Pričala mi kona tvoja,
proscima te kad su dali,
da si draga zadrhtala,
k'o na grani listak mali.
Kad ti suza vrela kanu,
niz obraze prerumene;
Oh, da li si, draga, tada,
sjetila se tužnog mene.
Oh, znam, jesi, jer i ja sam
more suza tada lio,
i u tome burnom moru
svoju sreću utopio!
/Musa Ćazim Ćatić/
Našli smo Zaima Barlova raspoloženog za priču. Mada će se većim dijelom poklapati sa Suljom, nismo ga prekidali.
Detaljnije je govorio o onome što je prethodilo zasjedi. Pratnja, na čelu s Belcom i Kercom, išla je samo nekoliko metara ispred. Tako je bilo dogovoreno, kao tu se nije očekivala opasnost. Tek su kasnije trebali odmaći. Glavnina je trebala odmarati, dok ovi ispitaju Bistricu i obezbijede prijelaz.
Po Zaimovoj procjeni, moglo je biti dvadesetak četnika. Nije isključivao ni mogućnost da se radilo i o puno većem broju, nije bio siguran.
I za poginule je čuo samo za petoricu. Ismet, Nedžib i tri Jelečaka. Ni on nije znao njihova imena.
Dosta smirenije je opisivao i samu zasjedu. U sekundi su svi zalegli. Nekoliko prvih je pogođeno. Pomenuti Balić, i jedan od Jelečaka. braće, pali su na mjestu mrtvi.
Svi nisu ali je siguran da su neki odgovorili na četničku vatru. Među njima i braća Zametica. Jedan je pogođen u stomak, i po nogama, taj je tražio da ga onaj drugi ubije. Za drugog nije siguran. Neko kaže da je pao, neko da je odmah uspio zbrisati negdje ustranu. Zato mu se nije ni javljao. Zaim vjeruje, nada se da se taj negdje sklonio, pa poslije se povratio. S obzirom da se niko od ostalih Jelečaka nije vraćao, a nije uvjeren ni da će večeras. Iako je od preživjelih čuo kako će se oragnizovati, i s još nekoliko dobrovaljaca odmah vratiti. Navodno se ranjeni uspio zavući u neki grmen, a i obaveza je provjeriti ima li neko kome se može pomoći.
Obaveza je, i za razliku od Zaima ja sam siguran da će to Jelečani i uraditi. Koliko god da je smiren, Zaim je svakako još pod dojmom strašne noći.
Nešto će Zaim reći i što Suljo nije znao, ili nije htio reći. Ni sam nije mogao biti sto-posto siguran. I njemu je zazvučalo nevjerovatno, ali mu je sve dovoljno sumnjivo da to skroz ne zanemari. O tome se pričalo u povratku. Više o tome nego o zasjedi. Od koga je krenulo, vjerovatno niko ne zna. Većina je prihvatila. Što su o svemu više razmišljali, činilo im se bliže istini...
Izdaja! Samo tako su četnici ovo mogli izvesti. Toliko civila prebačeno - ništa, prvi put vojska - zasjeda!
Ali, onda bi trebalo da je izdajnik bio među njima. To ih sada najviše i boli. Ako je moguće da je to istina.
***
Sulja i Nedžada smo poslije večere predali njihovima, da budu u grupi. Čekaju i oni naredbu s Vučeva, hoće li nazad, mada za neke – oko toga ni nema dileme! Skoro sigurno će jedna grupa samovoljno noćas preko Sutjeske.
S nama nije Šaćir, a mi se odomaćili. Prihvatili smo i jednog gosta. Fadil Pejković, dakako poznatiji kao Pjovak, nije baš podnosio samoću. Prahnula mu janjetina, a sam ne može. Glupim je smatrao da sada idemo u njegov tor, kad je Šaćirov već tu. Sljedeću će noć uzvratiti.
Mufo se malo kao nećkao:
- Šta ja znam, znam da ste k'o braća, al' ne znam kud ćemo s kožom i kostima?
- Šta se praviš budala – Pjovak je bio spreman – šta, u pićku materinu, ne znaš šta ćeš!? Zakopaj ispod moje kolibe, đe ste i naućili!
Dok su njih četvorica provodili dogovor o samoposluzi iz Šaćirova tora, ja sam se mučio šta da ubilježim u dnevnik.
Najbitnijim mi se čine poginuli. Kako god, čini mi se - previše. Pet ili sedam, premnogo je - bez ispaljenog metka!
Nepovoljno je i što je otkriven ovaj put. Da li postoji, i kako sada pronaći neki drugi, jednako siguran, pouzdan?
Ono što još nije, a može biti veoma strašno, jeste večerašnji povratak posljednje pratnje civila. Vraćaju se s konjima i hranom, ukoliko i njih bude čekala zasjeda... Nemoguće ih je upozoriti, ko zna da li će Jelečani uputiti uobičajeno obezbjeđenje Bistrice. Kako će oni reagovati kada vide da prijelaz nije obezbijeđen...
Ako se radilo o izdaji, to je možda i najgore u svemu. Sve skupa će sigurno uticati i na naš moral. Taman smo civile počeli zaboravljati, stali misliti o oružju, municiji i hrani...
Samo jedno nije bio problem. Admir i Taib! Ako postoji njihova odgovornost, za to ima vremena. Ovo što je pred nama, nužno nam je za prječe stvari!
Ne da mi se olovku vratiti u ranac. Znam da ću o ovome nekada još nešto napisati, ali mi se čini kako i sad trebam nešto dodati.
„Da je bar Major ovdje“ - sjetih se.
Bista
