10 Mogao bih mu se pridružiti

Majka kćerku u po noći kara:
„Lezi, kćeri, boliće te glava!“

„Prođi me se, moja stara majko,

noćas mi je dragi dolazio.

Da ga vidiš, moja stara majko,

kakve su mu oči i obrve.

Oči su mu tamna pomrčina,

vedro čelo sjajna mjesečina,

pa kako ću da usnijem, majko,

kada mi je uvijek pred očima!“

Ugodna i prijatna noć, u sebi, negdje ovdje, u jednome suhom potoku, zbog nečega nazvanom Ploča, skrivaše jedno posebno raspoloženje dvadesetak ljudi.

Heroji su svoje obavili. Iz Muslimanske su tu samo dvojica, Muhamed i još jedan, od ostatka naše brigade tu je još jedan manji dio koji se kao predomišlja, a zapravo ima svoju viziju. Tačnije, postigli su dogovor među sobom. Oni će se vratiti naviše, ali samo kada, i ako stigne pojačanje.

Sedo i ja znamo zašto smo upućeni ovdje, ali se ni mi ne snalazimo u ovome što nas je dočekalo.

Nismo mi ni bitni. Bitno je da se Komanda konačno snađe. Prije četnika.

To je glavna tema šaputanja među svima nama. Da četnici znaju da je Đevigrad trenutno prazan...

                                 ***

Zvoni telefon. Vrlo očekivano, pa opet me nekako iznenadi.

Pogledah u Muhameda, izgledaše kao da spava a znam da nije tako. Svejedno, kako god da su neobične okolnosti dovele do toga Sedo i ja smo sada ovdje domaćini. S tim da sam ja komandir.

Javljam se, pun otresitog samopouzdanja. Koje prhnu kao mjehur sapunice čim poznah glas s druge strane.

Da su Karavelić, ili Imamović, ne bih se dao zbuniti, na njih sam bio spreman. Ali je Zaim Bešović sagovornik kojeg, možda, u ovoj situaciji upravo trebamo, ali kojeg ja baš i ne željeh.

-       Ima li sad iko na Đevigradu? – prvo je što je upitao.

-        Ne bi trebalo. Naših nema, a ni četnika nije bilo do prije sat, kada je Sajo sišo – skontah da ću i jedino odgovarati na pitanja.

-       Gdje je sada Sajo?

-       Otišo je naniže...

-       Odakle su četnici napadali?

-       Kako ovaj obavještajac iz Muslimanske reče, od Ilijaša i Zubova.

-       Gdje je taj obavještajac sad?

-       Tu je. Umoran je i on, bio je i on cijeli dan gore. Prilego je malo, opružio se...

-       Diži ga, čovječe. Daj mi ga!

Muhamed je to očekivao. A i imao je neke informacije o Bešoviću, tako da je znao kako će s njim razgovarati.

Mnogo lakšim glasom nego ranije ponovio je ukratko šta se gore izdešavalo. Poslije čega je meni vratio slušalicu.

-       Koliko sada tu ima naših? Ko ima od komandira? – jesam li ja bio smireniji, ili je smirenost dolazila iz Bešovićevog glasa, tek su mi ova dva pitanja zajedno zazvučala prikladnija tišini noći, odnosno trenutnoj situaciji, nego ono s kojim smo razgovor počeli.

-       I nema niko do naših petnaestak. Tu je komandir čete Fuad Madeško. A tu je i iz Komande bataljona Krnjo.

-       Đe Krnjo?

-       Tu je negdje, maloprije se čuo.

-       Odlično. Daj mi Krnja. A reci, reci tom Madešku nek postroji to ljudi i odmah pravac gore. Već su krenule ostale jedinice, ali se ne smije desiti da se linija tako napusti...

Još je nešto kazao u slušalicu, koju sam ja spustio kako bih dozvao Krnja. Pritom sam i ostalima dao do znanja s kim sam razgovarao, te prenio Fudu što je naređeno.

Možda Bešović i nije najjasnije čuo mene, ali je sasvim sigurno do njega dopro huk negodovanja prozvanih petnaestak momaka. Ono što nije mogao je vidjeti zamišljenu glavu Fudovu, koja kad bi sama sada odlučivala dakako bi postupila po naređenju. Ipak je on od komandira koji drži i do raspoloženja vojske, posebno kada zna da su, barem dijelom u pravu.

Njihovo negodovanje je bio pokušaj utjecaja na Krnjovo držanje. Koji je telefonu prilazio sporo, pokušavajući smisliti neke pametne riječi koje će nekako suprotstaviti Bešovićevim mudrim.

Ako ikad, sad mu je u prilog išao njegov pomalo mucajući govor. Odugovlačio je Bešovićevu ljutnju, ne toliko zbog trenutnih naših postupaka koliko zbog nemarnosti, i naše Komande, koja je do ovoga dovela. A Krnjo je, ipak, dio te Komande.

