IX - 39 / Nije mogao da skonta

Zelje bere aga Hasan-aga,
u Mostaru, na sred Sarajeva!

Gledalo ga Vlašče ispod Beča,
na Biograd pušku naslonilo!                                                 6. juni 1993.                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Na zlo ga je mjesto pogodilo,                                                                                                                                                          pod koljeno među oba oka!                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Mrtav pade aga Hasan-aga;                                                                                                                                                       mrtav pade – zdravo kući dođe!

Kako noć završila, jutro nastavilo. Salko je, bez riječi, otišao kod Murata Fulurije po žar. Latif je već unio i pripremio potpalu. Fadil je čekao s onim što zvasmo kahvom - pšenica pomiješana s cikorijom, koje ovuda bi u izobilju. Koji su posljednji ustali, pospremali su posteljinu kako bi kahva bila na miru popijena.

Remzija i ja svoje obavismo kada je bila gotova. Iz vikendice se dimilo, a u njoj veselije nego ikad. Sve šale su potisnute, činilo se kako ih više ni ne namjeravamo zbijati jedni s drugima. Ja sam skoro i žalio što sam, na kraju ipak popustio pred naredbom, što ću sutradan sam da čuvam vikendicu.

Zato danas ponovo odustah od fudbala. Dogovorili smo svi zajedno otići u šetnju. Prvi put kako smo se ovako skupili. I, samo kako bi smo se cijeli dan družili. Negdje u prirodi.

Bilo ko je mogao predložiti da to bude nekamo prema Delijašu.

Zaustavismo se kod nekadašnjeg planinarskog doma, u novije vrijeme kao nekakve kafane, dalo se zaključiti po znakovima na zidovima. Sam objekat je bio prilično oštećen, ali je bio i okružen predivnom prirodom. Sve, ono što smo i tražili.

Sjedili smo, ležali. Ćaskali, šalili se. Onako, posve obično, bez i pomisli za uvrijediti nekoga. U pravo vrijeme krenuše dvije cigarete u krug.

Nećemo nikamo dalje, tako nam je lijepo.

Neko usta noge protegnuti. Za oko mu zape čašica na električnom stubu koji je tuda prolazio. Možda ni sam nije bio siguran, ali pogodi iz prve. Time ponuka još neke.

Praštale su čašice, bilo je među nama dovoljno dobrih strijelaca. Očekivati je da neće trebati dugo vremena da uskoro u vidokrugu ne bude niti jedna čitava.

Fadil me pita zbog čega ja ne uzeh skinuti makar jednu, i tako će sve otići. Pravdah se da ne želim sudjelovati u ovome, da ne zamjeram ostalima ali i da ne vidim neko uživanje u uništavanju nečega što će nam sutra-prekosutra opet trebati. Rekoh i da bi pamentije bilo da smo napravili kakvu metu, i tako provjerili koliko je ko dobar strijelac.

Danas se ni jedan prijedlog ne odbija. Brzo je pronađen u objektu dovoljno veliki komad daske, taman i u bijelo ofarban, te odmah i nađeno mjesto gdje će biti postavljen. Iole bolji strijelac bi trebao sva tri metka pogoditi, pa će se gledati čiji su najbolje grupisani.

Bilo je malih nadmudrivanja, ali mene sve to nije toliko zanimalo. Tek su trojica promašili po jednom, i ja - sva tri puta.

Znao sam da me sreća ne može uvijek pratiti, ovo je treći put da smo negdje provjeravali pušku, ruku i oko. Dva sam puta iznenadio samoga sebe, ovaj put - ostale. Fadil, čak nije htio povjerovati da je do mene. Najprije je optužio moju mađaricu, ali se odmah uvjerio kako je preciznija od njegove ruskinje. Potom me ubjeđivao da sam namjerno fulio.

