Očima se Fata zaklinjaše,
da je niko poljubio nije.
Osim majke, dok dijete bijaše.
Još se mlada Fata zaklinjaše:
Prje će Bosna presušiti rijeka,
neg će mlada poljubit jarana.
Al ne prođe ni nedjelja dana,
sebi Fata pronađe jarana
Teče Bosna ko što je i tekla;
Fatima se zakletve odrekla!
/Živojin Ćirković/
Nismo znali da li nas čeka naporan dan, neizvjestan sigurno.
Trebalo je dio noći i odspavati.
Nije bilo razloga da u bajti i ne bude tako. U našoj barakici misli
su bile teže od mogućih napora. Bilo mi je drago da se završilo time što ćemo
ipak svi ići. Bio sam sretan i zbog dobre glume, što i jeste dovelo do ovakvog
rezultata. Ipak sam se još uvijek pitao da li je i ispravno.
Mogli smo mi očekati još dan, dva, možda i tri. No da li bi nam
smjena bila upućena prije nego bi nas strpljenje zaista izdalo. Glumili smo
pobunu, dobili saglasnost da se povučemo, primopredaju izvršimo usput, trebalo
bi da smo svi zadovoljni. Da smo čekali, trpili, pa samovoljno krenuli...
Svejedno me je nešto žuljalo. Nije mi dopuštalo da zaspim. I Mirza je bio nemiran. Osjećao je moju nervozu, nije imao šta dodati na ranije
iskazano kako je nepotrebna, i nije znao šta me muči ali je jaranski saosjećao.
Tjerao sam ga da barem on zaspi, na što bi se nasmijao ili pak poluglasno
vrisnuo. Ponekad se i on prvi javljao, spuštajući glavu s gormjeg kreveta da ga
jasnije čujem „Spavaj, Učo, prije će svanuti!“
***
Ujutro samo tražili dodatno pojašnjenje, hoće li Šaćir povesti sve
konje ili samo koliko je potrebno za transport sredstava. Rečeno je da i konji
silaze, izaći će sa smjenom još jedan od konjovodaca pošto je logično da oni ne
mogu s kamionom.
Tako je izgledalo da će naša smjena nakon ozbiljnih, i šaljivih
peripetija na kraju završiti kao sasvim uobičajena.
Kamion smo sreli. Samo jedan. Sem vozača u njemu su bili još samo
Coja i konjovodac.
Sve je dogovoreno. S Četvrtim korpusom. Oni preuzimaju kompletnu
liniju.
Barem je tako Coja kratko pojasnio. Nismo bili raspoloženi da
tražimo još objašnjenja. Kako god to izgledalo žurilo nam se kući, više
nego što bi nas zanimalo ko će liniju držati nakon nas. A zašto se sve otezalo
možda nekad i sami skontamo.
Prošli smo Čaklje, i prišli blizu skretanja za Hadžiće. Tu je bio
unproforski punk. Što je bio razlog da smo stali. I zašto je Coja tražio da
siđemo s kamiona.
Prvo što je rekao je da moramo odmarati sve do pada akšama. Zbog
sredstava koje vozimo, a za čije spuštanje je prošao rok. Na punktu će nas
sigurno pregledati. Kad bude mračnije više je šansi da ćemo sve nekako
prikriti. Pod sve je uključeno i naše lično naoružanje. Mi se zapravo
predstavljamo kao logistička jedinica koja je radila nešto oko čišćenja,
pospremanja logora.
Bila je nervoza, ljutnja, bijes na svakome od nas. Sve to
jednostavno zvuči kada se govori, stvarnost može biti znatno drukčija. Ako ovi
nešto otkriju to bi vjerovatno značilo zaustavljanje našeg pokreta, odnosno dugu
i neizvjesnu noć. Na momente su misli išle i ka tome da bismo mogli završiti u
nekakvom unproforskom pritvoru.
Neki su predlagali da će se spustiti Tarčinu sporednim puteljcima,
da ih apsolutno ne zanima ostalo što je na kamionu. Drugi su se raspitivali da
li je već bilo sličnih iskustava, da li je uopšte moguće sakriti sredstva, bez
obzira što ih i nema mnogo.
