Otkide se lađa
od Budimskog grada.
Plakala djevojka
za Budimskom lađom.
Pitala je majka:
„Što plačeš, djevojko?“
„Ne pitaj me, majko,
što ti plačem tužna.
Već me pitaj, majko,
kom' sam ruku dala,
Kom' sam ruku dala
i srce predala!?“
Došao
je trenutak. Znam da suza neće biti, već sam jednom odlazio. A i stalno to neko
čini, postala je svakodnevnica. Iz tih razloga, a i zbog poštovanja prema onoj
četvorici, žurim čim prije završiti.
Onima
bliže, s kojima se više družih, pružam ruku, zagrljaj, ostalima mašem. Svima se
zahvaljujem na druženju, prijateljstvu, poznanstvu.
Nema
tu nekog redoslijeda: Remza Fuluruša i njena kći Senada, Ziba Mandžuša, mala
Alma, Adisa Vuk... pa Peđa, Profa, Jovica, Krme... Fudo, Samir, Dževad, mali
Adis... Adise Šteta, ne vidjeh da bi...
Zadržavam
pogled na Munibi i Ahmetu. Vidim, Muniba Ahmeta gurka, on polako prilazi.
Stižem i njega zagrliti. Prijateljski. Nismo imali puno prilike da se družimo,
ali smo jedan drugom postali dragi! Imao sam osjećaj, da se samo on pita...
Posljednjih
pola minuta odvajam za kuhinju. Tamo su sve četiri.
A tu se redoslijed zna. Najslađe ostaje za kraj.
Pošao
sam Almi pružiti ruku, zagrliti je kao sve druge, kada me ona, još jednom
iznenadi.
-
Nemoj... Babo gleda...
Zastao
sam. Bilo mi je teško, ružno. Međutim, njen glas je bio molećiv. Zadovoljih se
samo stiskom ruke.
Zadržavajući
suze, stižem do vrata. Još da se pozdravim s Ramizom i Mufom...
Ali,
Alma nije gotova s iznenađenjima. Ona i Fehima me stižu na vratima.
-
Skidaj to... Požuri! – govorila je tihim glasom,
dok je sa svoje ruke već zguljivala pletenu narukvicu.
Bio
sam nespreman. Jesam je ja zamolio da mi isplete narukvicu, sa svojim imenom.
Tada mi je ispunila samo pola želje, umjesto svoga izvezla je moje ime.
Sada
je ispunjavala drugu polovinu. Vidjevši moju zbunjenost, naišareti Fehimi da
ona priskoči.
U
sekundi mi je lijeva ruka bila sa zamijenjenom narukvicom, s onom koju sam
želio.
-
Volim te! – Alma se našla u mom zagrljaju, ne
mareći za suze, još manje za baba.
-
I ja tebe! – ostao sam u njenom zagrljaju pet
sekundi, poslije čega sam se sjetio da je na nama, ipak bar jedan pogled viška.
Krajem
oka sam, izlazeći, ponovo dohvatio Ahmeta. Ako sam u stanju razumjeti njegov
izraz lica, bilo je tu neugodnosti, ali puno više dragosti!
I
meni laknu. Mogu mirno da se pozdravim i s Ramizom i Mufom.
I,
još jednom sa svima. Okrećem se u krug, mašem. Zastajem na vratima kuhinje.
Alma
me nije gledala. Bila je u Fehiminom zagrljaju. Nije plakala glasno, ali jeste
iskreno. Na dva koraka od baba...
To
je slika koju hoću ponijeti.
Krećemo,
prolazimo pokraj kina. Imam jaku želju da se okrenem, ali kažu da ne valja...
Društvo
me neće tjerati da pričam. Bar dok mi se oči ne prisuše...
***
Na
Lendavi smo morali prekinuti šutnju, silom situacije. Dočeka nas punkt, koji
ranije nije bio. Prepoznajemo oznake, Zukini.
Namršteni
su, nikako im ne bi drago što nas vidješe. Pitali su ko smo, kuda smo naumili.
Odgovorili smo mirno, još ne shvatajući razloge zaustavljanja.
-
Stvarno nam je žao, ali mi imamo naredbu od komandanta
da niko ne može napustiti Jablanicu! Zapravo, možete otići u Komandu 44. brigade,
neka vam oni napišu dozvolu, odobrenje da napustite grad. To je jedina dozvola
koja je za nas važeća!
Sa
Zukinima bi svaka diskusija bila gubljenje vremena, i na svoju štetu. Zato se
na dogovor povratismo krivinu nazad.
Ja
sam bio da ovo shvatimo kao još jednu volju sudbine, da se vratimo i sačekamo
slobodan izlaz iz Jablanice.
Zejnil
je bio da postupimo po uputama, da se javimo u Komandu. I to odmah! Kako reče,
lijepo smo se pozdravili, isplakali s najdražima, zašto im još jednom
priređivati iste scene. Njegov je prijedlog razumniji, te je i prihvaćen.
Na
ruku nam je išlo što je Komanda u hotelu. Što je sasvim blizu, i što se ne mora
prolaziti pored baraka, niti peti na Koloniju.
***
A
u Komandi, završismo za dva minuta. Toliko je trebalo tom nekom personalcu da
zavrti glavom na ono što smo mu ispričali, i napiše nam te nekakve dozvole...
