Travu pase kikavo jelenče.
Sahat pase, po dva osluškuje.
Pitalo ga gizdavo djevojče:
„Što ti, travu, na sahate paseš?“
„Ne pitaj me, gizdavo djevojče,
imao sam košuticu drugu,
sinoć mi je lovci uloviše!“
Džemo
nam je dao znak da šutimo. Zatim je zatražio od Jaka automat, od kojega se ovaj
od dolaska na Trebovu nije odvajao. Mi smo zaustavili dah i pratili Džemove
pokrete.
Pogledao
je prema vrhu preko doline. Zauzeo je sjedeći položaj i bez mnogo nišanjenja
opalio.
Iako
sam vidio srndaća kako pada, nisam izdržao a da se malo ne našalim s Džemom:
-
Mora da si gađao neki kamenčić pored...
Fadil
je već bio spreman, a nije imao problema ni da nađe ko će poći s njim.
-
Hajdemo mi ložiti vatru – Džemo me iznenadi.
-
Zar ga nećemo nositi u logor?
-
Baš si budala. Tokmak! Čuo si da je Major
zabranio lov na divljač.
-
Pa, što ga ubi?
-
Nisi ti nikad iš'o u lov. Ovo je ćeif!
-
U redu, ali zar nećemo prvo po konje?
-
Ne melji. Ako si lud, idi. Ovo nam je došlo k'o
kec na desetku. Šta nas boli kurac, avioni naišli - konji pobjegli. Mi „noge
polomili“ tražeći ih! Vratiće se oni sami. A nas niko neće ništa ni pitati,
samo kad se živi vratimo. A, ne boj se, neće nas ni tražiti. Ko je tebe
tražio!?
-
Kapiram. A ako je u logoru šta bilo - bilo je.
Dalje
bi bilo gubljenje vremena. Trebali smo odnijeti dovoljno drva nekih petsto
metara dalje, gdje je bilo mjesto koje nam odgovara.
Pored,
potočić. Uvalica mala, zaklonjena. Fina se vatra da naložiti: za dovoljno žara,
a da se ni odakle ne vidi!
Spremno
dočekujemo Fadila, Mufa i Jaka. Dok oni završe s pripremanjem mesa, biće
usječeni i ražnjići i odvojena žar za prvu turu.
Skoro
idealno. Sve radimo polako. Po istilahu. Žar se odvaja, ražnjići lojem
podmazuju, čeka se da Džemo izvadi so, znamo da je ima.
Njemu
se najmanje žurilo. Pravi lovac, voli uživati.
A
kad je prva tura bila gotova, kad je miris prebacivao daleko preko naše uvale,
mnogi od nas su razmišljali kako ima nešto što nam nedostaje...
***
To
je i najljepši trenutak, došao skupa s akšamom!
Sem
soli za drugu turu, Džemo je još nešto izvukao iz ruksaka.
Fadil
je nijemo posmatrao kako Džemo otvara čuturicu i otpija gutljaj. Njegove nijeme
usne su pitale, da li je to ono što njegova duša želi da jeste.
-
Šta gledaš – Džemo pokuči Fadilu čuturicu – hoćeš
li i ti malo?
Fadil
ga je stao ljubiti, još ne vjerujući. Njegovo veselje je više od ikakvih riječi
kazivalo kako je tek sad potpuni ugođaj.
Znali
smo odakle mu, od odlaska u selo, ali nismo znali kako je uspio sačuvati. Ni
jedno ni drugo sad nije bilo bitno.
-
Malo je litar na nas ovolike, al' jebiga. Pomalo
vucimo, samo raj ćeifa. Nek duže traje.
-
Ja, Džemo, neću – javi se Jako – meni dajte više
mesa!
-
Je li to ni ti nikad nisi jeo srnetinu? – Džemo
se smijao.
-
Nikad u životu. Ovo mi je prvi put.
-
Vidim. Jes' ovo žilaviji srndać, al' mesa ima i
za ponijeti.
-
Beli nas devet ne može pojesti!? Sav u ru'sak
stao!
-
Šta misliš, koliko ti možeš pojesti?
-
Koliko? Tri kile!
Kako
je ovo izazvalo smijeh većine, koji su znali, Jako se pokušao ispraviti:
-
Nisam jednom pojeo dvije kile mesa! I uvijek sam
mog'o još...
-
Budalo, ne možeš porediti divetinu i janjetinu.
-
Rekli ste da je slično!?
-
Ukusom. Al' je divetina jača. Gledaj Fadila i
Selća, oni su „mesari“, al' više od kile neće pojesti. Ne znam Mufo...
Htio
je brecnuti Mufa. Nije uspio, ovaj put. Njihove su prijepirke i podbadanja bila
česta, ali je sada Mufo znao kako zaslužuje da mu odšuti. Osim toga, Džemo je
bio sasvim u pravu.
Kako
čovjek u ratu brzo uči! Možda bih se i ja zaletio, ali sam vjerovao Džemu.
Prisjetih se nekih romana, kada sam se čudio kako se brzo najedu pečenja.
Znači, to je divetina!
Sad
sam se i ja počeo smijati Jaku, koji je baš bio uporan:
-
Jedan ražnjić gotov. Još dva, i potpodiću!
-
Nemoj misliti da ti ko brani ili žali – Džemo se
uozbiljio – jedi koliko hoćeš. Samo ti je moj bratski savjet da ne pretjeraš.
-
Bi li se ti kladio sa mnom?
-
Za šta?
-
Da ću pojest' dvije kile!
Džemo
trznu iz čuturice, predade je Fadilu, pa prihvati:
-
Hoću. Evo ljudi!
-
A, u šta se kladimo?
-
U... u... u ono što ti nije žao dati!
