Kad kauri Livno porobiše,
porobiše, pa ga zapališe.
Odvedoše stotinu momaka,
sto momaka, trista djevojaka,
među njima Ajku Atlagića.
Govori joj kaurski vojvoda:
„Uzmi, Ajko, turski abdest na se,
kod mene ga nećeš uzimati!“
Odgovara Atlagića Ajka:
„Ne budali, kaurski vojvodo!
Ako bi se moj brat pomolio,
kršan junak Murtez Atlagiću,
i tebi će abdest ustrebati!“
Ono što me je posebno ljutilo je što nismo ni pitani za mišljenje. Ako smo nijemo prihvatili ostati iznad sela, a zarad uspjeha akcije, toliko su nam najmanje dugovali! Međutim, ako Ramo i Latif čekaju, čekaću i ja.
Prvo da čujemo kako se sve odigralo!
Sačekali smo Saja i Džema da nam se pridruže.
- Ili nisu imali muda poći za nama, ili im se ovo vrijeme ne dopada – Sajo je zračio optimizmom.
- Zna Bog kad će kišu dati – Dževadov odgovor, smijeh ostalih, nama je bio znak da će konačno početi s pričom.
Osjećali smo se sigurnije, išli smo lakše, tako da više nije bilo razloga za njeno izbjegavanje.
- Kad smo vas ostavili – Dževad je počeo – raskakali smo se i bez zaustavljanja strčali viš' Zahirovu kuću. Pitamo ove „šta ima novo“, kažu – ništa, još puškaraju po Osoju. Malo se tu ispušemo, i opet ih čujemo. Mislim se ja u sebi: Neće, beli, dugo, vam da mene neće biti! Ipak, malo nas je, kontamo šta nam je najbolje činiti. Nema govora da se razdvajamo. Prvo smo bili planirali skroz sići do u Bista...
- Ja sam im, valahi, rekao – ubaci se Azem – vi odlučite šta će te. Šta god vi skontate da je bolje, ja vas podržavam i idem s vama. Prvo jesmo obavili, izvukli smo Hanu i Ibra, drugo je da probamo saznati nešto o vašima. Radi toga smo i pošli, je li tako. Niko nije znao kakvo će nas vrijeme stići. Sad je tako - kako je, vi razmislite!
- Ne znam, ako je iko bio riješen da se danas spustimo dolje, ja sam – opet Dževad nastavlja – ali, gledam onu maglu ispred, jedva da se vidi deset metara. Kako god sračunam, dolje može biti samo gore. Pogotovo po potocima. A ako bi smo išli nešto tražiti, to je opet po potocima. Pa, jebem mu vraga, ako nismo deset minuta svi samo šutili i razmišljali. Hej, ono se ponekad zagledaš u druge, jebemga ako na svakom ne vidiš da isto misli, a svi šute... jedino je Azem, onako, tvrdo šutio...
- Nema tu, ja sam svoje odmah reko: Kako god vi odlučite da je najbolje, tako ćemo i uraditi... ja sam - za!
Narednih par minuta smo nastavili šutke. Znao sam zbog čega, htjeli su na nama vidjeti kako bi mi na njihovom mjestu odlučili. Možda bi se i zamislili i stavili u tu situaciju, da smo i za šta drugo pitani. Ovako, mi smo svoj zadatak obavili onako kako je bilo dogovoreno.
Džemo je to prvi prepoznao, pa je on, koji je do sada uglavnom samo šutio, riješio nastaviti i kao i onda prekinuti šutnju:
- Vidim ja da se to oteže. Mogli smo mi tako pola dana. Velim, daj da glasamo. Eto, pošto Azem neće, ja ću prvi reći svoje. Ja ne vidim svrhu da silazimo. Izgubićemo vrijeme, najebaćemo bez veze, ništa uraditi nećemo. Samo se džaba mučiti. Ali, ako je većina da se ide, idemo!
