Kamen gori, biser
odgovara:
„Sad moj dragi sa
drugom jordami!“
„Nek jordami, ja mu
nisam mani!
Doće vrijeme,
jordamiću i ja;
Jordamiću, al govorit
neću!“
Jeste po dolasku sve izgledalo tiho i prijatno,
da nismo nosili puške i uniforme pali bi pod osjećaj da smo na planinskom
turizmu.
Dok je momak pripremao čaj, gore iznad nas je
prekinuta tišina. Začuli su se puščani pucnji, nešto kasnije i minobacačka
vatra.
Sedo i ja ćutimo, zurimo niz potok, podginemo
glavu nebu, vratimo misli na naš iznenadni polazak. Galib i Zuhdija su morali
imati dobar razlog, trebalo bi i da sam ih razumio. Barem u vezi toga gdje
trebamo doći, sačekati da dobijemo minobacač i mine. Ovo što sada slušamo
pojašnjava zašto smo mi požureni, ali daje sumnju je li taj neko drugi kasni,
ili nije razumio put. Ili je taj znao da je zavida preopasno.
Rano je da se zabrinemo. Ovaj momak je trenutno i
jedini kojemu možemo vjerovati, a već je rekao kako sem nas niko drugi nije
nailazio.
Ne bismo ni razmišljali o brizi, da pucnjava
iznad nas ne posta još jača.
- Tako je cio dan, od jutros, malo se puca, malo
stane – objašnjava nam momak – jednu od stanki ste vi iskoristili da neopaženi
dođete.
- Pa šta se gore dešava, četnici napadaju?
- Valjda. Nemam pojma. Mada, mislim da oni
napadaju. Malo me i strah ovdje samome, ali opet kontam ako i padne, neće svi
naši izginuti, a ovuda se jedino mogu povući...
Momak ili doista nije znao, ili po prirodi bi ne
mnogo povjerljiv, a ni pričljiv. Tako da se nisam trudio od njega izvlačiti
neke preciznije informacije, na kraju nama je i najbitnije da je on bio tu, da
nije otišao prije nego smo mi došli, jer ovako opet znamo dovoljno. Gore je
Prva muslimanska, možda još neki, barem smo bezbrižni dok god se pucnji čuju.
***
Dok se još vidjelo našli smo, odmah ispod mjesta
gdje je bio šator i mi gdje smo sjedili, niže u samome potoku, odnosno na
početku gdje potok naglo obara, jednu drugu, manju zaravan. Za naše šesetke i
dovoljnu, i skoro idealnu.
Na prvi pogled. Izračunao sam da bismo odatle
mogli pokrivati samo neke eventualne bliže ciljeve.
Tako da smo s minobacačem izašli u po te strane,
na drugu, još manju zaravan. Jedva dovoljnu, ali sada s maksimalnim dometom.
Sedo se u početku kiselo smijuljio. To što sam
našao, odabrao, može poslužiti da ravno smjestimo šesetku. Nekako ćemo i mi tu
organizovati svoj rad, smiješno bi bilo kada bi neko zatražio da prihvatimo još
jednu šesetku. Nadati se da toga neće biti, te da sa smijehom možemo završiti.
Kratko sam Sedu ponovio da sada nije ni bitno
koliko je ovaj položaj dobar, ako prihvatimo da drugog nema. Izvan potoka je
opasno, niže smo predaleko, ovdje smo i zaklonjeni i s dometom...
Nije bilo puno posla ni za naše ašovčiće. Te tako
bi dovoljno vremena da skinem naše koordinate. I barem sebi i Sedu potvrdim da
smo spremni.
***
Vratismo se momčiću, i taman zaustih da ga
priupitam u vezi telefona, Sedo me upozori da je vidio sjenku kako promiče naviše.
Svi se ušutjesmo i jasno razabrasmo lagani topot
kopita. Sedo se podiže i krenu za njime.
Ko god je bio osjetio ga je, i zastao. Sačekao.
Govorili su tiho, nisam ih mogao razumjeti. Zbog
čega sam, a pošto je prošlo minut-dva i sam im prišao.
Šaćir Lugušić. A konj, dobro natovaren. Već je
Sedo saznao da su tu i naše šesetke, a objašnjavaju mi i razloge zbog kojih još
tu stoje, ne silaze otovariti.
Nije stvar u tome što je Šaćiru rečeno da gore
goni sve, već što se čulo da odozgo neko ide.
Tada ja vidjeh kako on ne nosi pušku, a nemah
potrebe gledati oko samara, to znam da na njega nikako ne bi ličilo.
- Ovaki sam i s diverzantima išo, kad uzimaše
Voliju jamu – sa svojim, dobro poznatim šeretskim osmijehom potvrdi – a i što
će mi, be li misliš da bih ja puco ako bih na četnike naišo. Ne budi lud, samo
da mi je teže bježati!
- Ti si s njima išo?
