IV - 21 / Tek su trebali biti sretni

Čudna jada od Mostara grada,
sve od lani pa evo do sada,
kako Biba od ljubavi strada.
U Habibe, Čelebića zlata,
svaka riječ hiljadu dukata.

Bol boluje Čelebića Biba,
bol boluje, nikom ne kazuje.
Jadna Biba boli bolovaše,
a majka joj ruho prelagaše.

„Kćeri, Bibo, ti rumena ružo,
kaži majci šta te boli, dušo?“
„Mene boli i srce i glava,
od kad Ahmo s drugom razgovara!“

„Kakav Ahmo, voda ga odn'jela,
zbog njega si Bibo oboljela!“
„Mila majko, nemoj Ahme kleti,
rek'o me je na jesen uzeti!

Mila majko, podigni me malko,
da ja vidim jošte sunce žarko!
Mila majko, selam ćeš mi Ahmi.
Nek mi Ahmo u petak ne dr'jema,
nek se Bibi na dženazu sprema!“           

 

 

 

U nekoliko grupa, oveći broj boraca s Vučeva je prošao put Trebove. Nekoliko ih je ostalo kod nas na konaku, nisu znali tačno reći o razlogu ovog manevra. Nije bilo ni potrebe, dovoljno je što znamo kako iza svega stoji Major.

Uporediću to s onom naredbom o nedavnom preusmjerenju nas ka Grepku, ali ću i postupiti slično kao onda, barem u dijelu da izbjegavam razmišljati o razlozima. Samim time neću ni brinuti, a svakako imam drugu ideju za noćašnja dva sata straže.

Mufovo i Adminovo svjedočenje o mirnoj noći se poklapalo s osjećajem koji je dočekao i Tita i mene, a bilo je i najava opuštenosti koju ćemo moći sebi priuštiti. I prilika za način kako da ni nama ne bude dosadno, odnosno da nam smjena ne prođe sporo.

Čim smo zauzeli iste busije, i pustili ušima nekoliko minuta da se i same uvjere u ljepotu prisutne tišine, mogli smo bez ikakvog straha započeti razgovor.

-          Koliko tačno imaš godina? – iako sam pokušavao, nisam smislio nikakvo bolje početno pitanje.

-          Osamnaest – opet se u Titovim riječima osjetio onaj ponos.

-          Dobro je, već me bilo strah da si i mlađi – poslije kratke pauze, smislih da je možda bolje da kažem nešto drugo od onog što mi je prvo palo na um.

-          Tu je to... Vidiš, mlad jesam ali ne i balavac!

 

Bi mi krivo što na ovaj način završavamo prvi dio razgovora. Pravio sam se kako ponovo osluškujem snagu i mirnoću vjetra, odnosno sigurnost noći. Zapravo sam se suzdržavao nastavka te priče o godinama, ma koliko moglo biti tačno da je meni drago što nije još i mlađi, stajalo je još više da mi je likom djelovao neku godinu-dvije stariji. Ne bih mogao izreći kompliment njegovoj zrelosti a ne spomenuti to, zato sam odlučio da sad okrenem na nešto drugo, a to ostavim za neki drugi put.

-          Čudi me da si uopšte ovdje, što nisi otišao s civilima, znaš kol'ko je starijih od tebe otišlo?

-          Znam, al' me nemoj o tome pitati. Dovoljno je da ti kažem kako niko od onih što su otišli nije i pobjegao od sudbine. Eto, samo se sjeti mog amidže...

-          Jah, rođak, to si u pravu. Ali, eto, ja sam i pitao što tebi ne bi suđeno da odeš odavde. Koliko znam, i babo ti je otiš'o. Ne znam imaš li braće... Koga ti, u stvari, još imaš ovdje?

-          Ako na to misliš, nikoga. Stariji brat Galib i dvije sestre su mi otišle s babom. Jesu oni svi vikali da i ja idem, ali... Rođače moj, sve je u Božijoj volji! Amidža se, eto, kol'ko-tol'ko i naživio...

 

Duboko je uzdahnuo nekolko puta, osjećao sam kako želi nešto da mi kaže, ali i da postoje neki razlozi zbog kojih to ne čini. Tim mislima se bavim dok ponovo osluškujem prijatnu tišinu ove noći, nadajući se kako će trenutak kad će mi to ispričati već nekako sam naići.

-          Tobe jarabi, Bog je baš nešto loše volje... Rat je tek počeo, a već nema nikoga da nije izgubio nekoliko vrlo dragih osoba – krećem sa svojom pričom, očekujući da će ga ona, možda, ponukati – baš sam neku noć o tome razmišljao. Što se mene tiče, sve je počelo s malim Iđom. Izudin Karović, momak čije je i rođenje zanimljiva priča, al' o tome neću sad, s obzirom da ga ne znaš, bio je strašan mladić, ni prznica ni maza, baš momčina. Suđeno mu bi da pogine prije rata, od neke atentatorske naprave, nekog pištolja-olovke. Nabavila SDA stranka. To je dospjelo u ruke mog, takođe velikog jarana Ermina Mujanovića Pireta. On mu pokazivao kako se time rukuje, olovka opalila...