To znam da nisam. Mada sam donekle bio sklon prihvatiti da je za moju lošu koncentraciju malo kriva i puška. Kako to objašnjavah Fadilu, nekako sam podsvjesno osjećao tu u blizini Fuća.

-       Ne smije da te toliko drži – Fadil je znao biti uporan – kako bi se tek osjeć'o da si na Krnjovom mjestu bio!?

-       To, kad su iskakali iz vikendice? Nisam znao da je i on bio.

-       Jok to. A, nismo ti to pričali. Eh, to je i bilo onaj dan kada si ti otiš'o na položaj. Zapravo su to oni prvo probali na sebi, diverzanti. Ali je ovaj fol, s Krnjom, kažu isp'o puno bolji. Avda, Okruglog su zadužili da ga provocira, znaš da to njemu i basta. Za to je vrijeme Ciroli već proš'o Krnju iza leđa. Ovaj je sjedio na nekak'u kamenu. Dobro su se on i Avdo sporječkali, da nije Avdo poteg'o pušku na njega, Krnjo bi! Kažu da se Krnjo bio tako zajapurio, da ga sličnog nikad prije niko nije vidio. Nešto je Okrugli, valjda, opsov'o u vezi njegovih bivših žena, krnjo zatrokir'o, bezbeli je i on Okruglom nešto zdrm'o. Ovaj je to i jedva doček'o, odmah će mu „Izvini se, ili ću te ubiti!“ nije ček'o, nego odmah nišanio. A Ciroli - opali! Bezbeli da bih volio da sam to gled'o, ovi pričaju da Krnjo deset minuta nije mog'o sebi doći. Nije mog'o da skonta je li ubijen, ili je još živ.

-       Koliko je Okrugli bio daleko od Krnja?

-       Tri metra. Tako nekako.

-       Kako će sebi doći? Samo, mogu ti reći da je to pravi fol. Svaka mu čast, ko je god prvi osmislio. Ko, Krnju je bilo sto puta jebenije nego meni. Ja jesam mog'o poginuti, on nije. Samo, ja toga ne bih bio svjestan. Kao što ni on nije mog'o odmah biti svjestan da nije pogin'o. A, ko je bio meta kada su - diverzanti među se?

-       Eh, ma znaš ti mahnitog Okruglog. Redžo priča, umalo im nije fazon skroz prop'o. Ciroli je opet bio iza leđa, a sad je Redžo provocir'o Okruglog. Eh, valja njega isprovocirati. Još, on uvjeren da ga Redžo neće pucati, nije lud. Nije se on ništa u licu mijenj'o dok ga je ovaj drž'o na nišanu, a samo se malo brcn'o kad je čuo pucanj. Odmah je pomislio da ga je Redžo puc'o, ali i - namjerno promašio.

-       Nije se boj'o da se ogriješi. Brzo zaboravio kako je njemu bilo!?

-       Ma jah. A to su oni njemu htjeli vratiti dug za ono iskakanje kroz prozor.

-       I Neka su. Njegova je zajebancija bila jebenija!

-       Dobro si, sva je sreća da se niko ne povrijedi. A, ono, od njeg se čovjek svašta i mog'o nadati. Iako ja ne mislim da je to iz nejgove glave, neko je to drugi skont'o, samo su iskoristili to što je on takav, uvijek nasmijan - ali i k'o zapeta puška. Taman, zapili se, njega k'o fol naljutili, njih tri-četiri sve znaju, ostali pojma nemaju, već spremna - bomba bez punjenja. Kad je on k'o biva popizdio, trzn'o bombu, izvuk'o osigurač, prvi su ovi k'o krenuli vratima da bježe. Pa kad ju je tako i bacio, ostali su, šta će, morali prema prozoru. Neki su se, silom prilika morali za kauče sakriti, ali su ovi što su poiskakali dobro prošli. Sreća, pa niko ništa ne slomi.

-       E... a moglo je i ovamo nekog srce pući. Ja bih zabranio sve te zajebancije!