Coja se pravdao da nema puno informacija, da dosta ovisi od toga
kakvi budu, odnosno kojeg raspoloženja oni na punktu. Pokazao je papir, naređenje.
Na njemu je i pisalo otprilike kako je Coja i rekao.
Jedna stvar je mene dodatno ljutila. Na naredbi je jasno stajalo
kako sam ja vođa puta, odnosno odgovoran za izvršenje zadatka. Mene je to
dodatno naljutilo, ali je ostale malo oraspoložilo. Čuo se prijedlog, koji je
brzo prihvaćen, da ćemo pokušati izvršiti naređenje. Zbog mene.
Zbog ostalih sam i ja prihvatio situaciju kao takvu. Odmah ćemo se
dati na kamufliranje i naših pušaka, i šesetki, sanduka i vreća. Većinu od toga
se najlakše dalo sakriti za nezategnute cerade sa strane. Kuko Čolpa i Mirza
Macan su najpredanije radili na tome. Vreće koje su bile preširoke da komotno
stanu iza cerade poturili smo na patos, na njih smo navaljali naše ruksake.
Ismet Humić je dao prijedlog da se tokom pretresa pretvaramo
umorni, bolesni. Možda i tako malo utičemo na vojnike UNPROFOR-a koji će nas
pretresati, da budu malo brži i nepažljiviji. Lično sam bio razmišljanja da to
nije pametno, da može biti kontraproduktivnije, ali sam se priklonio većini.
Nakon što smo bili relativno zadovoljni time kako smo izvršili
kamufliranje dali smo se na lagano izležavanje na od snijega očišćenom
proplanku. Naravno, i to je bilo naše djelo.
Ja sam čak malo i zaspao. Prenulo me kada sam dočuo da se trebamo
polahko spremati za nastavak puta. Iako polubudan odbio sam Cojin prijedlog da
se sada preselim u kabinu. Nisam htio pojašnjavati svoje razloge, bili su
jasni. S tim da sam mu rekao da se može serbez pozvati na mene ako budu pitali
za odgovornog, ali da mu pojasni da neki naši oficiri vole da su gdje je i
većina vojske. Vidio sam da se Coji nije baš dopao moj takav nastup, ali je
odgovorno prihvatio da je to najmanje što može uzvratiti za svu poslušnost koju
smo mi iskazali.
Kad je kamion krenuo pojedinci su počeli s glumom premorenih i
bolesnih, čuli su se jauci koji su izgledali stvarni. Ako ništa sve ovo nam je
sada izgledalo i malo zabavno.
Neki unutarnji glas mi je stalno ponavljao da će ovo sretno
završiti tako da sam se držao veoma mirno. Tih nekih petnaestak minuta vožnje
koliko je prošlo do sljedećeg zaustavljanja. A onda je Coja na kratko izašao iz
kabine da nam saopšti da smo na krivini ispred punkta. Još smo jednom nabrzinu
pregledali karoseriju, ništa od sredstava nije virilo, stršilo.
Tu krivinu kamion je lahko savladao, a mene je odjednom oblio
hladan znoj. Mrak je već bio sasvim jak tako da nisam mogao vidjeti lica
ostalih ali sam umjesto ubrzanog kucanja njihovih srdaca čuo nešto što je tako
ličilo na najnormalniji, najprirodniji smijeh. Izet Mešak je počeo pričati
priču koju smo gore čuli nekoliko puta uvijek se dobro nasmijavši. Zapravo je
to bila vrlo uspjela imitacija jedne od žena, koju ja nisam poznavao ali jesu
mnogi drugi, a koja je počinjala s nabrajanjem sudionica tog nekog smješnog
događaja „Ja, Meškuša, Ožeguša, Tahiruša...“
Kamion je zaustavljen. Mešak je i dalje pričao kao da ga se ni
najmanje ne tiče šta trenutno pričaju Coja i unproforci. Taman je završavao s
pričom kada se podigla cerada iznad zadnje stranice.
