Vezla gaće tanahna
Fatima,
vezak vezla pod kulom
tanahnom,
na orlove i na
sokolove,
na pauke i na gorske
vuke;
Na učkuru gdje se gaće
vezuju,
tu navezla dva pašina sina,
a povrh njih dva
sokola siva.
21. oktobar 1993.
Tuda prođe Dautović
Meho,
na dorinu, konju od
mejdana:
„Bog na pomoć, moja
lijepa Fate,
jesu li te gaće na prodaju?“
„Nijesu moje gaće na
prodaju,
neg su moje gaće za
oklada:
Ko se može sa mnom
okladiti,
i podobar oklad
ostaviti;
Ja ću gaće navezene –
Ko će moći prenoćiti
uza me,
bez micanja i bez
obrtanja!?“
Večeras sam odlučio pokazati i nekoliko fazona iz
svog repertoara. Sem nekoliko običnih, s kartama, izveo sam i par
zanimljivijih.
Najprije sam lagao o svojoj bioenergiji u rukama.
Tvrdio sam da niko ne može izdržati glavom naslonjenom na sto, dok ja kraj njega
kucnem tri puta. Samir se ponudio provjeriti... Smijeh je počeo čim su shvatili
da sam s drugim udarcem završio, odnosno da bi Samir do sutra morao čekati da
kucnem treći put!
Potom sam lagao i o svojoj moći čitanja misli.
Sve kuharice su bile voljne provjeriti, i sve su bile iznenađene da sam pogodio
brojeve koje su zamislile, makar i pomoću šest „magičnih tablica“. Nakon kraćeg
ubjeđivanja otkrio sam kako nema nikakve magije, da je sve samo čista,
najobičnija matematika...
Ipak, moj adut je bio fazon „ispijanja vode na
daljinu“.
-
Eh, ovaj fazon
neću otkriti tako lahko. Zapravo, pokazaću vam da sam u stanju popiti vodu, iz
one tamo prostorije. Znači, nasućemo čašu punu vode, vi ostajete ovdje, pokraj
čaše, a ja odoh tamo. A, s Almom se kladim: Kada se nakon pet minuta vratim, u
čaši neće više biti vode!
-
To ne mere biti.
Takav fazon ne postoji – Fehima je kao navraćala Almu da prihvati okladu.
-
Ali, hajde mi
reci, što se sa mnom kladiš? – Almu je još nešto zanimalo.
-
Zato, jer su
tvoje ruke na moju glavu sasule deset litara vode. Ja nisam riječ kazo... A
tebe strah jedne čaše!
-
A, u šta bi se,
kao kladili? – nakon kraćeg negodovanja, Alma poče popuštati pred nagovaranjima
ostalih.
-
Ja se, inače, ne
volim kladiti. A kada to već činim, držim se starih, „drevnih“ pravila:
Pobjednik od poraženog zahtijeva što god želi!
-
To ne dolazi u
obzir! Ni ja se ne volim kladiti, pogotovo ne „u ćoravo“. Ko zna šta ti sve
možeš da tražiš!? – Alma, sada i uz podršku Indire i Enise, ponovo poče da
zanovijeta.
-
Ako ti ne
smiješ, ja ću se kladiti – Fehima opet stade na moju stranu – ja znam da on
nije takav, da nije bezobrazan, da neće tražiti ništa... A i šta će ti biti ako
te poljubi!?
-
Bravo, Fehima!
Ja mogu i s tobom se kladiti – zastah namjerno petnaestak sekundi, prateći
promjenu na Alminom licu – pa kada dobijem tražiću da nagovoriš Almu da me
poljubi. Ja vjerujem da ona neće dati tvoga obraza...
Čaša je donešena. Ali, dok sam je ja polahko i
pažljivo punio, Alma je promijenila mišljenje.
-
Ja se kladim, samo
pazi: Može se desiti da me zuvijek izgubiš! – pristala je, na sebi svojstven
način.
Pogledah je. Govorila je kao da je već imam, kao
da se već zabavljamo. A svih ovih dana drugu priču priča...
-
Bar mi iza
prozorčeta neće biti dosadno, smišljaću šta da ištem – pomislih u sebi, pa
naglas dodah – Evo svjedoka, da te niko nije tjerao da prihvatiš okladu.
-
Znam ja da je i
ovo neki štos, da ćeš ti dobiti okladu – Alma se pokaza ne samo nepovjerljivom,
nego i mudrom – ali, eto, da vidimo koliko si bezobrazan... I, požuri, nemoj da
nas Ramiz nađe sve ovdje, da se zajebavamo, da ništa ne radimo...
Prelazeći u trpezariju, osjećah kako one sve
pilje u onu čašu. Kao da su povjerovale u čudo.
-
Šta vam je, đe
će otud da popije vodu – Indira to, i naivno otkri.
-
Znamo to... Ali
ne mogu da skontam – Fehima se pokaza kao jedina koja ozbiljno razmišlja o folu
– ovdje nije imo kad ništa spremiti, sve smo gledale, jedino kad se vrati...
Brojao sam sekunde, minute, nadajući se da će im
biti nedovoljno da skuže, i sve pokvare. Jer, već sam imao ideju za dobijenu
okladu.
U jednom sam trenutku kroz prozorčić provirio
glavu, da ih malo zbunim, dobijem na vremenu, ali i osmjehnem se tome da su
njihovi pogledi još uvijek čekali da se voda počne sama piti...
-
Almi je najbolje
da traži da nam dva dana pereš suđe – Enisa, čak uopšte nije više razmišljala o
folu.
-
Malo je to. Ona
je zahtjevnija. Jedino mi je sreća što ću ja dobiti okladu!
Po isteku dogovorenog vremena, pobjednički
ulijećem u kuhinju.
-
Eto, dobio sam okladu!
Ali, mogu li prvo saznati šta bi Alma tražila od mene, da je kojim slučajem ona
dobila?
-
Smislila bih ja
nešto... Nego, daj nam reci šta je fol, pa da se mi fatamo posla!
-
Reći ću... Ono
što i tražim, jeste da učiniš ti meni što bi ti od mene tražila!
-
Eto, ja bih
tražila da mi daš šta ti hoćeš...
-
Super. Eto, daj
mi nešta, šta hoćeš, šta imaš, šta ti nije žao...
-
Ama, de ti nama
prvo reci šta je bilo s vodom. A vi se kasnije kusurajte! – Fehima je ostala
najradoznalija.
-
S vodom? Pa,
ništa. Ništa nije ni trebalo da bude! Jesam li se kladio da, kad se vratim, u
čaši neće biti “više“ vode!? I, eto, nema više, kao ni manje, nego tačno koliko
sam i nasuo!
Malo će se proćaskati o folu. Jednima se dopao,
drugima manje.
A to vrijeme je Alma iskoristila i da zaokruži
cijelu priču. Na komadiću papira je nacrtala jedno srce.
-
Uvijek si želio
moje srce – pružajući mi papir, pogledom najavi da ima nešto i za dodati – a
jednog dana, ako Bog da, dobiješ i pravo. Ako budeš dobar i fin ko što si
sad... I, ako bude sudbine!
Ako bude sudbine. Zvuči još uvijek okrutno, ali
sam sad barem siguran u iskrenost. Kada riječi nisu sasvim jasne, pogled kaže
više...
Gacko