- Pa šta ti misliš! nema u Bešovića cile-mile, on
je i Zuhdiju i Galiba naučio... E ako je tako, onda ja hoću da sam viši
diverzant no oni. Oni smiju s puškom, ja bez puške. A i zar nisam diverzant,
sve sam išo kud i oni. Oni ko gospoda, za njima vezisti vuku žicu, a ja gonim
konja municije i hrane. Jebem ti ja take diverzante za kojima moraš sve vući...
Je li bogati!?
Prekinuli smo priču jer su ovi odozgo bili sasvim
blizu.
- Šta je to bilo? – Šaćir pita prvoga, uz moj dojam
da ga je uspio i prepoznati.
- Šta će biti. Idemo naniže, nije Bosna samo naša.
- A to vam je bila smjena?
- Nema ovdje smjene, neg uvijek jebaše koga stigoše.
Nek sad drugog nekog traže!
- Koliko vas to ima? Je li iko gore osto? Kome ja
ovo gonim?
- Dosta nas je krenulo – pošto je onaj prvi već
prošao, ovaj odgovor dobijamo od nekog drugog iz kolone – neki su još ostali,
ali duga je noć, sve će to sići!
- Jesu li ovo naši? – pitam Šaćira.
- Naši nisu, čim se povlače – odšaputa mi, pa
glasnije dodade – svi su naši, samo ovi nisu iz naše brigade, ne mogu nikog
poznati.
- A iz koje ste vi? – neko od njih priupita.
- Fočanske – odgovorismo uglas.
- Eto i njih, za nama...
- Ne mogu vjerovati – sad ja šapnuh Šaćiru, pa
dodah – ali, hajde ti svedi konja dolje, nećemo ga još otovarati. Sačekaćemo
malo, baš da vidimo hoće li i naši sići. Da ne klapaš gore bezveze, a i da
konja ne raspremamo, ako nam svima bude nazad.
Šaćir je bio jako poslušan. Dolje u potoku je
konj mogao i da pase, dok smo nas trojica nastavili priču o ovome što se
dešava.
Očima i ušima smo stalno držali kosu iznad, kako
nam ne bi promakla neka nova grupa. Posebno ona u kojoj bi bilo naših. Sve dok
su gore naši, mi ovdje smo bezbijedni.
***
Ja sam sasvim zaboravio na telefon, a i na onog
momčića. Kojeg se uskoro sjetih, a kojeg u šatoru ne bi.
Prva pomisao je da je otišao negdje u mrak, nužde
radi, ali kada ga kroz desetak minuta ponovo ne nađoh bi nam jasno da se
priključio onima koji su otišli naniže.
Tek što sasvim posumnjasmo u riječi onih od
maloprije, i Šaćir predloži da istovarimo šesetke a da on produži dalje, Sedo
nas upozori da se na kosi ponovo nešto čuje. Ne možemo biti sasvim sigurni, ali
je prvi utisak da je sada došlo i do susreta dvaju grupa, jednih koji se
povlače i drugih što tek izlaze. Povlačenje jednih je i zaustavilo druge. Sve ukazuje
da se međusobno znaju, odnosno da i među ovima odogzo ima i iz našeg bataljona.
Meni se nije išlo na kosu, pustih Seda i Šaćira
da potvrde.
Gledao sam u sjenke, pratio kako pojedinci prolaze,
neki sjedaju. I čuo sam poneku riječ, a i to što se zadržavaše dugo govorilo je
da se, ipak, svi ne povlače.
Ne mogu brojati sjenke, procjenjujem kako ih se pedesetak
zaustavilo, shvatam tužnu istinu da je trenutno gore mnogo manje ljudi nego bi trebalo
biti.
Prepoznajem dvojicu, Fuad Madeško je komandir
grupe što je iz Ćumurana upućena kao ispomoć, dok je Hajrudin Krnjo Hajdarević
zagovarač da se predahne, te krene nazad. Fuad ne govori svojim glasom, govori
bijesom, ljutnjom. Krnjo ponavlja za njim, ali je njega teško razumjeti i kada
nije u ovakvom neraspoloženju. Riječi im ne razumijem, shvatam ljutnju. Naša
brigada, bataljon je i sada isturen, bez potrebne i obećane ispomoći. To je
ljutnja, a bijes je zbog ljage koju je očekivati. Prvo je pokrenulo ove odozgo,
a drugo je ono što Fuda i Krnja udružuje u zagovaranju nastavka, i povratka. Ipak,
sudeći po galami i negodovanjima ostalih to će ići teško...
Sedo i Šaćir se vratiše, i u par rečenica
dopuniše što nisam dočuo. Đevigrad je cijeli dan pod žestokim napadima, branjen
našim bataljonom i iz Prve muslimanske. Svi su se povukli, sem grupe naših
dobrovoljaca i jedne grupe Muslimana, ali za koje tvrde da se neće baviti, već
da su mudrovali kako bi poslije ispalo da smo mi napustili. Iz Ćumurana je krenuo
vod, čuvan kao rezerva, koji se pobunio sretajući ove koji se povlačiše.
U svakom slučaju, Šaćir se zamislio. Ići gore,
tražiti tu preostalu grupicu, sad i ne bi bilo najpametnije.
Odlučio je da, ako ću ja ovdje ostati, on sve tu
i istovari.
padine
Treskavice