-          Sjećam se, čuo sam za to.

-          Zatim, poslije četnici zaklaše i Pireta. Na Brodskom mostu, kad i sve Bećkoviće s Trnovača, računajući i moje rođake Hamdiju i Šerifa. Pa u Đuđevu, pobiše desetak sve vrlih mladića. Momci se borili, nisu dali selo. Sve jednog sam znao. Posebno mi je drag bio Mujo Kurtović. U Foči, u Šukovcu je pogin'o radni mi kolega Avdo Đuderija. Kakav to heroj bi! Nije bio omiljen među rajom, mnogi su trčali za njeg reći kako je jak samo na jeziku. Vidiš, mene je baš nešto volio, bio sam mu drag. Da je bogdo bio kakvim ga ovi neki predstavljaše, još bi bio živ. Ne, on je ost'o zadnji! Već su svi glavniji iz stranke bili razgulili, on je još jedini puc'o. Pogin'o je s puškom u ruci, na kućnom pragu fakat. Nisu ušli u njegovo Susješno dok njega nisu ubili... O Trošnju da i ne govorim, dvadeset jedno najmanje, još se nadam za Čorbe, a i moje. Svi mi dragi, kad je ovo počelo već smo se bili složili kao jedna velika porodica.

 

Opet smo zastali da malo osluškujemo, poslije čega sam ja nastavio svoju priču o Trošnju. Za svakog od ubijenih sam imao kazati poneku rečenicu.

Ovu sam priču već toliko puta pričao da je izgledalo kao napamet naučeno. Slušali su me ranije mnogi, ali osjećah kako je to Tito činio na poseban način.

Njegovi uzdisaji su pratili moje, tačno bi i zaplakao da sam to i ja učinio. Ipak smo na straži.

-          Čija je kuća u kojoj smo mi? – vidio sam njegovu spremnost da i on nešto kaže, ali sam osjećao kako mu još treba jedan kraći, opušteniji razgovor.

-          Džeme Imamovića.

-          Gdje je on?

-          U Sarajevu. Odavno. Od prije rata.

-          Nisam ni znao da je ovdje bilo Imamovića. Ja mislio sve Čolpe.

-          Jok. Čolpe su ti u donjem dijelu sela.

-          Znam otprilike gdje je Kukova kuća.

-          Eh, njihove su one prve dvije otud. Njegova, i onog mu tetića Enesa Ćedića.

-          Čuo sam i za Ćediće. Nego, znaš zašto te sve ovo pitam. Nisam siguran, ali mi se čini kako sad ovdje s nama nema niko iz ovog sela.

-          Pa, biće. Baš Kuko i mali Enes. Valjda će sić' koji dan.

-          Čuj!?

-          Jesu, raspoređeni su na neka oruđa, nisam siguran koja.

-          Dobro si, k'o da mi se učinilo da sam čuo Kukovo ime kad su čitani spiskovi. Opet, premalo. Ne ide mi to sasvim u glavu. Nekako bih da zamislim kako bi bilo da je nešto slično urađeno u mom Trošnju, da je tamo trebalo uputiti neki vod. Vjeruj mi da bi svaki od nas kopao objema rukama da se tu ubaci! Doduše, nisu ovi ljudi proživjeli ni blizu što smo mi, ali mi je opet čudno. Ne znam, nekako mi se čini da mi ne bi bili puno drukčiji ni da... Evo, kad još o tome razmišljam, od ovih desetak naših mlađih što poginuše, sve jedan bi bili pravi borci. Zapravo, i bili su. I ovako su herojski poginuli, šta smo mogli s par pušaka... Sad zamisli, da smo mi svi izašli i da sad svi imamo puške, mi bi jedva čekali da nam neko naredi da krenemo u oslobađanje Foče. I uvijek bi gledali da smo bliže Foči, bliže Trošnju. Valjda si čuo, svi naši što su došli s puškama odmah su se stavili na raspolaganje. Ja sam u Trošanj išao bez oružja, imao samo onaj „sapun“. A nisam imao šibicu, to ti je kao da sam iš'o s kamenom... Izvini, malo se ovako uzbudim. Džaba je, ne uklapa mi se, nas četrdeset u Zamrštenu, a samo dva Zamrštenca!

 

Već sam bio dobrano podigao glas, da je samo po sebi došlo vrijeme za novo osluškivanje. U kojem je Tito vjerovatno razmišljao o zadnjem što sam rekao, shvatajući kako u tome ima i dodatnog divljenja njegovoj odluci da s osamnaest godina uzme pušku.

-          Jesi li ti znao mog zeta? - mogao je biti siguran i u obostrano povjerenje, pa je ovaj put on započeo, pitanjem koje se konačno poklopi s mojim nakanama.

-          Zeta!?

-          Bar si čuo za njeg. Džemo Boračić?

-          Boračić? Zvuči mi poznato, ali...

-          Ozbiljno te pitam.

