Mošćanice, vodo
plemenita,
usput ti je, selam ćeš
mi dragom.
Il nek dođe, il nek me
se prođe.
Il nek kaže, za kog da
ću poći.
Nek ne kosi trave oko
Save,
pokosiće moje kose
vrane!
Nek ne pije Mošćanice
hladne,
popiće mi moje oči
čarne!
Vrijeme vanrednog, i produženog dopusta koristim
da se vidim s onima ovdje koje znam, ali da se s nekima koji su negdje drugdje
čujem.
Od tih telefonskih razgovora posebno će me
dojmiti onaj s Hašimom Pezom. To što se potrudio doći do broja na koji me može
nazvati, kao i razlog, raspitivanje za moje zdravstveno stanje, sve je što sam
očekivao. Ne znam šta je Hašim od mene očekivao čuti, tek mu mnogo nisam mogao
reći. Zato, jeste on meni.
Bio je na smjeni koju sam propustio, i upravo mi
ispričao ono najnovije s te smjene. Prestruktuiranje brigade još traje.
Suvad Žgalj više nije načelnik artiljerije. Tu
je, član je Komande, nešto je sada pri bezbjednosti.
Znam šta to znači, a pogotovo da to nije bio
njegov izbor. Upoznao sam ga, znam da će se predati novome poslu.
Ne znam koliko će rat još trajati, ali ako
potraje neće me iznenaditi da bude još pomjeranja, da će se Žgalj opet vratiti
k nama. Posebno što se to odvija unutar brigade, pomalo me podsjećajući na
vrijeme kada sam se i ja sam tražio između bacačlija i mojih Trošnjana.
Osjetljiviji su bili odlasci iz brigade, ali sa
sličnim rezultatima. Odlazio je Bešović, odlazio Kuljuh za njim, Šeks, išli su
i Pezi, sva trojica, Zuhdija je smjenjivan, Džananovića smo mi tjerali, ali se
putevi nekako iznova ukrštaju. Ovo važi za one koji su srcem ka tome i težili.
Samim time, Žgalj je manje bitan u priči koju mi Hašim ispriča.
Bitan je momak koji je Žgalja zamijenio. U
kompletnoj je priči zanimljivo i to što je ovo i njegov povratak!? Makar se on
desio nešto ranije, i na dužnost u Komandi.
Meni je zvučalo kao novost, s obzirom da nisam
bio upoznat. Dakako i signal da njegov dolazak među nas, u samome startu
prihvatim kao pozitivan.
Ipak je drugi dio priče, onaj u kojem je Hašim
predstavljao novog načelnika artiljerije, naravno iz svoga ugla, meni ostao
upečatljiviji. Rekao bih da se nikako nije poklapao s tim prvim dijelom.
To mi ne ide s činjenicom da je bio u onoj prvoj,
malenoj grupi koja je početkom rata krenula iz Sarajeva ka zavičaju. O tome
događaju vremenom smo dobijali novih informacija, koje govore da je sama ideja
u startu popraćena velikom euforijom. Da se na prvi poziv javilo više stotina
dobrovaljaca. U dogovoreno vrijeme ih se u Hrasnici iskupilo jedva nešto iznad
stotinu, da bi se i taj broj do samoga polaska prepolovio. Takav je razvoj
događaja djelovao i na te koji su krenuli. Osipanje se nastavilo, tako da ih je
na kraju u rejon Grepka stiglo tek petnaestak.
Navodno je i tada došlo do još jednog,
posljednjeg nesporazuma, ili sporazuma, uglavnom razdvajanja Bešovića i
Imamovića, gdje jedna grupa ide ka Foči, druga ka Goraždu. U Bešovićevoj grupi
je bio i Mido, i to je ono što je u ovome trenutku značajno. Značajno u mjeri
što mi se ne poklapa to saznanje s onime što je Hašim još o njemu kazao.
Zar je neko ko je tako mlad, tek par godina
stariji od mene, ko je hrabro krenuo uz Bešovića, za ovo neko vrijeme ostao
više približen vojsci i vojnikovanju, nego ratu i ratovanju. I Bešović je
oficir, stariji i iskusniji, pa je samim početkom spoznao, bolje rečeno
prenosio razliku između rata i vojske. To što mu je razlika bila poznata od
ranije, pomoglo mu je u vezi nečega drugog, što i popunjava ono nastalo
razlikom. Bešović je, i brzo i efikasno, kao malo ko, uspio izgraditi neophodan
autoritet.
Mido je mlađi, logično je da mu je rat bila nepoznanica,
ali se uvažiti treba i činjenica da je rano krenuo da ga upozna.
Dio priče nedostaje. Došao je s Bešovićem,
sigurno je tamo bio neko vrijeme, sada nam se evo ponovo vratio, gdje je bio u
međuvremenu?
