Vezla gaće tanahna
Fatima,
vezak vezla pod kulom
tanahnom,
na orlove i na
sokolove,
na pauke i na gorske
vuke;
Na učkuru gdje se gaće
vezuju,
tu navezla dva pašina sina,
a povrh njih dva
sokola siva.
Tuda prođe Dautović
Meho,
na dorinu, konju od
mejdana: 21. oktobar 1993.
„Bog na pomoć', moja
l'jepa Fate,
jesu li te gaće na prodaju?“
„N'jesu moje gaće na
prodaju,
neg su moje gaće za
oklada:
Ko se može sa mnom
okladiti,
i podobar oklad
ostaviti;
Ja ću gaće navezene –
Ko će moći prenoćiti
uza me,
bez micanja i bez
obrtanja!?“
Večeras
sam odlučio pokazati i nekoliko fazona iz svog repertoara. Sem nekoliko
običnih, s kartama, izveo sam i par zanimljivijih.
Najprije
sam lagao o svojoj bioenergiji u rukama. Tvrdio sam da niko ne može izdržati
glavom naslonjenom na sto, dok ja kraj njega kucnem tri puta. Samir se ponudio
provjeriti... Smijeh je počeo čim su shvatili da sam s drugim udarcem završio,
odnosno da bi Samir do sutra morao čekati da kucnem treći put!
Potom
sam lagao i o svojoj moći čitanja misli. Sve kuharice su bile voljne
provjeriti, i sve su bile iznenađene da sam pogodio brojeve koje su zamislile,
makar i pomoću šest „magičnih tablica“. Nakon kraćeg ubjeđivanja otkrio sam
kako nema nikakve magije, da je sve samo čista, najobičnija matematika...
Ipak,
moj adut je bio fazon „ispijanja vode na daljinu“.
-
Eh, ovaj fazon neću otkriti tako lahko. Zapravo,
pokazaću vam da sam u stanju popiti vodu, iz one tamo prostorije. Znači,
nasućemo čašu punu vode, vi ostajete ovdje, pokraj čaše, a ja odoh tamo. A, s
Almom se kladim: Kada se nakon pet minuta vratim, u čaši više neće biti vode!
-
To ne mere biti. Takav fazon ne postoji – Fehima
je kao navraćala Almu da prihvati okladu.
-
Ali, hajde mi reci, što se sa mnom kladiš? – Almu
je još nešto zanimalo.
-
Zato, jer su tvoje ruke na moju glavu sasule
deset litara vode. Ja nisam riječ kaz'o... A tebe strah jedne čaše!
-
A, u šta bi se, kao kladili? – nakon kraćeg
negodovanja, Alma poče popuštati pred nagovaranjima ostalih.
-
Ja se, inače, ne volim kladiti. A kada to već
činim, držim se starih, „drevnih“ pravila: Pobjednik od poraženog zahtijeva što
god želi!
-
To ne dolazi u obzir! Ni ja se ne volim kladiti,
pogotovo ne „u ćoravo“. Ko zna šta ti sve možeš da tražiš!? – Alma, sada i uz
podršku Indire i Enise, ponovo poče da zanovijeta.
-
Ako ti ne smiješ, ja ću se kladiti – Fehima opet
stade na moju stranu – ja znam da on nije takav, da nije bezobrazan, da neće
tražiti ništa... A i šta će ti biti ako te poljubi!?
-
Bravo, Fehima! Ja mogu i s tobom se kladiti –
zastah namjerno petnaestak sekundi, prateći promjenu na Alminom licu – pa kada
dobijem tražiću da nagovoriš Almu da me poljubi. Ja vjerujem da ona neće dati
tvoga obraza...
Čaša
je donešena. Ali, dok sam je ja polako i pažljivo punio, Alma je promijenila
mišljenje.
-
Ja se kladim, samo pazi: Može se desiti da me zauvijek
izgubiš! – pristala je, na sebi svojstven način.
Pogledah
je. Govorila je kao da je već imam, kao da se već zabavljamo. A svih ovih dana
drugu priču priča...
-
Bar mi iza prozorčeta neće biti dosadno,
smišljaću šta da ištem – pomislih u sebi, pa naglas dodah – Evo svjedoka, da te
niko nije tjerao da prihvatiš okladu.
-
Znam ja da je i ovo neki štos, da ćeš ti dobiti
okladu – Alma se pokaza ne samo nepovjerljivom, nego i mudrom – ali, eto, da
vidimo koliko si bezobrazan... I, požuri, nemoj da nas Ramiz nađe sve ovdje, da
se zajebavamo, da ništa ne radimo...
Prelazeći
u trpezariju, osjećah kako one sve pilje u onu čašu. Kao da su povjerovale u
čudo.
-
Šta vam je, đe će otud da popije vodu – Indira
to, i naivno otkri.
-
Znamo to... Ali ne mogu da skontam – Fehima se
pokaza kao jedina koja ozbiljno razmišlja o folu – ovdje nije im'o kad ništa
spremiti, sve smo gledale, jedino kad se vrati...
Brojao
sam sekunde, minute, nadajući se da će im biti nedovoljno da skuže, i sve
pokvare. Jer, već sam imao ideju za dobijenu okladu.
U
jednom sam trenutku kroz prozorčić provirio glavu, da ih malo zbunim, dobijem
na vremenu, ali i osmjehnem se tome da su njihovi pogledi još uvijek čekali da
se voda počne sama piti...
-
Almi je najbolje da traži da nam dva dana pereš
suđe – Enisa, čak uopšte nije više razmišljala o folu.
-
Malo je to. Ona je zahtjevnija. Jedino mi je
sreća što ću ja dobiti okladu!
Po
isteku dogovorenog vremena, pobjednički ulijećem u kuhinju.
-
Eto, dobio sam okladu! Ali, mogu li prvo saznati
šta bi Alma tražila od mene, da je kojim slučajem ona dobila?
-
Smislila bih ja nešto... Nego, daj nam reci šta
je fol, pa da se mi fatamo posla!
-
Reći ću... Ono što i tražim, jeste da učiniš ti
meni što bi ti od mene tražila!
-
Eto, ja bih tražila da mi daš šta ti hoćeš...
-
Super. Eto, daj mi nešta, šta hoćeš, šta imaš,
šta ti nije žao...
-
Ama, de ti nama prvo reci šta je bilo s vodom. A
vi se kasnije kusurajte! – Fehima je ostala najradoznalija.
-
S vodom? Pa, ništa. Ništa nije ni trebalo da bude!
Jesam li se kladio da, kad se vratim, u čaši neće biti “više“ vode!? I, eto,
nema više, kao ni manje, nego tačno koliko sam i nasuo!
Malo
će se proćaskati o folu. Jednima se dopao, drugima manje.
A
to vrijeme je Alma iskoristila i da zaokruži cijelu priču. Na komadiću papira
je nacrtala jedno srce.
-
Uvijek si želio moje srce – pružajući mi papir,
pogledom najavi da ima nešto i za dodati – a jednog dana, ako Bog da, dobiješ i
pravo. Ako budeš dobar i fin k'o što si sad... I, ako bude sudbine!
Ako
bude sudbine. Zvuči još uvijek okrutno, ali sam sad barem siguran u iskrenost.
Kada riječi nisu sasvim jasne, pogled kaže više...
