Jasenice, nestalo ti
gaza,
moj dragane, ko ti za
me kaza?
Moj dragane, što me
zaboravljaš,
ja te čekam a ti se ne
javljaš!
Moj dragane, moja
grudo leda,
od srca se otkinuti
ne daš.
Tri godine, kako žito
klasa,
a od tebe ni traga ni
glasa.
Sve djevojke u kolu
igraju,
za nevolju moju i ne
znaju.
Moj dragane, moje
rosno cvijeće,
od srca se rastaviti
nećeš!
Pauza nam je bila potrebna. Osjećaji su mutni,
prepliću se, stežu, otimaju. Treba ostati miran, a to nije lako.
Jutro je davno za nama, bilo se i razdanilo. Još
je vedro, ali oči su drukčije. Vide tu tjeskobu koja pritišće, koja muti
prisutnu vedrinu. Treba primiriti osjećaje. Izbistriti oči. Odmoriti dušu...
Poslije pauze, ispalili smo još tri. Prestali smo
pričati o ovome što se dogodilo, zadnje što sam kazao bilo je to da mi nikada
neće biti jasno kako, a volio bih da nikada ne saznam ni zašto.
Prije nego, po mome, bi vrijeme da ispalimo
naredne tri pažnju nam privuče šuškanje koje je dolazilo ispred. Neki me tihi
znoj probi, ali slutnje a ne straha. Jednostavno, taj ko nam je dolazio nije se
trudio da bude tih.
Amir Tito Madeško. Kada on dođe, znam da neki
dobar razlog ima.
- Šta vam je to s minama? – nakon što se malo
ispuhao, bi odmah direktan.
- Mine su u redu – odgovorih mu tiho, nakon što sam
tek sekund-dva razmišljao – problem je bio s kartom.
- Kako, kartom?
- Noćas je diverzantima trebala karta šireg
područja, ne bi nikoje druge do one koju ja imadoh. Meni dadoše ovu,
„dvadesetpeticu“, taman pokriva ovo područje. Jeste da je ona i bolja, ali jebiga
kad sam navikao na onu. Znaš i sam da nemamo ni koordinomjer, ni ništa, da
lenjirom i okom mjerim... Ali, skontali smo, samo smo malo provjerili vašu
budnost. Kakva je situacija tamo?
- Znao sam ja da nije do tebe... A u nas se mnogo
štošta planira u zadnji momenat, čuj 'u po noća' mijenjat kartu... Pa eto, bilo
je jutros bogami gusto, ali sada dobro je, držimo se. Jeste poginuo jedan, i
jedan je ranjen, od granata, tamo na kraju, iz Senadove čete, ali je četnika
riknulo barem četiri-pet. I mislim da su već odustali, što se pješadije tiče.
Još evo malo deru artiljerijom, ne mogu da prežale svoje što su im stradali.
Ali i nisu neki artiljerci, mene je više zabrinulo kada sam vidio da i odavde
dolijeću...
- Znači, padale su i naše po vama?
- Ma, kao da si maksuz gađo. Ja sam bio ovamo, ali
sam dvogledom pratio, i četničke i vaše. Al rovovi su dobro natkriveni, tamo,
nego mene bi strah prošaraćeš i ovamo do nas, pa zato sam bez duše osto da
vidim šta je bio problem. Znači, sada je sve u redu!
- Jeste. Čak sam i istrgo list sa starim
koordinatama... A veliš, bilo jutros gusto. Vidiš, ko zna, možda je dobro što
nekolke ispalismo po kosi, ili četnicima ne dadosmo da se popenju na nju, il
Senadovim da se povlače...
- U redu, onda. A i ne morate više trošiti mine,
četnici su se povukli, a vjerujem da im neće danas pasti na um da ponovo
udare...
Završih razgovor sa Amirom, a nastavih sa Seadom.
- Je li ono reče da je jedan naš pogino. Da ga
nismo mi ubili? – Sedo nije dugo izdržao šutjeti.
- Eh, Sedo, šta god da je bilo, već je bilo i
promijeniti se ne može. Neka je svih devet naših palo po našima, četničkih je
najmanje stotinu. Kako god, šanse da smo ga mi ubili je najviše deset posto.
Ista je vjerovatnoća da smo mi i liniju spasili.
- A reko si Titu da smo tukli po našima. A nisi
pito ko je od Senadovih pogino?
- Šta imam od Amira kriti. Da je on drukčije
razmišljo zvao bi Komandu, ne bi sam trčo do ovamo. A i za ovog Sarajliju, šta
imam pitati. Ja tih Senadovih momaka pola haman i ne poznajem, jeste glupo ali
je nažalost tako da se manje žale oni koje slabije znaš. Sem toga, što manje
znam, manje ću sumnjati, što manje sumnjam, više ću vjerovati da je četnička.
- Ima finih momaka i u onoj četi. Šta znam, mene će
čitav život proganjati ta sumnja.
- Vjeruj da ću se i ja, dok sam živ, prisjećati
ovog jutra, i noći. Ali da će me proganjati... neće. Velika je razlika između
namjernih i nenamjernih grešaka.
- A, što istrga onaj list?
- Ne znam. U stvari, zato. Da me ne proganja! A evo
i sunce pojačava, lezimo. Odmarajmo, možda do kraja dana budu ponovo zvali...
Dok se suncu prepuštah, još se malo došaptavah sa
svojim razmišljanjima.
Iako je Sedo rekao suprotno, siguran sam da ni
njega neće ovo predugo proganjati. Već sutra, čim ponovo budemo gađali, i
pogađali kuda treba, i za njega će ovo biti samo jedno loše prisjećanje kojemu
će se nerado, a i ne toliko često vraćati. I to je jedna od osobina koja ga je približila
meni, vezala uz mene.
Da je njegov brat Hašim bio tu umjesto njega, ili
neko sličan, noćas, a i narednih nekoliko noći, snovi bi nam bili rastrgani. Možda
i griješim, ali mi je drago da misli koliko god okrećem malo ustranu. Znam da
dnevnik vodim tačno, iskreno i jasno, ali već imam par događaja koje sam ipak
šifrirano zaveo. Tražim riječi kojima će opisati ovo nemilo jutro.
Ključ je u tom poređenju Seada i Hašima.Ako se
sudbina nekad voli poigrati, baš ovako tužno, okrutno, čini mi se da katkad ipak dobro pazi
s kim će.
***
U vrijeme ručka smo Sedo i ja napustili naš
položaj.
Dolje je sve bilo uobičajeno. Iste ekipe za
pokerom i pišpilom, iste neobavezne priče. Kao da onaj Sarajlija nije ni
poginuo. Ili bar, kao da ovi o tome nisu imali pojma.
Sedo i ja se samo uklopismo. Zapravo, par puta su
nam se pogledi susreli. Čini mi se da sam već primjećivao promjene u njegovom pogledu.
Oči su njegove, pogled postaje moj. Koji sve više u ratu na sve gleda tako -
rat je.
Treskavica,
jutro
