Ništa meni ne dodija,
majko,
sem sulufe kratko
podrezane,
i obrve tanko
povezane,
i benovi na bijelu
licu.
Spremi, draga, sliku
na ćagetu, 22. oktobar 1993.
ili tvoju dušu u
pamuku.
A šta će ti slika na
ćagetu,
kad se, dragi,
nasmijat ne može?
A šta će ti duša na
pamuku,
kad te, dragi,
zadahnut ne može!
U
nekim drugim okolnostima bio bi ovo poseban dan. Rat je, rođendani se ni ne
slave, naći će se nešto da se kakvi kolači naprave, tek da se Almi može
čestitati. Što je i razlog te su sve kuharice u kuhinji.
Za
ručak je riža. Nisam neki ljubitelj, ali kolača još manje. To drugo je razlog
te se povede ta priča - koji par kuharica spravlja bolje hranu.
Mene
su pitale, a znale su odgovor. Jeste da ja nikada nisam volio tražiti hrani
mahane, pogotovo ne sada u ratu, i da sam tako htio izvrdati ono što su one
htjele čuti.
A
kada je tako, rekao sam - meni je ukusniji ručak koji spreme Alma i Indira!
Mogle
su to bilo kada pitati. Ili, nisu?
Alma
i Indira su same bile ponosne na današnju rižu, dok su Fehima i Enisa pričale o
jučerašnjem grašku, te o mojoj neobjektivnosti...
***
Ja
sam svoje rekao. Ćutao sam, i ručak privodio kraju.
A
onda, pri samom dnu tanjura, kada riža više i nije bila tako gusta, ugledah
nešto crno. Nije bilo nikakvih dilema, radilo se o ljudskoj vlasi!
Moja
nije. Kosa mi jeste crna, ali ne ovoliko. A i duža je. Kao i Indirina. S tim da
je njena svjetlija...
Pola
sekunde promatranja i razmišljanja bilo je dovoljno da shvatim. Kao da sam je
ja sad iščupao iz Almine kose!
Manje
od pola sekunde mi je trebalo da glavu podignem, provjerim je li još neko mogao
primijetiti. Istovremeno sam kašikom zahvaćao rižu, pazeći da se u njoj
obavezno nađe i ona vlas.
Neviđenom
brzinom pojedoh taj zalogaj! Dakle, u roku od nešto više od sekunde, ta vlas je
nestala iz moga tanjura.
Nastavih
mirno jesti. Tek kada sam bio gotov, podigoh ponovo glavu. Još jednom sam htio
biti siguran da niko ništa nije vidio.
Bez
samoironije, tek da ne izađem iz kuhinje tek tako, ponovo se pohvalno izrazih o
ručku. A razmišljanja o onome što sam samo ja znao, ostavih za vani.
Tješih
se da bih vjerovatno drukčije postupio da se ovo desilo bilo kada drugo. Ali,
danas se naglabalo koje su bolje kuharice!
Znam,
nisam gadljiv. Nije mi prvi put da nađem dlaku u hrani, i uvijek sam to
rješavao tako da bih je izvadio, pa onda nastavio jesti. Međutim, ponekad se
pitah koliko se puta desi da svako od nas nehotično pojede dlaku u hrani. Ili
nešto takvo...
Zašto,
onda, praviti neku ružnu uspomenu!? Pogotovo, kada znam da Alma danas-sutra
odlazi.
Za
ljubav se čine i gore stvari...
Riješio
sam, neću ovo nikome pričati. Bar ne nikome ko bi u skorije vrijeme mogao
vidjeti Almu, i prenijeti joj.
A
ima li smisla, ako ona ne zna?
Ima.
Upravo je u tome i smisao. Ako ona osjeća moju ljubav ovakvu kakva doista jeste,
ona i zna da sam za nju spreman nešto ovakvo učiniti. Bez da joj to dokazujem!
Ostaje
još jedno pitanje, hoću li ja izdržati da Almi nikada ovo ne kažem!? Ja, koji
sam po prirodi brbljiv, bez obzira jesam li to genetski naslijedio, ili je pak
tome doprinijela činjenica da me je prva mlijekom zadojila Nura Barlov, Nura
Abidovica kako je svi u selu zvasmo, a koja je poznata po tome da je rodila i
odgojila desetero djece, i na što je rekla kako je njoj „lakše dijete roditi
nego vode donijeti“, ali je važila i za najveću pričalicu u selu. Došlo mi
genetski, ili po mlijeku, pričljiv sam, i iskren!
Mogu,
ukoliko ovo prihvatim kao svoju tajnu. I ne zaboravim da je tajna jedino što je
Bog čovjeku dao da može sa sobom u grob ponijeti...