- U pravu je bio, nema šta – opet Dževad priča – mene, jedino, neka sila, ne znam kako to da objasnim, nešto me vuklo dolje. Bar, gdje je bila ta bajta. Imam osjećaj da nam je tu ostavljena neka poruka, ako su imali vremena do nje svratiti... Onda, još jače me vuklo to što se vrijeme promijenilo, znao sam da je to neki Božji znak. Taman da možemo neprimjetno, uz pomoć magle, sići i izaći. Nisam mogo a da ne glasam da se ide!
- Ja sam bio protiv – iskren je bio Memo – makar na kraju ispalo da i griješim. Volio bih da smo mogli sići i dobro sve prečešljati, ali je to trebalo uraditi još onda. Po ovome ne vjerujem da bi išta novo našli. Deset je dana prošlo, što se naših tiče, oni više nisu u selu.
- Uglavnom, ni glasanje nije odlučilo. Ja i Sajo da se ide, Memo i Džemo protiv, Azem i Selćo ćute, neće da presude. Onda se ja predomislim. Ali, tražim da onda pokušamo nešto drugo. Zarobiti one u Osoju!
- Pristajemo na Dževadov prijedlog – opet se Azem ubacuje - ali da prvo odemo do Džikovina, po one mine. Međutim, ne bi sudbine...
- Pošli smo. Taman u onoj šumi iznad Selćove kuće, javiše se ponovo iz Osoja. Kad, odgovaraju im. Tu, odmah ispod nas. Kontamo se privući i izviditi koliko ih je tu, kad - ko će k'o Bog. Sruči se onaj pljusak. Vidimo trojicu kako ulaze u Selćovu kolibu. Jedino ona nije tu izgorila. Prepoznali smo samo Raṥu. Dogovaramo se šta ćemo, hoćemo li malo sačekati, vidjeti ima li ih još u blizini. Ama, velim ja, nemamo šta čekati. Ima Boga, kažem vam. Teško bi ih drukčije opkolili, zarobili. Moramo ovo iskoristiti. Ako se dobro rasporedimo, ne mogu nam umaći. Ako budemo i brzi, neće biti problem ni da se izvučemo. Na brzinu pravimo plan, dijelimo se u tri grupe, po dvojica. Mema i Selća ostavljamo pozadi. Ja i Azem prolazimo okolo, a Sajo i Džemo ispod kolibe. Nama treba najviše vremena, i mi, po dogovoru, treba prvi i da djelujemo. Kad budemo sigurni da smo svi spremni.
- Meni Azem šapuće „Hajdmo ih ponuditi da se predaju!?“ – Dževad htjede nastaviti.
- Šta predati!? – Hana je prva prekinula kratki tajac – majku li im njihovu, šta su oni našima uradili! Ko je moga Edhema, mog Husu, malog Fiza i Fija, ko je njih pito da se predaju. Ne bih ja nikog zvala da se preda. Čuj? Neka ste ih vi, djeco, pobili. Allah će vas nagraditi. Ništa se ne bojte. Oni su sve ovo i počeli. Mi, budale, š njima živjeli fino, džaba što su nam i onog rata sve poklali. Ali, ne može ćafir s mirom. Ne može, taki su oni i džaba ti je...
- Jeste, Hano, znamo da je tako – Azem pokušava umiriti Hanu – meni je Zika bio k'o brat. Svi. Svih mi je žao, bez razlike. Ali, je li ko vidio ovu trojicu u napadu na selo?
- Svi su oni bili – ne da se Hana lako – ako nije ovdje, jes' na drugom mjestu. Vidite kol'ko je okolo pobijeno našeg svijeta. Đe je Điđevo, Kosman, Trbušče, Bećkovići... Namjerno, k'o fol dovode iz drugih sela, a ovi kolju tamo... Pas im mater, da su bili ljudi, mogli su nam reći da se sklanjamo, da bježimo. Došli Crnogorci, oni Niški... kako se zovu ona govna... Jok, ni jedan da se nađe čovjek... Sad mi ovdi trebamo žaliti tamo nekog četnika... E, djeco moja... nas će naš merhamet i zajebati!