 

Fadil je dijelom u pravu. Ali, ko će izdržati a da se ne našali. Bar, dok imamo vremena.

-       Slažem se ja, Faja, ali sam ja protiv i pretjerivanja u nekim bezazlenim šalama. Evo, recimo Huso Alibašić, meni je njega malo i žao. Jeste da me on najviše proganj'o što mi se ono odlučivanje hoću li uz minobacačlije ili s vama oteglo, ali je i im'o pravo. Malo sam ja bio bezobrazan.

-       Malo!?

-       Dobro, malo više. Mada, bar je Zuhdija mog'o vidjeti da sam non-stop dolje, svaki smo dan na fudbalu samo ja i on bili. A nikad me ne upita, kako ja to izbjegavam smjenu. Međutim, Huso je velika poštanjačina. Nebitno što sam sad ja bio na tapetu, svi bi se trebali buniti - ko god da bilo kako mulja. Nego, kažem ti da mi ga je žao, što ga svi onako ismijavaju. Šta će, Bog mu nije dao da zna reći r, pa šta! Nije to razlog da ga se stalno navodi da ga izgovara, samo da bi mu se smijali. E, vidiš, pomoću toga sam ja i skont'o da je on pravo pametan, inteligentan. I nije ni čudo što je prvi uočio da ja haman mjesec nsiam bio na Varizima. Vidio si samo kako se on ekspresno snalazi. Sjećaš se kad mi bacačlije, to jest Sutkovi, tačnije Salja, ukrade tortu od Dine. Huso je to skont'o, ali je Sutka pit'o - što smo maznuli kolač! Odmah ga pitaju - koji kolač, on će - obični! Kako je ukraden - hladio se! Je li bio dan ili mrak - bila je noć! Kol'ko god ga navode da kaže r, on nekako izbjegne.

-       Jest vala, nikad neće reći da ide u Trnovo, nego - dolje. Gdje dolje, on rukom pokazuje i ponavlja - pa, dolje!

-       Jah, najteže mu je bilo snać' se za Sarajevo. Kako god bi kaz'o, ima r. Ne može ni Sarajevo, ni Šeher, ni čaršija, ni Hrasnica, ni Butmir... Nego se dosjetio, pa veli - tamo gdje mi je mama.

-       Zar nije mog'o - preko piste... Jah, ima i tu. Kroz pistu, isto. Iza piste, to bi moglo. Ali, nekako je glupo, to s mamom je originalno. A ako neko ne zna gdje mu je sad mama?

-       Ma i ovi što znaju, hoće pripupitati. Ali, Huso, što kažeš, u sekundi se snađe. „Ma znaš... znaš...“ Helem, ako znaš gdje mu je mama znaš i o čemu priča...

-       Vidi, zna i on ko ga namjerno zajebava. Pa zajebava i on njih, makar tako.

-       Dobro si ti, raja je prebezobrazna. Evo, kol'ko se često i viđamo, nikad, ali nikad, ja nikad ne bih ni pomislio, Bože sačuvaj, da se tako sprdam s njim. S bilo kim.

-       To ti i govorim, zato i kažem da mi ga je žao. Evo se baš kontam, sad ću pred sljedeću smjenu morati na lopti malo nogu da sjebem, nema smisla da tek tako ne odem.

-       Ne moraš ti čekati loptu, samo se meni javi, i reci koju ćeš, i kuda, da ti je ja prebijem.

 

Još smo sat vremena ležali i pričali. I još bi, da ostali nisu kretali.

Pridružujući im se završavamo i naš razgovor.

-       Nemoj misliti da sam ti ja dušman – koliko god se Fadil šalio, na kraju uvijek bude ozbiljan.                                                                                                

-       Da su mi svi dušmani kao ti, ja ne bih imao ni jednoga – ovaj se put i ja na kraju uozbiljih.

Delijaš