Konja kuje Dizdarević Meho,
konja kuje, konj mu ne miruje,
Travu pase kikavo jelenče.
Sahat pase, po dva osluškuje.
Pitalo ga gizdavo djevojče:
„Što ti, travu, na sahate paseš?“
„Što ti, travu, na sahate paseš?“
„Ne pitaj me, gizdavo djevojče,
imao sam košuticu drugu,
sinoć mi je lovci uloviše!“
Džemo nam je dao znak da šutimo. Zatim je zatražio od Jaka automat, od kojega se ovaj od dolaska na Trebovu nije odvajao. Mi smo zaustavili dah i pratili Džemove pokrete.
Pogledao je prema vrhu preko doline. Zauzeo je sjedeći položaj i bez mnogo nišanjenja opalio.
Iako sam vidio srndaća kako pada, nisam izdržao a da se malo ne našalim s Džemom:
- Mora da si gađao neki kamenčić pored...
Fadil je već bio spreman, a nije imao problema ni da nađe ko će poći s njim.
- Hajdemo mi ložiti vatru – Džemo me iznenadi.
- Zar ga nećemo nositi u logor?
- Baš si budala. Tokmak! Čuo si da je Major zabranio lov na divljač.
- Pa, što ga ubi?
- Nisi ti nikad iš'o u lov. Ovo je ćeif!
- U redu, ali zar nećemo prvo po konje?
- Ne melji. Ako si lud, idi. Ovo nam je došlo ko kec na desetku. Šta nas boli kurac, avioni naišli - konji pobjegli. Mi „noge polomili“ tražeći ih! Vratiće se oni sami. A nas niko neće ništa ni pitati, samo kad se živi vratimo. A, ne boj se, neće nas ni tražiti. Ko je tebe tražio!?
- Kapiram. A ako je u logoru šta bilo - bilo je.
Dalje bi bilo gubljenje vremena. Trebali smo odnijeti dovoljno drva nekih petsto metara dalje, gdje je bilo mjesto koje nam odgovara.
Pored, potočić. Uvalica mala, zaklonjena. Fina se vatra da naložiti: za dovoljno žara, a da se ni odakle ne vidi!
Spremno dočekujemo Fadila, Mufa i Jaka. Dok oni završe s pripremanjem mesa, biće usječeni i ražnjići i odvojena žar za prvu turu.
Skoro idealno. Sve radimo polako. Po istilahu. Žar se odvaja, ražnjići lojem podmazuju, čeka se da Džemo izvadi so, znamo da je ima.
Njemu se najmanje žurilo. Pravi lovac, voli uživati.
A kad je prva tura bila gotova, kad je miris prebacivao daleko preko naše uvale, mnogi od nas su razmišljali kako ima nešto što nam nedostaje...
***
To je i najljepši trenutak, došao skupa s akšamom!
Sem soli za drugu turu, Džemo je još nešto izvukao iz ruksaka.
Fadil je nijemo posmatrao kako Džemo otvara čuturicu i otpija gutljaj. Njegove nijeme usne su pitale, da li je to ono što njegova duša želi da jeste.
- Šta gledaš – Džemo pokuči Fadilu čuturicu – hoćeš li i ti malo?
Fadil ga je stao ljubiti, još ne vjerujući. Njegovo veselje je više od ikakvih riječi kazivalo kako je tek sad potpuni ugođaj.
Znali smo odakle mu, od odlaska u selo, ali nismo znali kako je uspio sačuvati. Ni jedno ni drugo sad nije bilo bitno.
- Malo je litar na nas ovolike, al jebiga. Pomalo vucimo, samo raj ćeifa. Nek duže traje.
- Ja, Džemo, neću – javi se Jako – meni dajte više mesa!
- Je li to ni ti nikad nisi jeo srnetinu? – Džemo se smijao.
- Nikad u životu. Ovo mi je prvi put.
- Vidim. Jes' ovo žilaviji srndać, al' mesa ima i za ponijeti.
- Beli nas devet ne može pojesti!? Sav u ru'sak stao!
- Šta misliš, koliko ti možeš pojesti?
- Koliko? Tri kile!
Kako je ovo izazvalo smijeh većine, koji su znali, Jako se pokušao ispraviti:
- Nisam jednom pojeo dvije kile mesa! I uvijek sam mogo još...
- Budalo, ne možeš porediti divetinu i janjetinu.
- Rekli ste da je slično!?
- Ukusom. Al' je divetina jača. Gledaj Fadila i Selća, oni su „mesari“, al više od kile neće pojesti. Ne znam Mufo...
Htio je brecnuti Mufa. Nije uspio, ovaj put. Njihove su prijepirke i podbadanja bila česta, ali je sada Mufo znao da zaslužuje da mu odšuti. Osim toga, Džemo je bio sasvim u pravu.
Kako čovjek u ratu brzo uči! Možda bih se i ja zaletio, ali sam vjerovao Džemu. Prisjetih se nekih romana, kada sam se čudio kako se brzo najedu pečenja. Znači, to je divetina!
Sad sam se i ja počeo smijati Jaku, koji je baš bio uporan:
- Jedan ražnjić gotov. Još dva, i potpodiću!
- Nemoj misliti da ti ko brani ili žali – Džemo se uozbiljio – jedi koliko hoćeš. Samo ti je moj bratski savjet da ne pretjeraš.
- Bi li se ti kladio sa mnom?
- Za šta?
- Da ću pojest' dvije kile!
Džemo trznu iz čuturice, predade je Fadilu, pa prihvati:
- Hoću. Evo ljudi!
- A, u šta se kladimo?
- U... u... u ono što ti nije žao dati!
Zelengora i Trebova su bogate s divljači
