Kulu gradim, vihor je obara,
trešnju sadim, ona ne behara.
Ružu berem, trnje me ubada,
baščo moja, bez sunca i hlada.
Šta će meni od kamena kula,
šta će meni ruže od zumbula.
Šta će trešnja da mi behar daje
kad se draga za drugog udaje.
Zoru čekam, zora ne svanjava,
sunca nema, neće da granjava.
Bunar kopam, bunar mi se ruši,
pjesmu pjevam al suza me guši.
Šta će meni bunar voda živa,
ko će na njoj lice da umiva.
Što će sunce jutrom da se javlja
kad me moja draga zaboravlja.
Vranca sedlam da se na put spremam,
kud se spremam kad djevojku nemam.
Prsten kujem, njoj ga neću dati,
moj prstenu, pust ćeš mi ostati.
Šta će meni vranac ko oluja,
u gori ga rastrgali vuci.
Šta će prsten od sedam dragulja
kad ne blista na njezinoj ruci.
Desetak minuta zajedničkog odmaranja, ovih nekoliko brzo
razmijenjih informacija, uz malo usputnog smijanja prođe brže nego je iko od
nas to želio. Pokazavši na kraju i nešto što ja možda nisam očekivao. Njih
trojica djelovaše odmornije od nas. Bit će da je kopanje treskavičkog kamena
napornije od laganog hodanja.
Ne mogu a mislima se ne osvrnuti na onaj naš prvi izlazak ovdje,
kada smo lutali ali i iznijeli sve ovo što nam sada treba. Da smo to sada
radili veliko je pitanje koliko bismo imali snage za ovo, ipak prijeko potrebno
uređenje logora. Iovako nam je na kušnji.
Izo je bio taj koji nas je dizao na noge. Razumljivim je smatrao
što smo sačekali s postavljanjem šatora, dodavši da se na tome ne trebamo
zadržavati. Poštuje činjenicu da sam ja komandir ali govori na način da i ja
prihvatim iskustvo na koje se poziva. Pomenuo je sličnu situaciju negdje, kad
su zbog pogrešne procjene žalili.
Šator je dovoljno da postavimo tako da se ne sruši. Sutra ćemo
imati čitav dan na raspolaganju da ga utežemo, ili dobar njegov dio ukoliko
budemo imali naredbe za gađanje.
Fino je Izo govorio, a nažalost brzo dobijamo potvrdu mudrosti. I to
u neželjenom obliku. U trenutku se nalazimo u dvojbi, hoće li izdržati šator noćas
ukoliko mu ne posvetimo potrebnu pažnju.
Iako smo pregrijali ruke kopanjem i razgrtanjem zemlje i naoči bili
blizu finiširanja Izo je opet taj koji predlaže da mijenjamo prvotni plan,
odnosno da se latimo posla oko šatora.
Nije išlo ni približno lagano kao što smo zamišljali. Počeo je
puhati jači vjetar, što je mene podsjetilo na pravljenje bajte Pod Pločom. Ovaj
put je približavanje noći, odnosno briga i za pećicu bio dodatni problem.
I više nego smo očekivali protok vremena nam postaje problem. Svjesni
smo rizika ali se svejedno moramo zadovoljili samo s formalnim zatezanjem, nešto
jačim ukopavanjem klinova, te velikom nadom da će to sve skupa ipak izdržati do
sutra ujutro. Tada ćemo šator sigurno učiniti čvrstim.
Vremena nema ni za predah. Treba dovršiti peć. Vjerovali smo kako
je jedina muka bila iskopati, međutim i drugi dio se pokazuje težim i komplikovanijim nego
smo pretpostavljali. Zidanje je išlo brzo, kamenje skladno prirodno oblikovano,
zemlja dovoljno mehka i nakvašena da se dosta lahko lijepila.
Zapravo je sve izgledalo dosta dobro do probnog paljenja. Klekovina
koje je uokolo bilo dovoljno i koja je još uvijek bila unutra suha gorjela je
„kao luda“. Naša divljenja su mogla trajati dok dim nije počeo probijati zidove
pećice. Naši pokušaji da odmah krpamo ta mjesta otkrila su kako se ne probija
samo dim, već i vatra. Zemlja je progorijevala.
Znali smo da ćemo trebati metati jače slojeve zemlje, ali i da će
nam vatra u početku više služiti kao osvjetljenje. Noć nije kasnila ali mi smo
prinuđeni produžiti dan. Uspijevam uhvatiti malo vremena da razmišljam o onome
o čemu sam trebao ranije. Sve ovo me podsjetilo na dan kada smo pravili baraku
pod Pločom, ali me je samo to podsjećanje zavaralo da ćemo i sada sve stići
perfektno i na vrijeme. Onda su tu bili Lutvo Podrug i Glibo Fehim, s dobrim
znanjem oko građevinskih poslova. O tome nisam vodio računa kada sam birao
postavu.
Nije baš zahvalna prilika za učiti se. Baš zato treba pohvaliti
razne inovativnosti koje naizmjenično dajemo. Kako smo mi bili započeli peć a
prema onome kakva se noć nad Surdupima spušta već je jasno da proširivanje nije
bilo gubljenje vremena. Korigovati smo morali i želju da sva peć bude unutra,
sa samo dimnjakom vani, ali u što idealnijoj mjeri. Treba finog kamena koji će
to omogućiti ali i biti zaštita neželjenom kontaktu peći i šatora.
Možemo se zapitati i koliko dugo čovjek treba živjeti na Treskavici
pa da joj upozna sve ćudi. Dan je bio prilično ugodan, međutim ovo trenutno
zavijanje vjetra zvuči kako dvostruka opasnost. Kada bi se kladili teško bi se
odlučili da li će prije oboriti šator na vatru ili vatru izvući na šator.
Četvrto krpljenje rupica na peći se poklopilo s ponoćjem a
označismo ga i posljednjim za danas. U odnosu na one prve koje su propuštale plamenove
ove su ipak više bitku gubile s dimom. Kao sretna okolnost dođe što i šator ima
tu i tamo poneku rupicu te nećemo strahovati od pretjeranog zagušivanja.
Prije nego se raskomotimo odlučili smo još jednom sve pogledati
izvana. Noć je gusta ali vidimo i vjetar koji navaljuje na naš šator. Ali vidimo
i otpor koji se pruža tako da urađenim oko šatora možemo biti više nego
zadovoljni.
Polovno ćemo morati biti zadovoljni i pećicom. Najbitnije će biti
da šator ne izgori, da se unutrašnjost koliko-toliko ugrije, da dočekamo zdravi
jutro. Sutra ćemo se, kao i šatoru, potpunije predati i popravljanju ovog našeg
novog malog remek-djela.
Tome nas obavezuje situacija unutra. Nekako smo se morali
rasporediti, a Tarčin se kao najmlađi žrtveno ponudio da spava prvi do vrata.
Potom su išli Izo, Mazalo i Hasan, te Abid i Sedo. Nisam bio za to da baš ja
budem uz peć, ali se nisam ni bunio.
Motriću na šator, ali možebiti da neću ulaziti u vreću za spavanje.
Meni je bilo dosta toplo, rekao bih Sedu i Abidu taman.
- Kako je tamo, badžo, grije li imalo? - zanimalo me kako je ovima do
ulaza,
- Znaš šta, badžo – Izo je bio spreman s odgovorom – ono, nekako je
osjećaj bolji kada čujem i vidim da pucketa, a vala što se neke vajde tiče,
toga ovdje još nema!
