosti, nego
samoj činjenici da je za nju neophodno znati i tačan raspored i naših i
neprijateljskih jedinica. Ono što je na radiju javljano nikada nije ni bivalo
toliko precizno.
Pitanje koje se samo postavlja je koliko je nužno
bilo da se isto krije i od tih pedesetak ljudi. Pogotovo, i na sami dan
polaska.
Objašnjenje je razumljivo, nikako i opravdano.
Sve zbog maksimalne tajnovitosti Komanda u Goraždu je riješila tu informaciju
saopštiti vezom, šifrovano naravno. Pri tome su odlučili ugatati vrijeme.
Znali su raniji tempo kretanja, kuda se grupa
isključivo noću kreće, gdje dani, gdje noćiva. Po toj računici onu noć nikako
nisu trebali biti gdje jesu, odnosno nije trebalo biti kasno da im se javi
ujutro.
S jednim nisu računali. S maglom. Koja je pokrila
prvi dio koji se isključivo noću prelazi.
Grupa je razmišljala o svome zadatku, i odlučila
iskoristiti tu maglu, zaradili tako pola dana, a i dalje su ubrzali kretanje.
Ne znam, ne bi me čudilo ako bi u onoj kružnoj priči njima predbacivano što su
išli brže nego obično. Maglu, naravno, ne mogu okriviti.
To je objašnjenje, ne i opravdanje. Pet je ljudi
poginulo, splet nekih drugih, sretnijih okolnosti učinio je da taj broj nije
puno veći. Ali i da nije niko poginuo, da je samo jedan ranjen, odgovornost je
odgovornost, posebno s tom činjenicom da je moglo još tragičnije završiti.
***
Objašnjenje nije dovoljno da opravda, ali jeste
da nekoga slomi, ubijedi. A to se desilo s našom Komandom.
Uz iznošenje ovakve, moguće i zvanične verzije
kompletnog događaja, uslijedila su nagovaranja da i vojska popusti. Nešto blaži
pristup od onog koji je prije dva dana Ajnadžić pokazivao, ali se priča opet
vrtila oko toga da je rat, uz to neko nesigurno najavljivanje da smo zapravo
postigli što smo htjeli, da je krivac, iako ne jednim imenom, ipak nađen.
Tu su i negiranja razmišljanja onih koji su
tvrdili kako se krivica na Goražde predbacuje samo iz razloga što otud nisu u
prilici da se brane, odnosno da prije konačnog zaključka bi svakako trebalo
čuti i tu drugu stranu. To je zapravo bila sumnja većine da je krivica u
Sarajevu, koje je bilo dužno nama javiti za Pedine koliko i ti otud njima za
nas.
Vjerovatno i jeste tako, ali je naša odlučnost
pokolebana. Komanda je popustila, vojska je lakši dio.
S jednim izuzetkom! Dok broj nas koji slijegaše
ramenima stalno se uvećava, jedan se izdvaja u suprotnom, odnosno prvotnom
razmišljanju. Čak se spontano poče stvarati jasna slika da će ostati usamljen.
Razgovor se pretvori u raspravu između njega i nas svih ostalih.
S naše strane stizaše razni komentari. Poznajem
odlično Salema Čorba, možda i više od drugih poštujem gubitke koje je njegova porodica
istrpjela, nemam neko objašnjenje za njegovo prethodno ponašanje. Sprva sam čak
sumnjao, poslije sam priču čuo od onih za koje znam da nemaju običaj, čak ni ne
umiju da lažu.
To nisam razumio, nije mi ličilo na Salema, i ne
opravdavam. Iz Voljevca je ta Šeksova grupa, najavom ukidanja Šestoga Korpusa
došla na Bradinu, gdje je Zaim Bešović postavljen za komandanta Nastavnog
centra. Sami su prošli neke kurseve, Salem komandira voda. Poslije je došlo do
takvog ratnog rasporeda kojim se on, prije ostalih vratio u naš bataljon.
I logično, dodijeljen mu je vod. Što nije logično
jeste njegovo ponašanje suprotno našim, ratničkim navikama. Sudjelovao je u
onom drugom pohodu na Bjelašnicu, u povratku je svoj vod držao vojničkije,
insistirajući na kretanju u pravilnoj koloni, komandujući svako zaustavljanje,
pokret, opominjući one koji se ponašaše sukladno ranijim navikama. Sve je to
stvorilo odbojnost, blago suprotstavljanje.
I to su argumenti onima koji njega sada napadaju.
Zaboravljaju da je i tada, a i sada insistirao na istome, odgovornosti. Možda
je u svojoj malo pretjerivao, ali kod traženja odgovornosti drugih ovo je
minimum.
Sve što čuh o toj njegovoj odgovornosti i nije
mi ličilo na njega, ali vjerujem. I priznajem, drago mi je što nisam bio tada,
a i što nisam u njegovom vodu.
U svakom slučaju, ne opravdavam takvo ponašanje.
Ali ovo danas - da!
I ne mogu a ne prisjetiti se slične situacije,
našeg povratka iz Visokog. Uzroci su bili dijelom drukčiji, motivi sasvim isti.
Uz zov naših rodnih krajeva, poginulih nam članova porodica, saboraca,
suprotstavljeni su nam nelogični zahtjevi. Onda nije bilo logike da se put
otvara nekoliko dana nakon primirja, sada nas se tjera da zaboravimo nešto što
nije za zaborav.
U odnosu na tada, još nešto nije isto. U Visokom
sam bio uz Salema, jednako i lud i tvrdoglav. Riječima se i jesam i nisam slagao,
ali ga nisam pustio samog.
Drugi mu nisu vjerovali, sumnjaju i sada. Ne poznaju
ga dovoljno. Ako je onda ostao uporan, zašto ne bi kada je apsolutno u pravu.
On je isti, ja sam drukčiji. Malo me muči što već
predugo odmaram, nepoštenim mi se čini da opet drugi idu, a da ja...
Ne baš mnogo glasno, ipak sam Salema podržavao,
govorio kako je u pravu, da bismo i mi trebali ostati dosljedni...
Govorio, ne i uradio. Iako je ličilo da će nas
biti više, kada su kamioni stigli - Salem je bio jedini koji se nije popeo!
Bjelašnica, proljećem obasjana
