IV - 14 / Od mekšeg je materijala

Pijem pivo i rakiju,
jašem konja adžamiju.
Pa pošetah gore-dolje,
gore-dolje niz to polje. 

Dok ispadoh na jaliju,
đe bećari vino piju.
Tu mi bješe zlato moje,
na zlatana mor-dolama. 

Po dolami srma puca,
u džepu mi sahat kuca,
iz ruke mu levor bije,
meni jadnoj srce puca!

 

 

 

Prvo sam mislio kako sve ide previše sporo. Ali sam pred sami polazak shvatio koliko sam bio u krivu. Sve je organizovano i pripremljeno puno bolje, nego, recimo, kad smo išli u Basariće. Natovareno je više konja, sem onih što će snijeti minobacače, gromove i mine, njih nekoliko nam služi za brašno, ulje, šećer, so, grah, krompir i slično. Sem toga, potjeraćemo i omanje stado ovaca. Znači, kuhinju ćemo imati posebnu. Tako da se nismo zadržali zbog večere, već zbog dijela puta koji zavida ne smijemo prijeći.

Nije mi bilo dosadno čekati. Sad, kao nikad ličimo na pravu vojsku. Ako zanemarim naše naoružanje! Mislim da se nije ni moglo desiti da nešto zaboravimo, a najveći broj nas odlično zna put, tako da ćemo na vrijeme stići.

Zaboravljene su i dileme, kod kojih su bile. Tako smo Mufo i ja brzo shvatali da smo učinili jedino što je bilo ispravno. Odustali smo od dijela principa, ali smo ostali zajedno i pomirili se sa samima sobom, kao i ispoštovali naređenje. Dovoljno da budemo sretni, ne više ali ni manje od svih ostalih, od ukupno nas tridesetak.

S otprilike i toliko konja, te desetak ovaca, istina ovaj put bez pjesme kao pratnje, ali s pjesmom u duši, krenuli smo malo prije spuštanja mraka. Još nešto mi zape za oko, ali me ne iznenadi što veći broj konja vodi samo par konjovodaca. Ako mi znamo put, konji znaju još bolje.

Taman razmišljah o svojima Lijevom i Desnom Krilu, konjima s kojima sam već putovao, lično se brinući o njima i njihovom teretu, davši im i imena po kojima ću ih jedino ja i pamtiti, žaleći što i oni nisu s nama, kad se neočekivano zaustavismo. Kako to potraja duže od cijele minute, a neki već prepoznaše da smo se susreli s Enverom Pelom Bešovićem, slijedih primjer Sutka i sam krenuh naprijed, vidjeti šta je u pitanju.

 Osim Mufa, još nam se i Safet Muslić pridružio. Pošli smo sa samog začelja, dosta se lako probijali pokraj konja, a radoznalost nam je rasla kako se Pelin smijeh pojačavao.

Kad smo se konačno progurali, bilo nam je već jasno kako smo propustili veći dio priče, i da ćemo morati tražiti da nam je ponovi. Za to vrijeme ja ću, uz ne baš jasnu mjesečinu, malo bolje osmotriti čovjeka o kojem sam do sad znao samo to da je Majorov brat!

Istina, jednom sam ga već gledao iz daljine, ali mi se tada nikako ne učini kakvim je sad. Nije polumrak previše mogao uticati na to, svakako bi svako ko ga prvi put gleda odmah zaključio da pripada toj grupi ljudi, koji se vole nadmetati sa životom. Naravno da je uz rođenu muževnost, kao dar Boga došao i takav raspored crta na licu, ubio se za ulogu glavnog negativca u filmu bilo kojeg žanra!

Ovakvih par minuta je dovoljno za shvatiti kako bi takvu ulogu jedino fizički mogao odigrati, s obzirom na desnu nogu malo kraću, za koju ću se tek morati raspitati da li je i to Božji, ili dar njegovog nestašnog djetinjstva. U duši je bio pravi veseljak, potvrđuje to skoro zaraznim smijehom kojem prisustvujemo.

Da ima krupan i prodoran glas primijetio sam još onda, ali mi se čini kako tad nije  trokirao. Ovog puta mu riječi teško razabirem, zato i lakše shvatih da je „pod gasom“.

Odustajao sam od želje da ga išta razumijem, ali sam upitao Mufa za jednu riječ koju je više puta ponovio, a čije ja pravo značenje nisam znao.

-          Ja samo razumim kad kaže „rakomicin“ – bio sam iskren.

-          Ko će, jedva ga razumiš i kad je trijezan.

-          Dobro, ali šta mu je taj rakomicin? Znam da je lijek, ali za šta?

-          Jes', jes', jes' lijek... – Mufo se najprije nasmija meni, zatim mi tek poče objašnjavati – i to najbolji. On ti je, ako nisi čuo, sanitetlija bio u JNA. To je njihova šifra za alkohol. Taj je adet donio i ovdje, sad očito priča o nekom događaju vezanom za rakiju. Neđe je se dočepao, bezbeli...

-          I ćorav vidi. Znaš kad kažu da je neko „stao na čep“. E, on je nagazio na onaj vel'ki, od pletenke!

 

Neko vrijeme obojica ćutasmo, a onda se Mufo ponovo glasno nasmija.

-          Jesi l' ovo razumio – pita me tek onako, vidio je da se ne smijem.

-          Jok. Samo sam razumio da je opet dvaput spomen'o rakomicin.

-          Priča da je naručio po Majoru rakomicina, odnosno medicinskog alkohola. Ali ga ovaj rezili, kao previše ga i bezveze troši, a, fala Bogu, ranjenih gotovo i da nema. Kao, trebalo bi praviti zalihe. Zato su sad i išli tražiti po selu... Kud nisam bio s njima...

