U Saraj'vu devetera
vrata,
i deseta od suhoga
zlata.
Na vratima
kapetan-djevojka,
na nju s' Omer baca
jabukama!
Govorila kapetan-djevojka:
„Ne bacaj se, Omer', s jabukama,
ako li se ja odbacima
na te,
probiću ti granu na
fermenu;
A kroz fermen
džanfezli koporan,
kroz koporan kadife
ječermu,
kroz ječermu burundžuk
košulju,
kroz košulju prebijelo
t'jelo,
a kroz t'jelo srce na
četvero,
na četvero i na
dvajestero!“
Jedno vrijeme su njih dvojica razmjenjivali neke uspomene, uzvišeno govoreći o rakiji, iako su im priče redom imavale drugu poruku.
Ispričao
je Mufo kako su on i Remzija u Krastavcu, šumerku iznad naše kuće, pili a
horoza okretali na ražnju. San ih iznenadio, čega nisu bili svjesni, ali su
pogledom na sat zaključili kako je ražanj morao biti gotov. Obojica su ćutali i
jeli. Ne bi se toga ni podsjećali, da se na kraju nisu sporječkali. Jedan je
tvrdio kako je trebalo biti pečenije, a drugi da je prepečeno. Naravno, radilo
se o tome da, to neko vrijeme, horoza niko nije okretao. A vatra je bila samo s
jedne strane...
Sličnih
sam događaja još čuo, poznavajući Mufa nisam imao razloga ni da Saju ne
vjerujem.
Vrijeme
nam je brzo i prijatno prolazilo, ja sam odlučio nešto ispričati i iz svog
života, svakako „siromašnijeg“ od njihovog.
-
Eto, ovo što Pela ispriča, mene podsjeti na
24.april prošle godine. Ne pamtim ga po tome što je taj dan „Juga“ igrala s
nekim, nego po nečem puno važnijem. Zapravo, to je moj drugi rođendan. Nego,
evo ispočetka: Bili smo druga smjena, Husa, Leha, Fijo i ja... ostala trojica
su već bili došli. Kad, hoće Bog, slučajno smo stigli mi Lehu. Mi smo išli
zajedno autobusom, a on je iz „samačke“. Eh, on je im'o nekog posla u pošti,
navalio da idemo s njim, da mu pravimo društvo. Sto drugih dana to Husa ne bi
uradio, al' ispade da kao i on ima nešto tamo obaviti. To je važno radi vremena
u koje ulazimo u pogon! Negdje, pet minuta do dva. Od prošle je smjene tu još
samo Mujo Pekas. Kao mora čekati, kotlovođa. Ostali otišli da ne zakasne na
buseve, neko im je rek'o da smo došli. Prvo je Mujo prenio Husi šta je trebalo
oko primopredaje, i Leha je to sluš'o, znate kako to ide, za koju bi godinu i
on treb'o postati kotlovođa a ne pomoćnik. Fijo je produžio da se presvuče, a
ja sam ost'o sačekati da oni završe. Sad, Husa i Leha svakako ostaju dok neko
od nas ne siđe, kako bi se vidjelo da ima neko uz kotlove, dok sam se ja s
Mujom dogovarao o tome kako ćemo zajedno, kod njega, gledati utakmicu. On je
prao ruke na česmi, sporazumjeli smo se da ću ja vidjeti s Husom da me pusti
oko pola sedam... Zato sam ja u kesi nosio votku viogorku, ona četvrtasta
flaša, da podmitim ostale ložače, hemičara i Lehu, da oni do kraja smjene lože
i za me. Sad, taj je dan mor'o biti neko od „naših“ na kapiji, inače je ne bih
unosio baš u ta doba. Naravno, k'o što i sami znate, pr'o kapije sam je unio
pod miškom. Tek sam je tu negdje izvadio, i „onako“ nosio u ruci. Taman sam
prelazio iz prvog dijela pogona u drugi, Mufo sve zna kako to izgleda, a njemu
smo to svi već pričali... To ti je, Sajo, ulaz u dio koji ima jednu kao kabinu
gdje sjedi hemičar, a bogami i svi mi kad odmaramo, ali prije nje, odmah metar
od ulaza imaju stepenice, drvene, koje vode u drugu barakicu, tu su nam ormari,
tu se presvlačimo, sad ko je to tako smislio i konstruis'o nije ni važno, al'
to taman dođe k'o „čardak ni na nebu ni na zemlji“... Eh, taman sam ja u datom
momentu ulazio na ta vrata. Sad, pazite, ja otvaram vrata, kad čujem „bum“!