-       Krnjo, naređujem ti da postrojiš tih petnaestak ljudi, i pravac Đevigrad – nakon par minuta ubjeđujućeg razgovora, Bešovićev glas se sada prolamao potokom.

-       Razumijem, komandante – Krnjo odmuca, ali praćen oštrim hukom oko sebe dade se iskorigovati – samo, komandante, vojska neće da ide.

-       Onda, povedi one koji hoće!

-       Razumijem... Samo, izgleda da neće niko.

-       Onda, Krnjo, idi sam!

-       Razumijem...

Nije mu slušalica ispala, nije je ni bacio, ali se nekako lagano nađe ponovo u mojim rukama. Još laganije ja poklopih telefon.

Želio sam pratiti kompletno Krnjovo ponašanje. Za sada je huk umukao, svi nijemo posmatraju te spore, još uvijek ne smišljene korake.

Do svoga će mjesta, do ranca i vreće za spavanje. A onda će se početi pakovati, da ako to prouzrokuje neke druge, do maloprije negirane reakcije. Možda neko shvati Bešovićevu ozbiljnost, možda se sažali nad Krnjom.

Kreću nagađanja, da li je baš toliko lud, da sam krene gore. Svi redom su jedinstveni, i odvraćaju ga. A on se jednako sprema. Polahko, i bez riječi.

Samo na trenutak mi na um pada Edhem Bašić. Odmahujem glavom, situacije su to koje se ne mogu porediti. Bašić je onda išao priključiti se drugima, nisam se stigao ni raspitati je li se i vratio u brigadu, uglavnom ga ne vidjeh među današnjim herojima. Krnjo je od prvih dana s nama, biće i poslije. Nakon zadatka, za koji sigurno hrabrost nije dovoljna. Potrebna je sreća. I mudrost!

Gledam ove što su tu, niko od njih ne poznaje dovoljno Krnja. Inače bi znali da kod njega nema dileme, samo nada da će neko ipak krenuti za njim. Mislim da mu je prebiranje po nama stalo na dva imena, mome i Fudovom.

Ja znam da Fudo neće. Ne bih ni ja na njegovom mjestu. On je komandir čete, dakle i tih petnaestak ljudi. Mjesto mu je s njima. Trudio se, pokušavao utjecati da se oni predomisle. Nije uspio, i nije kriv zbog toga. Spreman je povesti ih, ako se do jutra predomisle. Mada je sve ovo sad i stvar principa.

Za sebe ne mogu reći da sam siguran da neću pratiti Krnja. Mada se i ja mogu pravdati, ako bih i imao potrebe. Ja sam na svome položaju, samim tim nemam pravo naređivati Sedu da nas dvojica mičemo odavde. Sem toga, niko pa ni Bešović nije ni pominjao takvu mogućnost.

Ljudsko, ratnički je nešto drugo. Neki od ovih ljudi su cijeli dan bili u borbi, ostali su pokrenuti umorni, da pomognu, ne da sami brane. Dakako da ni nas dvojica ne možemo pomoći Krnju, ipak smo mi tek malo pješačili, davno već i odmorili.

Tu je i osjećaj, intuicija. Ona mi kazuje da je proradila i Krnjova, da je ovo prilika kakvu je cijeli rat čekao. Prilika da se pokaže, dokaže herojem. Ima on jezik koji pretjeruje, koji ga kvari, ali ima i srce koji ni tuđi jezici, poslije ovoga neće moći osporiti. Zato on dilema nema.

Mogao bih mu se, iz istih razloga pridružiti. Ne bih odbio mnogo od njegova herojstva, mada će sigurno ljepše zvučati kada se nekad bude pričalo da je sam branio Đevigrad.

Branio? Sumnjaju, opet, skoro svi u to.

Pustili su da odmakne stotinjak metara, da sasvim nestane u mraku, da bi krenuli s pretpostavkama koliko će daleko otići.

Ja znam, otići će do Đevigrada. Siguran sam. Do samog ulaza. Ali će tu odabrati idealan položaj da se može nazad povući ako čuje, ili osjeti četnike.

Da ako ga san ne slomije. Ne bi trebao, s obzirom da znamo kakve su zore ovdje. A što je, možda razlog da sam se ja ipak odrekao prilike za slavu.

Intuicija kazuje da se do jutra ništa neće dešavati. Ne zanimaju me sadašnje, ni kasnije priče drugih, znam ko sam, kakav sam, dakle samo će u tome biti razlika.

Imao sam da biram, da se negdje gore smrznem, oka ne sklopim, ili ovdje izbjegnem i jedno i drugo. I odabrao sam.

Krnjo nije imao pravo izbora. A Bešović je dobro znao šta radi. Kad ostale jedinice budu pristizale, brže će sve ići kada znadnu da gore četnika nema. Što jeste zasluga i Bešovića, svakako i Krnja, ali bi i prerano bilo zaboraviti zasluge Saja, Muhameda i ostalih.

noć nad Treskavicom