I - 11 / Bile su mirne

Razbolje se šimšir list,
pod pendžerom l'jepe Magbule.
Razbolje se, pa od tuge požuti.

"Crnooka Magbulo,
do kor'jena sav sam ogrez'o,
u suzama sevdah jada golemog.

Ne plač' više, djevojko,
svaki momak može biti tvoj.
Ne plač' više, već me zali' vodicom!"

            Akšam se konačno spušta. Počinjemo usta malo glasnije koristiti. Čujemo se, pričamo. Hrabrimo jedan drugog. Raspravljamo je li hladno, jesmo li ogladnjeli, jesmo li spremni...

             Enver nas nudi kruškama. Odbijam. Uzimam jednu od svojih. Mufo uzima jednu od Envera...

            Sve više se smračuje.

            Mrak primijetimo, spas predosjećamo!

            Svaki novi pogled na „moj dio livade“ povećava mi smiješak na licu. Šuma i livada, kao da postaju jedno. Još malo... a, onda, ustaćemo i konačno krenuti naprijed. Nadamo se slobodi, kojoj smo sve bliže...

            Svaki novi pogled u Envera novo očekivanje da pozove na pokret. Međutim, on oklijeva.

-          „Da li ga je strah? – počeh da razmišljam – naravno da jeste, ali ne više nego mene. Možda je i pametnije da još malo sačekamo? Možda, da i mjesec izađe... Možda se dvoumi, između dva prolaza? Ne, imao je dovoljno vremena, sigurno se već odlučio! U stvari, ne znam ni čemu žurba, čekali smo po dana, još po sata... Da ne misli sam da pođe? Glupost, da je tako htio ne bi nas ni zvao... Ama, svakako uskoro polazimo. Moramo!“

 

Prekida me snažna detonacija. Poslije prvih pomisli da je to Božja kazna, zbog sumnji u čovjeka kome ću biti najzahvalniji ako uopšte preživim, najednom kao da sve utihnu.

            Bio je to ispaljen minobacački projektil, iz Kopilova. Kako poslije njega više ni metka nismo čuli znali smo da je označio kraj akcije.

-          Još malo, pa krećemo. Spremni da ste! – konačno je Enver rekao ono na šta sam ja uši bio pripremio već pola sata.

 

 Proučih u sebi, još jednom, sva sura koja sam znao, provjerih nož i pertle na cipelama, osjetih da sam spreman.

             Enver usta tek nakon petnaestak minuta, kad se blijedi mjesec počeo promaljati. Ustah i ja, zahvaljući Bogu - što je mjesečeva svjetlost dovoljno slaba, odnosno idealna za ono što nas očekuje. Mufo je još ležao.

            Enver mu priđe i saginjući se tiho ga zovnu:

-          Mufo! Mufo!

 

Mufo se trže, i začuđeno ga pogleda.

-          Pu! Jebem ti bog...! Pa, ti spavaš! Tobe jarabi!

-          Ne psuj Boga. Smiri se – ukazivah Enveru kako nije vrijeme za rasprave.

 

            I Enver je to znao. Prošaputa nešto nejasno, pa dosta jasnijim i smirenijim glasom pozva.

-          S bismiletom, idemo polahko!

 

Tih pet-šest koraka, koliko nam treba da izađemo iz šume, napravismo skoro nečujno. Ne čusmo ni korake jedan drugog. Ne divimo se sami sebi, ali ulijevamo novu sigurnost, samopouzdanje i snagu.

Možda baš zbog toga Enver u dahu izgovori kako ćemo dalje:

-          Ove šljive su guste. I ova živica ispod, s obzirom na položaj mjeseca, daju nam garanciju da možemo komotno pretrčati do kraja. Tu ćemo predahnuti, oslušnuti, pa dalje. Probaćemo opet pretrčavati, možda i puzati, jebiga - zavisi od situacije. Vidjećemo...

 

Mada nije naglasio pretpostavih da računa i s držanjem odstojanja. Pustih ga desetak metara, a onda potrčah za njim. Čuo sam i Mufov teški korak iza.

Na korak iza Envera zalegoh i ja.

Vidjevši da nam se i Mufo bez problema i kašnjenja pridružio Enver ponovo nakratko odahnu. Primijetio sam dok smo još u šumi čekali da ga brinu Mufovih sto dvadeset  i nešto kilograma.

Očekivao sam da bi se ovdje mogli malo duže zadržati. Međutim, Enver nije razmišljao tako. Pogledom nam reče da samo radimo ono što i on, podiže se i krenu dalje.

Jasno je da savršeno zna svoj cilj. Ne znam jesmo li više pretrčavali ili puzali, ni koliko je sve trajalo. Moje je bilo da ga slijedim.

Konačno, u jednoj prirodnoj, blagoj uvali, nešto se duže zadržasmo. Već ranije smo čuli kravlje zvono, sad mnogo jasnije. Shvatao sam i zbog čega nas je odveo malo niže od mjesta gdje sam ja to očekivao.

Nakon petnaestak minuta, Enver to samo potvrdi:

-          Ono su Hanine krave – govori mirno, zadovoljan onim što je čuo – bile su mirne, dok nas nisu osjetile. Tad su se malo uskomešale. Znači, nema nikog drugog u blizini. Da ima ranije bi prešle na neko drugo mjesto. K'o što su sad, radi nas... Zato ćemo mi, sad, pretrčati s onu stranu puta, i onda sve kosom idemo skroz Izetovoj kući. Za svaki slučaj bićemo oprezni. U redu?

 

            Klimnuh glavom. Bi mi logično. Mada sam očekivao kako ćemo putem izbjegavati sve kuće.