Nešta me baci na one drvene basamake. Ja kont'o da se neko, zapravo sam
pomislio na Lehu, zajebava sa mnom. Da me gađ'o kamenom, čime li. Možda bih se
ja okren'o... al', kako sam pao na stepenice osjetim da su mi farmerke mokre,
čuje se, miriše votka. Gledam u onu kesu, nije mi jasno. Zakleo bih se da sam
je visoko drž'o u zraku, al' vidim kako se okapljuje. Još sam ubjeđeniji bio da
me neko gađ'o, a da je pogodio flašu. Zavirim u kesu i imam šta vidjeti. Nećete
vjerovati, ona je pukla na cik-cak, pravolinijski - k'o da je neko skalpelom
rez'o. To je došlo k'o zubci, a negdje na trećini flaše...
-
Je l' išta ostalo u njoj? – Sajo me pita, dok sam
ja kroz mrak i zrak rukom pokušavao „nacrtati“ kako je pukla.
-
To je drugo što me iznenadilo – nastavio sam – ni
kapca nije ostala...
-
Jazuk – uglas obojica uzdahnuše.
-
E, to je meni sad više na hatru, nego to ko se
zajebav'o. Nikako da se okrenem, nego pravo gore uz stepenice. Gore nije bilo
vrata, samo se smota malo desno i pravo ulazi. Tu su njih trojica: Fijo, Dedo,
i Amir Đedović. Nešto pričali o sjetvi. Zapričali se, zato im se nije dalo
ranije sići. A u stvari, sve je to dio sudbine. Jah, čuli su i oni buku, baš je
Dedo, tako smo zvali Halima Borovinu, bio kren'o da vidi šta je bilo. Kako je
začuo mene uz stepenice, to sačeka. A ja ga, pravo s vrata dočekam „Gledaj,
rođak, što mi neko razbi flašu“. I njemu su oči stale, veli „Bolje bi bilo da
su ti glavu razbili“. Sad, zamanjiramo se mi time što je to pravolinijski
puklo, načuđavamo se, nikako da odgonetnemo. Potpuno zaboravili na ono što je
„puklo“. Da me sad ubijete, ja ne znam šta smo glavinjali desetak minuta, moglo
je tol'ko proći, znali smo da je naloženo, nije nam se žurilo... Eto, tu se
završava priča o flaši, uglavnom sam je ja drž'o čvrsto u ruci, tako da i nije
čudo što me onako bacilo. Zbog flaše sam mog'o i glavu zijaniti, mog'o sam
glavom pući u one stepenice, jesu drvene al' su debele, zna Mufo... Nego, da
završim priču...
-
Šta je razbilo flašu? – i Sajo me požurivao.
-
Nakon desetak minuta, ulijeće Leha sav zadihan, i
nekako zbrkano počinje da konstatuje da smo živi, da pita šta čekamo, zar nismo
ništa čuli, te da objašnjava kako se krov srušio, i kako svakog momenta može
kotao da eksplodira! Također je objašnjavao da je on doš'o preko pogona Pilane,
preko merdevina, okolnih cijevi i zida, da vidi šta je s nama... Mi smo bili
prvo zbunjeni, opet mislili da je zajebancija, dok nije zagalamio i izveo nas
istim putem. To je bio dvadeset četvrti april, nikad neću zaboraviti. Dan kad
sam se po drugi put rodio!
-
Je li iko stradao?
-
Niko! Međutim, tad sam vidio koja su novinari
đubrad. Dok smo se mi preko Pilane izvukli, tamo se čekaju direktori da dođu...
Ne treba dušu griješiti, brzo su počeli stizati. Ali, kojom su brzinom novinari
saznali! Nije njih u Foči puno ni bilo, gdje i kad su mogli čuti ne znam, prije
mislim da su nanjušili. Znaš, daš izjave direktorima, ko je koga vidio da je
izaš'o iz pogona, šta se desilo... Jah, ta je zima bila ona oštrija, duže
snijeg ost'o na krovu. A kako su iznad, cijevi kroz koje ide piljevina, to dio
nje uvijek pada po krovu. Taložilo se to godinama, niko nije čistio. Baš Dedo
kaže da je prošlo blizu deset godina otkako su zadnji put platili da se to
očisti. Samo zamislite da je to bio betonski krov od oko pola metra, koja je
piljevina i snijeg trebao da godinama pada, pa da se to sruši. Ama, to je dokaz
da Boga ima!