- Nije ih ni meni žao – Azem je pustio Hanu da završi, da se umori, ali je nastavio braniti svoje mišljenje – da jeste, ne bih ni išao. Niti bih pucao... U stvari, malo mi jeste Raṥe žao. Sjećam se kad su pričali da je baš Jovici otimao pušku, da ne puca na Tidžu Ramovu, i Dinu. Kako je tad govorio da one nisu krive za pogibiju Jovičinog brata. Vi mislite što hoćete, ali ja bih volio da je umjesto njega bio neko drugi...
- Da nije on, da je drugih sto, bogdo! – ovakav komentar je bio očekivan, samo je bilo pitanje da li će ga naglas reći Džemo ili neko drugi.
- Ama, nije to u pitanju. Ali, šta ću mu kad se on tu zadesio...
Nekoliko minuta je trajala diskusija o tome. Ne predugo. Svi smo se slagali da je Azem pametno postupio, a da je sudbina odredila ko će se tu zadesiti i kako će se sve završiti.
Uskoro je Azem nastavio.
- Reko sam Dževadu: Ako ih pobijemo, šta ćemo postići? Zarobićemo tri puške, tako smo kontali, to jedino. Šta gubimo? Ne zna se ni za Ćerimagiće ni za Čorbe, ni za naših dosta. Stalno govorim da se ne smijemo smiriti dok sve i za jednog od sto četrdeset šest, koliko nas je one noći zanoćilo, ne saznamo šta se tačno dogodilo. Ako ih zarobimo, reći će nam što znaju, možda ih i razmijenimo - ovdje Azem zatvori oči, zategnu glavu i uzdahnu, potom glavu vrati kako bi snažno pljunuo pred noge, htjevši i tako naglasiti sljedeće što želi reći - Jednog me je bilo strah. Odmazde! Iskreno, ja nikad i nisam sasvim bio za ovo. Sad se bojim da ne pobiju sve naše zbog ovoga. U redu da smo kako uhvatili kojeg, ali da se morao... htio predati... Kreno sam da ne ispadnem kukavica i da ove momčiće držim na oku... Lipeta, posebno!
- Govorim ja Azemu – Dževad, kojeg je Azem zvao Lipetom, kratko se ubacuje – Ti si lud, beli misliš da će se predati. Poslije svega što su u Trošnju uradili. Istim ovim riječima.
- Jeste. Reko mi je. Ali, naše je bilo da probamo. Ponavljam da bi puno bolje bilo da je tako ispalo, da su se predali. Zarobili bi ih i sad vodili pred nama. Tražili bi za njih sve naše...
Uzdahnuo je, koristeći predah koji će nastati dok budemo prelazili dio puta koji zahtijeva veći oprez.
U tih pola sata smo i sami mogli sročiti nastavak, od detalja koje smo „ubirali“ usput, ali smo željno čekali da on nastavi.
- Udahno sam dvaput dobro zraka, i proder'o se kol'ko sam mog'o „Opkoljeni ste! Predajte se...“ Ne znam je li prošlo pet sekundi, vrata se otvaraju i Raṥa istrčava s papovkom u ruci. Pravo prema nama. Šta da drugo uradimo, zapucali smo. Nije ni dahnuo, meni se čini. Pade k'o pokošen. Odmah za njim je izletio Jovica, automat mu u rukama, nije vala ni on stigo ni metka ispaliti. I njega smo odmah oborili. E, Milenko nam se nekako stuštio... Ja nisam vidio da smo ga pogodili. Proleće, vala, k'o metak, ispred mene. Vidim, prebacuje se preko plota. Pucali smo i tad za njim. Kako mi se čini, ne mogu se zakleti, ali mislim da smo ga tad pogodili. Nekako je tako nest'o iza plota. Nije mogo onako skočiti, pogođen je ko što je Bog jedan. Ovako se presamitio...
