Ićindija, ja
zadrijemah,
za večeru ništa nemam.
Osim vina i duhana
i na srcu mnogo rana.
Prva rana od jarana,
sa mnom ije, sa mnom
pije;
Moju dragu pogleduje
i okom joj namiguje.
Il ću dragu ostaviti,
il jarana pogubiti.
Biti na izdvojenom položaju je nužda, zakon rata.
Nije mu se radovati, mnogo je prednosti koje pružaju situacije kada je više
vojske skupa. Manje je svih briga, i logističkih i sigurnosnih. Ali i ovi,
izdvojeni položaji imaju nešto što je pozitivno.
Tada smo još bliži jedni drugima, bolje se
razumijemo, lakše nadopunjavamo, ispomažemo. Rekao bih da u ovakvim situacijama
biti komandir je samo ona ratna obaveza. S odgovornošću koja je proporcionalna
broju ljudi, s obimom zadataka svedenim na obično pisanje, evidentiranje.
Stražu imamo ili nemamo, ovisno o situaciji oko
nas. A i toliko smo naviknuti na sve da imam osjećaj kako je uvijek neko budan.
Ako je mjesečina ili fino vrijeme, do kasno se igra karti. Ako je hladnije
stalno neko ustaje vani, i usput loži vatru.
Zadatke i ne raspoređujemo više, oni biraju nas.
I uvijek ima onih kojima je razdrmati sjekirom mišiće, protegnuti noge s
kanisterom u rukama. Svakako znamo biti bez pametnih obaveza, pa svega toga
imamo u rezervi.
Ovaj je položaj specifičan po snabdijevanju hranom.
Podaleko je od glavnog logora, dogovoreno je da tek svaka dva dana preuzimamo
sljedovanja, koja kao takva nisu baš ni lagana za nositi. Ali, ni u vezi ovoga
nisam pravio ja nikakav spisak, krenulo je samo.
Odmah su se javila prva dvojica, raspoložena da
čim prije otkvitaju svoju redu, makar ih kačilo i jednom više nego ostale. Dva
dana su sasma dovoljna da se javi naredni dvojac...
Kad je hrana u pitanju, sem mane zbog daljine,
napora, ovakvi položaji imaju i neke male prednosti. Kuhari se trude da nas
slučajno ne bi zakinuli pa obavezno svega metnu malo više. Posebno, na čemu
insistiraju nosioci hrane.
Doručke nam je bilo teže razvagivati. Pa su nam
već prvoga dana dali veliku kantu marmelade, vrećicu mlijeka u prahu i nekoliko
pakovanja čaja, kao i šećera i soli, dok će nas sirevima, paštetama i salamama,
kao i ostalim artiklima povremeno dopunjavati.
Hrane je u svakom slučaju dovoljno pa smo se
lahko složili kako će nam marmelada dobro doći da katkad noću se budeći možemo
„preduhaniti“. Naravno, stajaće na mahu pa će svako kome prahne moći se
poslužiti kada poželi. Znamo da među nama ima onih koji vole slatko pa bi bilo
prema njima nepravedno nekako ograničavati samoposluživanje.
Noćas se nas nekoliko zadržalo dugo uz poker.
Završili smo toliko prije zore samo kako bi mogli malo opružiti mišiće.
A uz poker se cigarete više puše, pa dok kafa
provri Latu Kršu pade na um ona kanta. Bio je iznenađen viđenim, što je odmah
htio podijeliti sa mnom.
- Jesi li ti ijednom jeo marmelade? – pitao je uz
smiješak.
- Nisam – dao sam odgovor koji je i on dobro znao.
- Nisam ni ja. Čak mislim da i nije niko, sem malog
Peza i Salje. I nije mi za marmeladom, ni ne volim je, nije mi ni što je jedu,
bolje nego da se baca, ali mi nije jasno kako je ovoliko mogu. Dvojica ih je požderalo
pet-šest kila za dva dana. Porazbolijevat će se, Bog ih ne smeo.
- Ma neka jedu kada mogu...
- Meni se čini da neki ifrizluk glume. Pa ima i
druge hrane, ovo je baš pretjerano. Nego, imam ideju...
- Reci...
- Hajdemo mi, nazor pojesti ovo. Koliko ovdje ima?
nema dvije kile!? Bez hljeba ćemo. Kad nije njima ništa bilo, neće valjda ni
nama.
Ideja mi se nije svidjela ali kao šalu je mogoh
prihvatiti. Pristah. Da pokušamo.
Prvu kašiku progutah, i odmah se namrštih. Drugi
put zahvatih manje, ali se više namrštih. Shvatam, nisam ja za ovu vrstu šale i
inata.
Lato je bio uporniji. Mrštio se, ali je išao
dalje. Nakon nekih šest-sedam kašika je zastao, pogledao u kantu. Nismo ni
upolovili. Smučilo mu se, i zbog te činjeice a i zbog marmelade.
Zaklopio je kantu. A onda ju je šutnuo nogom u
travu. Nije je htio prosuti, ali da bar uživamo kada je Sedo i Salja budu
tražili, raspitivali se za nju.
***
Nismo pravili redoslijed ni pravljenja kahve. No,
tu baš i ne pokazivasmo previše solidarnosti. Posebno su one jutarnje spadale
na nas dvojicu-trojicu kojima nije mrsko raniti. Ali hajde, možebiti da je tako
i najpoštenije.
Smetalo mi je da neke, tačnije Seda Peza jedva
uspijevah i buditi na tu kahvu. Tražio sam da on jedno jutro prvi ustane. Molio
je da u zamjenu on pravi svaku večer. Odbio sam, i naredio za sljedeće jutro!?
Na snazi je bio još jedan kompromis među nama.
Koji su pravili kahvu ti su je i sladili. Abid Hajdarević i ja skoro nikako,
ostali umjereno.
Sedo je imao ideju za jutra. Ustao je, napravio
kahvu. Ali je zašećerio kao čaj. Toliko, da smo Abid i ja jedva pili. Usput sam
galamio na Seda, da nije bio korektan. Gorka se kahva da lahko zašećeriti,
preslađena nikako odšećeriti.
***
Sačekat ću pogodan odlazak po hranu. Odnosno, dan
kada će zalihe šećera biti pri kraju. Znam, pri polasku će mi nekoliko puta biti podvučeno da ne zaboravim
šećer. Ponašaću se prirodno, kao da nemam pritajenih nakana.
Nasmijat će me ponašanje Aljukića, koji će biti
na raspolaganju da me opsluži. Negdje u glavi i oni vode evidenciju i računaju
kada bi nam šta, tako i šećer mogao trebati. Dva ili više puta će i priupitati.
Biću uporan, šećera imamo!
Večernju kahvu ću lično praviti. Bez truni
šećera.
Sedo će se mrštiti. Gore nego kada ja pih
preslađenu.
Ujutro će poraniti prije kahve. Vratiće se sa
šećerom, i pričom o ibrećenju Seje Aljukića koji je tvrdio kako me je nekoliko
puta pitao za šećer. I da mu nije jasno kako sam im mogao reći da sam zaboravio
iskati šećer.
Nisam zaboravan, neće biti potrebe da to
napominjem, niti da lažem kako sam smetnuo s uma šećer. Neću im ništa reći.
Možda jednom-dvojici bude nejasno, ali će Sedo sigurno znati cijelu istinu...
planinski dom Kozija
luka
