Ništa meni ne dodija,
majko,
sem sulufe kratko
podrezane,
i obrve tanko
povezane,
i benovi na bijelu
licu.
22. oktobar 1993.
Spremi, draga, sliku
na ćagetu,
ili tvoju dušu u
pamuku.
A šta će ti slika na
ćagetu,
kad se, dragi,
nasmijat ne može?
A šta će ti duša na
pamuku,
kad te, dragi,
zadahnut ne može!
U nekim drugim okolnostima bio bi ovo poseban
dan. Rat je, rođendani se ni ne slave, naći će se nešto da se kakvi kolači
naprave, tek da se Almi može čestitati. Što je i razlog te su sve kuharice u
kuhinji.
Za ručak je riža. Nisam neki ljubitelj, ali kolača
još manje. To drugo je razlog te se povede neka priča - koji par kuharica
spravlja bolje hranu.
Mene su pitale, a znale su odgovor. Jeste da ja
nikada nisam volio tražiti hrani mahane, pogotovo ne sada u ratu, i da sam tako
htio izvrdati ono što su one htjele čuti.
A kada je tako, rekao sam - meni je ukusniji
ručak koji spreme Alma i Indira!
Mogle su to bilo kada pitati. Ili, nisu?
Alma i Indira su same bile ponosne na današnju
rižu, dok su Fehima i Enisa pričale o jučerašnjem grašku, te o mojoj
neobjektivnosti...
Ja sam svoje rekao. Ćutao sam, i ručak privodio
kraju.
A onda, pri samom dnu tanjura, kada riža više i
nije bila tako gusta, ugledah nešto crno. Nije bilo nikakvih dilema, radilo se
o ljudskoj vlasi!
Moja nije. Kosa mi jeste crna, ali ne ovoliko. A
i duža je. Kao i Indirina. S tim da je njena svjetlija...
Pola sekunde promatranja i razmišljanja bilo je
dovoljno da shvatim. Kao da sam je ja sad iščupao iz Almine kose!
Manje od pola sekunde mi je trebalo da glavu
podignem, provjerim je li još neko mogao primijetiti. Istovremeno sam kašikom
zahvaćao rižu, pazeći da se u njoj obavezno nađe i ona vlas.
Neviđenom brzinom pojedoh taj zalogaj! Dakle, u
roku od nešto više od sekunde, ta vlas je nestala iz moga tanjura.
Nastavih mirno jesti. Tek kada sam bio gotov,
podigoh ponovo glavu. Još jednom sam htio biti siguran da niko ništa nije
vidio.
Bez samoironije, tek da ne izađem iz kuhinje tek
tako, ponovo se pohvalno izrazih o ručku. A razmišljanja o onome što sam samo
ja znao, ostavih za vani.
Tješih se da bih vjerovatno drukčije postupio da
se ovo desilo bilo kada drugo. Ali, danas se naglabalo koje su bolje kuharice!
Znam, nisam gadljiv. Nije mi prvi put da nađem
dlaku u hrani, i uvijek sam to rješavao tako da bih je izvadio, pa onda
nastavio jesti. Međutim, ponekad se pitah koliko se puta desi da svako od nas
nehotično pojede dlaku u hrani. Ili nešto takvo...
Zašto, onda, praviti neku ružnu uspomenu!?
Pogotovo, kada znam da Alma danas-sutra odlazi.
Za ljubav se čine i gore stvari...
Riješio sam, neću ovo nikome pričati. Bar ne
nikome ko bi u skorije vrijeme mogao vidjeti Almu, i prenijeti joj.
A ima li smisla, ako ona ne zna?
Ima. Upravo je u tome i smisao. Ako ona osjeća
moju ljubav ovakvu kakva doista jeste, ona i zna da sam za nju spreman nešto
ovakvo učiniti. Bez da joj to dokazujem!
Ostaje još jedno pitanje, hoću li ja izdržati da
Almi nikada ovo ne kažem!? Ja, koji sam po prirodi brbljiv, bez obzira jesam li
to genetski naslijedio, ili je pak tome doprinijela činjenica da me je prva
mlijekom zadojila Nura Barlov, Nura Abidovica kako je svi u selu zvasmo, a koja
je poznata po tome da je rodila i odgojila desetero djece, i na što je rekla
kako je njoj „lakše dijete roditi nego vode donijeti“, ali je važila i za
najveću pričalicu u selu. Došlo mi genetski, ili po mlijeku, pričljiv sam, i
iskren!
Mogu, ukoliko ovo prihvatim kao svoju tajnu. I ne
zaboravim da je tajna jedino što je Bog čovjeku dao da može sa sobom u grob
ponijeti...
Jablanica,
centar grada, noću