-          Sad ću ti objasniti što mi je to prezime zapelo za uho. Vidiš, nisam ni znao da je i Boračića bilo ovdje.

-          Nije on ni bio ovdje. Ovdje se zadesio.

-          U redu. Nego, imam ti ja u Kunducima te familije. A nije ti njih puno bilo, dvije-tri kuće. Raspit'o sam se, oni su nekako otišli prema Goraždu, nisu ovamo. Tako, kad sam čuo to prezime, i zaparalo mi je uho. Al' se ne mogu sjetiti...

-          Džemo je bio od drugih Boračića. Pogin'o je na samom početku.

-          Eh, tako sam i čuo. Pogin'o je u napadu na logor!?

-          Jest... u napadu na logor – Tito je sad bio siguran kako ja nisam čuo tu priču, a ja po njegovom glasu da sad ja njega trebam pažljivo slušati – Nije im'o ni dvadeset godina. S devetnaest se oženio. Moja sestra imala četrnaest, upoznali se, zagledali, zavoljeli i uzeli. Pred sami ovaj belaj je morala u Foču, u bolnicu, da rodi. Otad nismo ni čuli za nju, ne znamo je li i živa. Ni ona, ni dijete. Nadamo se, ali eto, ono nikad baba neće vidjeti. Kao ni on njega. Možda je i bolje što... Nema veze, ja vjerujem u Boga!

-          Ne kontam.

-          Ništa, to je to.

-          Dobro, ako nešto znaš a nećeš da kažeš, to je drugo. Ja te ne mogu niti hoću natjerati. Ako ti je potrebno da nešto iz sebe izbaciš, da duši olakšaš, tu sam. Ti si mene sluš'o dok sam o Trošnju prič'o, i saosjeć'o! Vidio sam to, zato mi možeš vjerovati da mogu uzvratiti istom mjerom.

-          Neka, nije važno. Čuće se. Svi to znaju, a svi ćute. Vidio sam ja kako me gledaju kad odem na mezar.

-          Aaa... Da... Sad se kao sjećam da sam i to čuo, ono je njegov mezar, onaj... na Trebovoj gore?

-          Jeste.

-          Mislim da hoćeš reći kako ti vjeruješ da ga nisu četnici ubili?

-          Ja ništa ne mislim. Ali, zato, Bog zna!

-          Čudio sam se kad sam za Zulčića čuo. Znači, to nije bio prvi slučaj... E, baš tako mi i Remzija reče, sad se dobro sjećam!

-          Ja sam mislio da si i ti čuo. Nema veze, čućeš. Ako ne čuješ, ja ću ti ispričati jednog dana. Sad neću, rano je. Mislim, nisam još nikom ja prič'o, ali jesu meni, izokola. Nisam bio siguran, tek sam neki dan povez'o dosta stvari. Nego, ako ovih dana neko bude spominj'o, pravi se da sa mnom nisi ni prič'o. Drugo, nemoj ti prvi da se raspituješ. Rek'o sam ti da ako od drugih ne čuješ, jednom ću ti ja ispričati!

-          U sve to budi siguran. Čak je i dobro da smo noćas o ovome pričali, mog'o sam te nehote pred drugima priupitati za tvoje. Znači da imaš još sestara, sem one dvije koje su otišle na Igman, pit'o bih gdje su, došli bi do zeta. Ovako, ćutaću i neću se raspitivati. Ali, skoro sam siguran da će to neko već pomenuti. Možebiti da sam ja još i jedini koji ne znam više osim što sam samo načuo da je neki Boračić pogin'o u napadu na Trebovu.

-          Izbjegavaju svi da o tome pričaju kad sam ja tu. Posebno sad kad je Sutko ovdje, mada on s tim nema nikakve veze! Sutko je jako fin momak, i on mi je dobar rod, ja ga dobro poznajem.

 

Prava prilika da ponovo oslušnem zrak. Učini mi se tišina još tuplja. Jasno sam čuo nešto ubrzanije lupanje svoga srca, a pričinjavalo mi se kako čujem i Titovo. On je vjerovao kako je dovoljno rekao, da ostalo mogu sam dokučiti.

Nije tako bilo. Ne da mi se da tako razmišljam, kad god oči zatvorim samo čujem korake koji nam se primiču. Nije me strah, to su koraci Džema Boračića...

Koje prekida Tito, govoreći mi o nekom, kao da već razumijem:

-          Eto, zar nije čudno što je on otiš'o odavde? Gdje će mu biti k'o što je ovdje? Nigdje on neće moći izigravati kabadahiju, kao što je ovdje. Mislio je da ga neće izdati. Neko ga je od njegovih i ocvik'o Majoru. On ga je i otjer'o iz logora, nije on sam otiš'o. On toliko obraza nema!

 

Ponovo zatvorih oči. Više se Džemovi koraci ne čuju. Ipak, niti će on ikad vidjeti svoje dijete, niti ono njega. Bar se istina zna.

„Zakleli se nebo i zemlja...“ –  još samo da se ja sjetim ko je to naprečac otiš'o s Trebove...

                                             Džemo Boračić