-
Taman da je k'o makovo zrno – uskoči Mufo, svojom
čestom krilaticom.
-
Eto, zamislite da je nakon toliko godina odlučio
da se sruši tačno između dvije smjene. To je jedino vrijeme kad i teoretski
postoji šansa da bar dvoje nije u toj prostoriji. Da se iko tu trefio, ne bi
dahn'o. Njih trojicu je, oni su srećom bili uz ulazna vrata, detonacija tamo i
izbacila. Husa i Mujo su čak i udarili u neka kolica, poveća su to, ona kojima
se dovlačio otpad koji smo mi ložili, dok je Lehu bacilo na stomak. Niko ništa
nije slomio! Osim, ja flašu. I mene je detonacija bacila na stepenice, ona je
onako presjekla flašu... Hej, to je bilo metar i po betona, cigli, piljevine i
leda. Čistilo se to nekoliko dana bagerima i viljuškarima... Još i ovo, ja sam
dobro znao koga sam sve usput sreo, međutim ovog starog hemičara Simovića, a
naš Mališ je najavio da će kasniti pola sata, niko drugi nije bio siguran da je
vidio. Ja nekoliko puta kažem da sam se na mostu, ovom od Pilane, pit'o i
rukov'o s njim. Sve je to bilo u redu, dok nisu novinari počeli da jedu govna.
Oni kad su stali ispitivati, ja više nisam ni bio siguran. Salko, viljuškarista
„Polufinala“, već ja angažovan da malo rovi po vrhu i traži ima li koga. Još
kad se njemu na jednom mjestu učinila ljudska ruka, to je sve zanijemilo, a ja
baš s tim jednim novinarom prič'o. Govno se natovarilo, kao da nisam pobrk'o,
da se nisam jučer sa Simovićem pit'o. Ma, goni ih...
-
Jeste li direktorima, ili novinarima, spominjali
flašu – Sajo je volio biti duhovit – to je baš zanimljiva priča, znaš koji bi
oni feljton od tog napravili.
-
Ne boj se, imali su oni o čem' pisati. A što se
flaše tiče, ni nama više nije bila na hatru. Trebalo nam je neko vrijeme da
shvatimo šta smo doživjeli i preživjeli. U tom samom času. Posebno, mi koji smo
bili u sobi za presvlačenje. Mi nismo ni bili svjesni... Tek kasnije. Zato smo
se te noći Mujo i ja dogovorili da taj događaj proglasimo svojim drugim rođendanima.
Tako i jeste, samo što ga ni jednom ne proslavismo. Kako treba! Ove smo
godine...
Htio
sam im nešto reći i o tome, ali smo upravo ulazili u Zamršten. Ja se s uzdahom
prisjetih 24.aprila ove godine, već je Foča bila okupirana, morali smo se na
poseban način snaći da dođemo do rakije za tu proslavu zajedničkog rođendana.
Kako
Mujo više nije među živima, to pomislih da je i bolje što ću im taj događaj
prećutati. Iako nismo ni ukrali ni oteli, a nismo puno ni slagali...
-
Sad nešto kontam, koliko će čovjek imati rođendana
da slavi poslije ovog rata – završetak priče okrećem u drugom pravcu – ja već
imam tri: 9. februara sam biološki rođen, 24. aprila to, a trećeg sam jula
izgamiz'o iz sela. Još mi ovo izgleda s periodičnim ponavljanjem. Po tome bih
se trebao paziti i sad negdje polovinom septembra. Kasnije, i krajem novembra.
Taman za pet rođendana u godini, svakih dva i po mjeseca po jedan.
-
Kad se rat završi, ima da me na svaki zoveš –
Mufu se još u glavi vrtila Pelina, kao i mnoge druge flaše.
-
Ja ću se zadovoljiti i jednim godišnje – Sajo je
bio umjereniji.
-
Dabogda mi sto godina dolazili, i zvani i
nepozvani. Samo da ovo prođe, da žive glave izvučemo. Mada se ja nešto previše
i ne sikiram. Što bi moj Mufo im'o običaj reći „Dok Bog bira ja se ne sikiram!
Kad počne redom kupiti, neću mu ni pokušavati pobjeći!“