Ovdje je zastao, rukama pokazujući kako je vidio da Milenko leti preko plota.
Azem je nastojao i dodatno riječima sve dočarati:
- Baš k'o da je poš'o da skoči a onda naglo pobusio. Nisam siguran da je poginuo, ali je ranjen sigurno. Uglavnom, uspio je preskočiti plot i... i... i odnijeti pušku. Automat i u njega bi.
Opet je duboko uzdahnuo. Sad smo to i mi činili. Nikom nije žao puške, Milenka još manje, ali ne možemo sasvim biti zadovoljni kako se sve završilo. Uzdisali smo nad sudbinama onih zbog kojih smo sve ovo i izvodili...
Dževad je imao još nešto dodati.
- Jovica je jedini uspio reći par riječi. Nešto kao „Dva su mi brata u oca poginula, jedini sam u majke ost'o...“. Valjda mu je jedan pogin'o prije rata, drugi nedavno na Tjentištu. Još je prob'o nešta da kaže, k'o molio je da ga ne ubijemo, oslovivši nas sa „braćo“. Tako nešto. Kad sam mu pritrč'o, već je bio gotov. Zgrabim samo automat, Azem Raṥinu papovku, dali smo je Selću i koliko smo imali snage - naviše.
Još smo se bavili detaljima. Tražio sam od Dževada da mi što preciznije kaže posljednje Jovičine riječi, zbog dnevnika. Nije bio siguran.
Kao ni u Milenkovu pogibiju.
***
Što smo se bližili Trebovoj lakše smo podnosili iscrpljenost Hane i Ibra. I oni sami. Vjerovali su nam da je sve najteže za nama, da bi sada bio grijeh posustati.
Kiša ja skoro sasvim utihla, što nama nije ništa posebno značilo. Već smo pokisli koliko smo mogli. Uvlačenje u noć, također. Put ionako znamo, a na opasnost smo već zaboravili.
Mogli smo sređivati utiske. Kao želju da zajednički spremimo izvještaj Majoru.
Zadovoljstvo što, ipak, živi i zdravi stižemo, mnoge je požurilo - u mislima zaključiti kako je zadatak sto-posto izvršen. S tim se, prvi, Azem nije želio složiti:
- Ja mislim, ljudi, da tek polovično možemo biti zadovoljni. Izvukli smo Ibra i Hanu, to nije sporno. Željeli smo uzeti one mine, nismo stigli. Ništa nismo saznali o zarobljenim, nestalim. Nismo ni išli dolje. Htjeli smo zarobiti dvojicu-trojicu, ni to nismo, samo dvije puške. Moglo je i gore proći, ali i bolje. Daleko je ovo od odličnog. Reko sam, oko pedeset posto.
- Sedamdeset – Lato je probao licitirati.
- Pedeset – Azem je bio uporan – volio bih i ja da si ti Lato u pravu...
- Ja ću se složiti s Azemom, da je samo pola obavljeno... - pošao sam izreći cijelu misao ali sam ostatak zadržao, nastojeći je sažeti kakvu ću je i u dnevmik unijeti.
Nekoliko smo minuta do ulaska na Trebovu, još traju procentualne procjene, nećemo se riječima usaglasiti, ipak sam
uvjeren kako smo mislima složni, naš prvi borbeni zadatak je uspješno izvršen. Što smo odradili, odradili smo
profesionalno, ratnički. Prethodne aktivnosti su bile uvod u ovu, a ona je uvod u druge, koje slijede, od kojih će
vjerovatno mnoge biti i teže i opasnije. Vrijeme će pokazati ukupni efekat danas urađenog, danas urađeno je tek početak
naše borbe, najava da ćemo ispuniti amanet na koji smo se obavezali.