 

Kako sam i previše bio koncentrisan na Pelu, nisam odmah vidio kako nije sam.

Muharem Muhović, zubar, toliko sam o njemu znao, valjda predviđajući kako će sve još potrajati, a pošto je i sam popio, vidljivo manje od Pele, nije se najudobnije osjećao u sedlu pa odluči da sjaše s konja. To je bila prilika da se mi, koji nismo blizu Pele, pomjerimo do njega.

-          Sajo, niste ovo čuli – Muharem je odmah krenuo s pričom, a uz Muslića smo ga slušali i nas dvojica – ovdje dolje ima puno onih žila, znate, e tuda je Pela naš'o da najuri konja naviše, da se što prije izvere. Prethodno je poteg'o iz flaše, a nije stig'o da je vrati... Vidite ga kakav je, da je vjetar puhn'o oborio bi ga, a ne kad se konj naglo prope. Zbaci ga u sekundi! Gledajte koliki je, ne mogu vam opisati kako je to lupnulo, ja sam mislio da se neće ni pomaći. Skočim ja s konja, imam šta vidjeti. Leži on, ne miče se, jauče, ali jednu ruku drži visoko dignutu u zrak. Pomislih, prvo, ukočila mu se, al' vidim da se nešta bijeli... u šumi je već dobro mrak... Utom on, valjda, otvori oči i samo zavika „dobro je“. K'o veli, samo nek je flaša ostala čitava!

-          Fala bogu, misliš li ti, budalo, da bih ja i pao da su mi obje ruke bile slobodne – Pela je upravo završio s prepičavanjem ostalima, pa se, ne prestajući se smijati i ne spuštajući glas, odmah ovamo nadovezao – nego, mor'o sam voditi računa o flaši, ovo je blago. Jeb'o glavu, mene strah za flašu, ona je od mekšeg materijala...

 

Naravno, dalje se opet nije moglo puno toga razumjeti. Pričali su i smijali se obojica, ne vodeći računa koliko ih mi razumijemo, odnosno da li se nama žuri.

Srećom, uskoro Sutko predloži Latu i Ahmu da nastave s vođenjem kolone. Mi se nismo puno dvoumili, krenuli smo za njima ostavljajući Sutka da se sam vadi iz Pelinog društva.

Nastavak puta smo nas trojica nastavili skupa, pri čemu nam je Sajo kazao nešto od onog što je on razumio od Pele a mi nismo.

Toga nije bilo puno, pa se sjeti da i daljnji razgovor nastavimo na istu temu.

-          Rođo – obrati se Mufu, a pogledom i meni – ovo nema kome nisam prič'o, vama nisam stig'o kad. Nije to bilo davno, prošlog... ili će biti pre'prošlog proljeća... Hajd' nije ni bitno, uglavnom smo se, znate Ševka Zameticu... E, nas dvojica se vraćali, iz hotela bezbeli. Naravno, lokali - šta bi drugo. A to su već bila neka doba, sve je drugo već zatvoreno, a u nas šejtan uš'o. Riješio da nas dokusuri. Ama, bili smo mi već dokusureni, šta nam je trebalo još tri-četiri čaše, i gotovo. Al', za svaki slučaj, opremimo se mi cijelom bocom. Šta vam imam pričati, znate kako je. Velimo, pićemo polahko putem i onda završiti kod mene...

-          Hoće li pući pred vratima? – upade Mufo.

-          Jok. Sad ćeš ti čuti! Lizali smo mi nju pomalo, više se pravili da pijemo nego što jesmo, k'o kad smo mortus p'jani... Vučemo se mi tako, znate kol'ko ima meni do kuće, al' smo mi pravo razvukli, niti možemo niti nam se žuri. Kad, taman niže moje kuće, kako mi se skreće, a po nesreći taj dan, ili dan ranije, jebaiga, padala kiša. Uglavnom je bilo lokvi. Flaša ti je bila kod mene, a mrsko mi, bezbeli, obilaziti, ja zakoračim preko nje. Vidiš, meni je na hatru boca, to i jedino još mozak misli, taman k'o i naš Pela silni. Ama, ja sam k'o pazio i na lokvu, al' kad nešto najviše paziš, to se baš  i desi. Ispade mi, k'o iz mrtvih. Po sred one barice. Nije ona bila bogzna kol'ka... Joj, ne znaš kome je krivlje, meni ili Ševku. Nemaš je đe kupiti, nismo se dokrajčili, laživo je reći da bih volio da sam nogu slomio... Čekam ja da me Ševko počne grditi, kad imam šta vidjeti. On opkoračio onu baricu i loče iz nje! Zamirisala...

-          Ti nisi?

-          Jok? Nego šta sam! Požurio da jaranu pomognem, dok još miriše. Ko zna šta smo mi tad mislili. Možda bi mi i cijelu ispili da nas nije dočekala bljutavost. Valjda nas voda već malo...

-          Nema veze, rođak, slušam tebe a gledam sebe. Evo, dok je sad Pela pričao, sve mi je pjena išla na usta. Stvarno, zna čovjeka uzeti pod svoju kontrolu. Stari ljudi su govorili „napio se pa rakija govori iz njeg“. E, maloprije sam čuo da iz mene govori iako sam trijezan. Evo, neće mi svunoć silaziti s hatra. Nekol'ka je dana ne vidiš, obikneš se malo, a onda je počneš sanjati ili ti je neko spomene. A, bogami je i dobra, ne zna samo ko je nije prob'o...