59 Lagala je

Potopi se momče sviladžija,

na Vrbasu konje kupajući.

Žalila ga gizdava djevojka,

pa sestrila po Vrbasu vrbe:
„Isplavte mi moje milovanje!“

                                         20. oktobar 1993.

To su vrbe za Boga primile,

za božanstvo i posestrimstvo;

Isplaviše momče sviladžiju.

Prigrli ga lijepa djevojka,

pa zaplaka nujno, žalovito:

„Crne oči, jer me ne gledate,

ko što ste me i dosad gledale?

Medna usta, jer me ne ljubite,

ko što ste me i dosad ljubila?

Bijele ruke, jer me ne grlite,

ko što ste me i dosad grlile?“

Znao sam da je sudbina samo ostavljena na čekanje. Mislio sam kako ni to ne bi smjelo biti slučajno. Dobio sam nekoliko novih dana na raspolaganje...

Iako se pokušavah i ponovo preispitivati. Informacije da se sprema neka ofantiva ovdje, upućuje da se ni negdje tamo neće mirovati. Ćuza više nije u Jablanici, nema ni nikoga drugog, ni iz Voljevca ni iz Dusine, no sve to meni nije više nikakvo opravdanje. Makar se pravdao sebi samome, da ne bi sad bilo pošteno da žurim, navijao sam da Alma ne ode, zar bi bilo smisla da odem ja...

Neko će ipak da ode prvi. Sudbina može biti odgovorna samo dotle, da imamo na umu da to bude onaj ko bude morao...

Počeo sam da mrzim sudbinu! To mi neće pomoći da popravim odnos s Almom, jednako je bila uporna da nam ne vrijedi ništa počinjati. Što bih ja bivao uporniji, ona je znala biti dvostruko! Otišla je i dalje, odjednom je našla da ima nekog momka kojem se već obećala, koji je čeka, i kojeg voli bar koliko ja nju!?

Lagala je. Znao sam, osjećao. I, nisam davao da mi nadu ugasi. Poželjeh joj dati nešto za uspomenu. A nemah ništa vrijedno.

Nešto lijepo napisati? Drugo mi ništa ne preostaje, mada znam da vrijedi puno više.

Dobih njen rokovnik, i izun da u njega upišem šta god želim.

Prilika da upišem one stihove. Mogao sam odmah, no pravio sam se da mi treba vremena. Povukao sam se u sobicu, kako bih ga i prelistao.

Pretpostavljao sam da ne mogu naći ništa posebno, u suprotnom rokovnik ne bi ni bio u mojim rukama. Ipak, okom zapeh za nešto što mi privuče pažnju, podsjeti kako i ovo može biti da je igra sudbine, ne slučaja.

Na jednoj stranici su ispod njenog i imena Alme Logo bile upisane adrese iz Gacka. Stanovale su u istoj ulici, što pojašnjava njihovu bliskost. Međutim, moju pažnju je osvojila treća, dopisana adresa. Kako je pored stare adrese od Logo Alme, to sam lahko zaključio da je najnovija. Iz Hrasnice. Shvatio sam i da je do nje došla preko Crvenog krsta, ali je meni bilo značajnije što je bila jednostavna za zapamtiti - Ulica Prvomajska, broj 2. Ako nekad budem tražio moju Almu, možda mi ovo bude prvi trag...

Ovo me zadovolji, pa požurih upisati željene stihove, te odmah i vratiti rokovnik. Uz objašnjenje kako i ne treba vjerovati u svaki stih, odnosno unaprijed se izviniti za zadnju strofu, koja je takva kako bi pjesma bila sevdalinka. Znao sam i kako to pojasniti, ispričaću šta je Vesna Hadžić govorila o sevdalinci, uzimavši za primjer „Dvore gradi Komadina Mujo“. Vesna je naglašavala stihove koji kažu da je Muja obilazio cijeli Mostar, osim Zaimove Zibe, tumačeći da je tako moralo biti, jer da je Ziba došla to i ne bi bila sevdalinka...

Na vratima od kuhinje utihnu glas Himza Polovine u mojoj glavi, prestadoh i razmišljati o mogućoj Alminoj reakciji na stihove, i moje objašnjenje, jer me dočeka neobična scena. Ona i Indira su stajale uz Mufa, koji je nešto ne razumljivo mrmljao. Stalno, i nešto psujući.

Zbunjeno sam promatrao, bezuspješno pokušavajući da bilo šta skontam.

Odmah nije išlo, a i Mufo brzo odluči sve prekinuti:

-          Ne ide... Jeblo vas ovo! Nađite nekog drugog pa zajebajite – uz još par psovki između, bacivši i olovku, skoči sa stolice i krenu ka vratima.

-          Šta ste to probali? – sklanjajući se s vrata pokazah se i veoma znatiželjnim.

-          Ništa drugo i ne rade, nego samo smišljaju glupe folove – Mufo je stigao pojasniti – kao, ko može da, istovremeno - piše svoje ime i prezime, što brže, a glasno govori: Piši, ne misli - sipaj, ne žali!?

-          Što? Pa to ne bi trebalo biti neki poblem. Samo se je bitno koncentrisati!

-          Eto, pa se ti koncentriši. Ja imam pametnijeg posla!

Zatvorih oči, kao da provjeravam trenutnu koncentraciju.

-          Hoćeš li probati? – Alma me požuri.

-          Nemoj, vjerujemo da ti možeš – Indira je drukčije razmišljala – jeste da je desetak probalo i da niko nije mogo...

-          Što niste odmah mene zvale? – već sam sjedao za sto.

Dok se još jednom predavah koncentrisanju, učini mi se kako Indira ovim nije oduševljena. Nije mi smetalo ni Ramizovo smijuljenje, koje sam tumačio kao i njegovo uvjerenje da ni ja neću uspjeti. Meni je jedino bilo bitno šta Alma misli!

-          Piši, ne misli; sipaj, ne žali... Piši, ne misli; sipaj... – ponavljao sam sve glasnije, jednako brzo i uspješno redajući na papiru svoje ime i prezime.

Bio sam taman uhvatio ritam. Činilo mi se da bih još bar pola sata mogao tako!

A onda, dogodilo se to. Jedino, što svemu i daje kakav smisao.

Štrecnuo sam. Od iznenađenja. Ali, i od prilično hladne vode, kojom sam posut!

Više i nije važno što sam ispao glup, ili makar naivan. Što nisam razumio bilo Indirino odvraćanje, odnosno onakav Ramizov smijeh. Ni to što su mogle uzeti neki manji lonac, pošto je u ovome bilo najmanje deset litara. Nije mnogo važno ni što sam na trenutak mislio kako sam baš pametniji nego mnogi. Ne znam ni koliko je važno što je Almi sada žalivije nego meni.

Važno je da je fol uspio. I da se svi slatko nasmijasmo. I to u vrijeme koje najviše miriše na rastanak, kada sam mislio da me ništa ne može nasmijati.

Majica će se osušiti, nije ni to problem. Od svega, najteže mi bi čestitati Almi.

Potrefila je pravi tenutak! Kada sam ono „sipaj, ne žali“ izgovorio nekako najglasnije, najiskrenije...

Jablanica, Zdrava voda