Ipak, u momentu kad stajasmo kraj Izetove kuće, odnosno zgarišta, osjećah kako je moja bojazan bila pretjerana. Samo zaostatci plamena, posljednji kolutovi dima, pepeo i grobna tišina!

I Enver je bio veoma blizak s Izetovom porodicom. Sigurno je i on sad, bar na trenutak, razmišljao o tome gdje su oni trenutno i da li su živi.

Možda nas te misli i zadržavaju. A miris gorjeline nevjerovatno jaka. Usuđujem se pomisliti kako mi nikad prije ništa nije tako razdiralo nozdrve. A slušao sam i leševe životinja... smrde, ali ne ovako snažno.

Jedva čujem jaki klopot vode. S Izetove česme. Valjda su i nju nešto razvaljivali, i ona im smetala. Koliko sam se puta s nje napio. Volio bih i sad. Enver, ni da čuje.

-          Idemo Abidovoj kući, onda ćemo nekud Zahirovoj...

-          Ne! – prvi se put osjećah toliko sigurnim da nešto predložim – ne moramo ići Abidovoj kući. Znam ja bolji prolaz, kuda smo se kretali kad sam ja ovuda stražario. Kroz Husin gaj. Malo jeste strana, ali je dobro zaklonjeno, a i lakše nam je, prije ćemo nego putem. Put je krivudav, pun rupa, znate, mogli bi nas čuti, mog'o bi neki i, ne daj Bože, nogu izvrnuti. Čim prođemo Husin gaj opet ćemo Zahirovoj kući.

-          Dobro... Samo mi pokaži taj prolaz!

 

                                     ***

Husin gaj je imaj svoj vrlo strmi dio. Prvi test naše fizičke izdržljivosti. Sem nekoliko Mufovih poklizavanja uspješno smo ga prošli.

Na samom vrhu, kad se htjedosmo malo ispuhati, doprje do nas zadah ljudskog leša. Nismo o tome pričali, ali smo, svakako, na tako nešto bili spremni.

-          Neko je ubijen! – Mufo prošaputa.

-          Osjetim i ja – odgovara Enver – samo hoću da se orijentišem gdje!?

-          Teško ćemo to ocijeniti – uključujem se – ova garež se miješa. Samo možemo izgubiti puno vremena...

-          Neću se baviti. Neka vas ovdje. Odoh malo pronjuškati! – reče Enver, prije nego njegova sjenka nestade.

-          Možda su Bide i Đuna... oni nigdje nisu išli iz kuća! – otkri mi Mufo svoje misli i zabrinutost za nepokretnom nenom i bolesnim daidžom.

-          Ko zna? Možda njih nisu ni ubili, znaju da su bolesni.

-          Jesi ti naivan. Nisu kurac! Nikog oni ostaviti neće. Vidiš, ja sav drhtim, čim pomislim da sam dig'o svoju guzicu - a ženu i djecu ostavio. Lahko je tebi... tebe savjest neće peći...

 

Brzo mijenjam temu. Govorim kako nas sreća dosad prati. Prvo, Enver i Ramo su se razdvojili, te je Enver odlučio potražiti ženu i djecu. Zatim, Nura i Ajkuna su jutros poranile namiriti krave, da bi se Ajkuna srela s Enverom. Pa, Novak, njega je sam Bog poslao. Još smo imali i dovoljno sabura da sačekamo noć, i sad možemo mirno ići. Uvjeravam sebe, i Mufa kako bi sve ovo bilo i previše slučajno da Allah nije odabrao nas da preživimo. Jednako kao i ostale naše... Mufo se nije baš slagao s mojim optimizmom, ali je pokazivao umjereno olakšanje.

U razgovoru nas prekide Enver, zviždukom dajući znak da pođemo.

-          Šta je bilo? – pitasmo, čim dođosmo do njega.

-          Odmah, 'vamo, pored puta... čini mi se Meho... ili Edhem, nisam siguran. Nisam smio dirati, da nije miniran. Uglavnom, muškarac je!

-          Je li zaklan? – pitah to, ne znam zbog čega.

-          Ne bih rek'o – zavrtje glavom – Ipak, više mi liči na Meha. Mada bi, pošto je ovdje, prije mog'o biti Edhem. Ali, ko zna koga su sve još pobili. Nemamo vremena, moramo prije zore bit' u Maluši!

 

Poslije ovih riječi Enver krenu dalje. Više nismo pretrčavali, a ni puzali. Išli smo polako, obazrivo.

Ponovo zastajemo kod Zahirove kuće. Ista slika kao kod Izetove. Samo što, ovaj put, Enver dopušta da pijemo vode. Pitanje je kad ćemo opet biti u prilici.

-          Kud planiraš da izađemo? – upita Mufo, pošto uze od Envera cigaretu, prvi put od kako smo pošli.

-          Ne znam. Evo, kud bi vi? Da idemo preko Kremenika ili Kotlišta, bojim se da su tamo postavili zasjede. Ja bih prob'o uz Voznik. Vrlo je jebeno, znam, al' mislim da tuda ponajprije nećemo nikog sresti. Jeste najteži, ali je zato i najsigurniji put!

-          Kako misliš da se popenjemo uz Voznik – Mufo se ne suzdrža – bogati, jesi l' ti, ikad, iš'o uz Voznik!?

-          Znam, moj Mufo, al' pitah li ja tebe možeš li izdržat'?

-          Ama, vala, ako vi možete, mogu i ja! Poštujem ja tvoje vježbe i tegove... Ali, vjeruj mi, ima i u meni hljeba!

-          Onda, dobro, napijmo se još jednom vode, pa haj'mo. Kako god, moramo u planinu. Prije zore!

                                                                      

           

česma ispred kuće Izeta Čola