Doduše, pominje Hašim Bradinu, nastavni centar,
ne i da je sve vrijeme bio tamo. A i da jeste, tamo su neko vrijeme bili Šeks,
i njegova grupa, morali su mu pričati, uticati na njega.
Koristim priliku i pitam Hašima za Šeksa. Vratio
se i on, što me je obradovalo. Uvijek ću reći da Šeksu ništa ne zamjeram, da
nema niko pravo išta zamjeriti, a opet sam zamjerao svakome ko je odlazio iz
brigade. Da li zaboravljam da sam se i sam jednom kolebao, više i neće biti
važno.
Raduje me Šeksov povratak, toliko da sam dobar dio
preostale Hašimove priče, samo površno slušao razmišljajući i priželjkivajući
susret sa starim ratnim drugom. Od onoga što sam čuo prevladavalo je to
vojničko, to što Hašim i naznačava kako se meni neće dopasti.
To je u pravu. I neće. Neće mi se dopasti kada se
neko u ratu više ponaša vojnički nego ratnički. To možda ima u nastavnim
centrima, nekim sarajevskim brigadama, ne i u Fočanskoj. To znam, to znamo mi,
to će shvatiti i Mido. Tako sam Hašimu i rekao, podsjećajući ga na sličan
dolazak Zuhdije.
Slušao je Hašim i šta ja govorih, ali na kraju
ipak zaključi, uz sebi svojstven smiješak, kako je Mido drukčiji od Zuhdije,
između ostaloga i zato što sam se ja sa Zuhdijom jako brzo uklopio, dok s Midom
neću nikada.
I ja sam se nasmijao. Ali i zamislio. Otćutao
sam, ali sam duboko u sebi znao da može biti samo suprotna situacija.
Ne postoji mogućnost da ja ne mognem sa Midom,
samo može biti da on ne mogne sa mnom. Otćutao sam, jer nisam mogao tvrditi da
će baš tako biti, a čini mi se jedino logičnim.
Ako se i razlikuje od Zuhdije, Zuhdija je imao
širi izbor ljudi s kojima će postati blizak. Na koncu, bliskost sa mnom je
došla spontano.
Mido je možda različit, ali je i njegova
situacija različita. On je nama načelnik, nužna je bliskost s nama, posebno
prvim potčinjenima. Može on biti tvrd, krut, arogantan, oficirčina, ali ne može
biti sam kontra svih.
Razlikujemo se i mi, i među nama ima čvrstih,
čvršćih. Možda će se Midu dopasti Jakubova čvrstina, ali će zasigurno brzo
uvidjeti kako su njene granice uske. Jakub zna kada, i koliko treba da je
čvrst. Odnosno, zna kada je pametnije da iskaže svoju fleksibilniju stranu.
Na jednak će način morati i Mido da funkcioniše.
Prvi potčinjeni mu je Jakub, a to je čovjek na kojemu se ne može graditi
autoritet, bez uzajamnog uvažavanja. Slično mogu reći i za Lutva, pa i Mirsa
Rahmana. Lato Kršo je opet zasebna priča, njemu nije stalo ni do svoga, kamoli
tuđeg autoriteta.
Na kraju se zaustavljam na sebi. Koliko to mene
Hašim poznaje pa je ovakav zaključak donio? Kakav li mu se to Mido učinio? Zar
postoji neko s kim ja ne mogu? Ne postoji. Jedino može biti obratna situacija,
da Mido ne mogne sa mnom. Ali, ako ne mogne sa mnom, pa s kim će onda moći!?
Zagolicana mi je radoznalost. Jedva čekam vidjeti
tog tersa. Vidjeti, provjeriti to što je Hašim pričao. Bez ikakvih zaziranja od
mogućnosti da u svemu ima više istine nego što ja kontam.
Ja sam spreman. Moj plan je jednostavan. Nije me
bilo neko vrijeme, i pravit ću se kao da oko toga jedino što stoji jesu razlozi
moga odsustva. Zapravo, neću biti iznenađen što gore neću zateći Suvada, ali me
neće uopšte zanimati ko je i kakav je taj što je došao umjesto njega.
Za mene će to biti načelnik, kao što je bio i
Suvad, sve do trenutka dok on nešto u međuodnosima ne promijeni.
I nije me ni briga hoće li to njemu izgledati
arogantno, nevojnički, bezobrazno. Znam da svako svoje zvono nosi. Meni moje
nije teško. A ono trenutno zvoni dva takta.
Nikada neću biti ono što najviše mrzim, poltron.
I toliko puta ponovljeni, koji važi i za Mida koliko je važio za Zuhdiju i svakoga
drugog, on je taj koji dolazi među nas, i njegovo je da se nama prilagođava a
ne da zahtijeva da se mi prilagodimo njemu. Dirigent vodi melodiju, ali su
svirači ti čiji se tonovi slušaju.
Treskavica,
u sunčanom zimskom danu