- Zamoliću vas da izađete iz kamiona, gospoda želi da pregleda kamion
– Cojin glas je bio drhtav, ipak puno manje nego bi moj bio.
- Šta je sad.. šta im nije jasno... ja ne mogu sići, desna noga mi se
ukočila – zadnju rečenicu je izgovorio Ismet Humić, nju je Coja pokušao
prevesti na engleski unproforcu, koji je inače bio Francuz.
Unproforac je bio sitne građe, mlađe dobi, usudili bi se
pretpostaviti da on ovdje služi vojsku, ne da je profesionalac. Što je bilo
bitnije i njegov stav je bio takav, klimao je glavom dok je Coja nabadao
engleski.
Jedini komentar koji je on dodao na Cojino čavrljanje je bio na
neukom bosanskom, i to u svega tri riječi „puska, pistolj, bomba...“
Usput su se neki pridigli i krenuli silaziti. Dio njih je ponavljao
uvježbane jauke.
Unproforac je odobrio Ismetu da ostane na kamionu. A znatiželjno je
gledao u Mirzu, koji je i bio i izgledao nekoliko godina mlađi od njega. Mislim
da se sažalio na viđenu mladost.
Drugi detalj na koji je unproforac reagovao je momenat kada sam se
ja pridigao s namjerom da siđem s kamiona. Čin na mojim prsima je zasijao kao
osvjetljeni šalter na sobi.
Pozdravio me i rukom mi dao znak da i ja ostanem na kamionu.
Sačekao je da ostali siđu a onda se hitro popeo na karoseriju upalivši veliku,
jaku baterijsku lampu. Taj bljesak je izvukao neke uzdahe vani, dok sam se ja u
međuvremenu smirio.
Prišao sam Ismetu da „pogledam u kakvom mu je stanju noga“. Na moj
dodir Ismet je bolno jauknuo da je mene ponovo probio ledeni znoj. Promrljao
sam nešto u smislu zamolbe da izdrži, a sa stvarnom namjerom da izgleda kako
smo potpuno posvećeni sebi, bez najmanjeg razloga da brinemo zbog pretresa koji
je u toku. Jednim uhom i jednim okom sam pratio kretanje baterijske lampe,
kasno se ljutivši na sebe što prije nisam ništa skontao šta bih trebao reći za
slučaj da unproforac nešto ipak nađe.
Kad je ovaj zavšio s desnom i stigao do pola prednje strane
prekinuo sam sa smišljanjem ikakvih izgovora, objašnjenja kako mi pojma nemamo
otkud to na kamionu, ili da smo zapravo kontali kako je još dopušteno spuštanje
sredstava s tim da smo ih posakrivali, odnosno posklanjali kako bi mi imali
više prostora.
Ismet se malo pomjerio, još jednom snažno jauknuvši. Ovaj put mi je
njegov jauk ličio na znak da je pretres došao do kraja.
Gledao sam za unproforcem dok je skakao iz kamiona, glavom mi je
prostrujala posljednja ružna misao, da je nešto vidio ali nije htio nama reći
već će to uraditi kolegi koji je bio vani s Cojom.
Čekajući da se to desi ostao sam iznenađen da je vižljasti
unproforac ponovo upotrijebio svoj bosanski:
- Nema nista.. nema puska, pistolj, bomba.. samo rukcaci, hrana...“
Nije mi bilo jasno kome se ovako obraća, no to je bilo sada
apsolutno nebitno. Oni koji su jaukali pri silasku jauknuli su kojiput i pri
penjanju. Što je malo prigušilo Mirzin ishitreni komentar.
- E, jebem te ćorava – Mirza je to kazao dok se peo, nekako siguran u
to da ona dvojica nikako neće razumjeti, pogotovo na koga se i odnosi.
- E, jebem te mahnita – Ismet je požurio da odgovori, da da ideju
Coji ako bude traženo da prevede Mirzine riječi – mogo si se strpiti jedan
minut...
Bjelašnica,
okovana snijegom
