Snijeg pade, drumi
zapadoše,
dragi dragoj doći ne
mogaše.
Već on dragoj sitnu
knjigu piše:
„Moja draga, moja željo živa...
„Moja draga, moja željo živa...
Moja draga, moja željo
živa,
pošalji mi dušu u
pamuku,
bijelo lice u
al-burundžuku,
bijele ruke na
tabak-ćagetu!“
Draga dragom knjigu
otpisuje:
„Ah moj dragi, moja željo živa,
„Ah moj dragi, moja željo živa,
šta će tebi duša u
pamuku,
kada njome dihati ne
možeš?
Šta će tebi moje bijelo
lice,
kad ga, dragi, ljubiti
ne možeš?
Šta će tebi ruke na
ćagetu,
kad te, dragi, grliti
ne mogu?“
U dugom telefonskom razgovoru Hašim je izdvojio i
jedan događaj s prošle smjene.
Iako je o tome rekao samo nekoliko rečenica, pri
čemu se između svake stigao malo nasmijati, ja o tome razmišljah nekoliko sati.
Najprije se trudih da povjerujem u tu priču, što mi i ne bi teško s obzirom na
činjenicu da iza svega stoji Zaim Imamović, ostalo vrijeme razlučivah ono
šaljivo i ludo od ozbiljnog i smišljenog u njoj. I ovo drugo se crpi iz
saznanja čija je to zamisao.
Iako u dnevnik nastojim bilježiti samo taksativne
događaje, sada odlučih zabilježiti nešto od mojih misli.
Ideja takvog zauzimanja Đokina tornja je mogla
biti samo Zaimova, i nikome drugom ne bi ni mogla pasti na um.
Treskavica je postala najvažnija tačka na
Sarajevskom ratištu, ako od ranije uzmemo teoriju po kojoj Bosna ne može pasti
sve dok se glavni grad drži, to ustostručuje njen značaj.
Ne čudi ona neskrivena težnja Zaima Imamovića da
njome obavezno ovlada. I to je dio priče koji sam očekivao čuti. I nije se bez
razloga toliko pričalo o tome, da je dolaskom one prave, planinske zime,
Treskavica, njeni dominantni vrhovi, ostala prazna, ničija. I da će njome
ovladati, ne onaj koji ju je zadnji uzeo, nego ko sada prvi izađe.
Boraveći u Sarajevu nisam mogao znati kakvo je
gore tačno vrijeme, ali neka ranija znanja su mi kazivala da je za sve još
prerano. Jedno znanje govori da ni za šta nije prerano, znanje o tome ko je, i
kakav je Zaim.
Ipak je glavni dio priče nadmašio i ta znanja. Da
će odabrati našu brigadu kao pratnju sasvim je očekivano, razumljivo, jednako
se moglo predvidjeti i ko će mu biti pratioci. Bilo koga od nas da se je dalo
da sačini spisak, onih koji su dovoljno ludi poći za Zaimom, maksimalno bi
pogriješio u jednom-dva imena. Zapravo, svi bi mi mogli sačiniti i spisak od
tridesetak takvih, ali i približno odabrati onih sedam-osam, koji će
zadovoljiti i neke druge kriterije.
A toliko ih je i moglo učestvovati. I Zaimove su
procjene bile kako je to najmanji nužni broj. A nije ni želio naručiti više
krplji!
Da, krplje su suština ove priče. O njima sam samo
slušao, nikada ih vidio. I možda je to razlog da mi je malo žao što sam sve
propustio, makar i samo kao posmatrač.
A to je dovoljno da se shvati sva ludost
zamišljenog poduvata. Praviti nešto nalik ronilačkim perajima, samo s namjenom
za snijeg, kazuje i kakvo je vrijeme bilo kada se Zaim s družinom uputio.
Snijeg se nije mogao drukčije ni gaziti. Samo krpljama, i to odabrani, sposobni
momci.
Kažu da je u sve bila uključena i ta naša nekakva
meteorološka stanica, koja je predviđala da predstoji poboljšanje vremena. Sami
početak toga se nije smio čekati, treba biti brži. Od četnika.
Iako je taj dan duhnula mećava nije ih spriječila
u nakani. Brinulo se za njih, pa je s velikim olakšanjem dočekano
radiojavljanje s vrha Đokinog tornja.
Ali, cio izvještaj nije bio prema planu. Nisu
stigla uputstva da se krene s pripremama cijelih jedinica za izlazak. Umjesto
toga je javljeno kratko, vraćaju se.
Nisam pitao koliko je trebalo biti ljudi u drugom
ešalonu, jesu li i za njih bile pripremljene krplje. Nisam pitao ni kako je
bilo Zaimu, i ovima s njim. Izdržali su, pa neka bude i da im je stvarni cilj
bio samo izviditi. Izostavio sam i pitanje je li pominjano, za koliko bi se
moglo ponovo pokušati.
To je Treskavica. To je vrijeme na njoj, u ova
doba. Pomoću krplji i čelične volje se moglo izaći, i izašlo se, ali se gore
nikako nije moglo i zadržati. Ali, moći će. Kad dođe vrijeme.
jedan oblik
krplji