Pogledaj me, Anadolko,
Muhameda ti,
ja ću tebi sevdalinke
pjesme pjevati.
Hraniću te bademima,
da mi mirišeš,
pojiću te đul-šerbetom,
da mi uzdišeš.
"Alaj imaš ruse kose,
žališ li ih ti?"
"Da ih žalim, ne bih dala
da ih mrsiš ti!"
"Alaj imaš b'jelo lice,
žališ li ga ti?"
"Da ga žalim, ne bih dala
da ga ljubiš ti!"
"Alaj imaš crne oči,
žališ li ih ti?"
"Da ih žalim, ne bih dala
da ih mutiš ti!"
Alaj imaš medna usta,
žališ li ih ti?"
"Da ih žalim, ne bih dala
da ih ljubiš ti!"
Kreće javljanje iz studija, o najnovijim dešavanjima na ratištima. Poslije će ponovo neka patriotska pjesma.
Međutim, znam da će uvijek biti i onih kojima do pjesama nije, koji se osjećaju kao Alija sad. Zbog njega salu napuštamo ranije. Ionako u ovakvom ambijentu ne bi mogli pričati.
Ramo i Ada predložiše da razgovor obavimo uz šetnju. Hodaćemo do susjednog hotela „Smuk“, i nazad.
- Prvo mi jedno pojasnite – prvi probijam tišinu noći – sve kontam, nikako da skontam. Čujem, tako sam razumio, ovo je Bjelašnica. Kad smo pošli, rečeno nam je kako idemo na Igman. Sad ga niko ne pominje. Nije da me previše zanima, haman mi je svejedno, samo me buni. Inače, to ja radi dnevnika. Znam da ću večeras puno toga čuti, htjeću sve najbitnje zapisati. Glupo mi da pišem Igman, ako smo na Bjelašnici.
- Isto ti je to, isti kurac - samo drugo pakovanje – Ada mi, uz smiješak, nastoji što brže i lakše objasniti razliku – Igman nije daleko, vojske ima i tamo i ovdje. Tamo je to glavno skladište, tamo dolaze puške. Na njega su naši prvo izašli, osim toga lakši je i za izgovarati. Čućeš ti da neki još govore da smo na Igmanu. Jebaiga, i dođe sve k'o jedna planina.
- Neka bude da sam te shvatio. Važno je da je ovo, znači, ipak Bjelašnica!
- Jeste, Bjelašnica je – Ramo se spremno nadovezuje – samo ti svo vrijeme nešto želim kazati. Meni se ni malo ne sviđa to s dnevnikom. Ja znam da si ti tvrdoglav, ali se probaj zapitati koliko je to pametno.
- Naravno da se ne slažemo. Ja mislim da je pametno. Prvo, ne vodim ja to samo zbog sebe. Zbog svih nas, već smo se dogovorili da je ovo dnevnik svih nas Trošnjana! Drugo, kakva bi korist bila da ne bilježimo? Što se dogodilo, to već Bog zna, i to je istina. Ko zna ko će od nas preživjeti, nećemo moći svi pričati. Neka, onda, makar bude zapisano. I, treće, najvažnije, ja ništa ne izmišljam, samo pišem ono što znam da je bilo, i što čujem od drugih a znam da ne lažu. Znam i da ja, a ni ostali, ništa nećemo uraditi čega bi se nekad mogli stidjeti. Na kraju, ko šta uradi i treba da odgovara za to. Prvo mislim na četnike, da ne mogu poslije pričati kako...
- To zaboravi. S njima više života nema!
- Možda i ja tako mislim, možda to važi za nas. Ali, nikad se ne zna, možda buduće generacije... Baš zbog njih ovo i treba pisati. Da znaju. Ko zna, da su naši nekad bilježili, onoga rata...
- Kakva korist, kad vi mladi niste vjerovali. Koliko je puta, samo, majka rahmetli pričala. Tvoja nena Selima. Pravo reci, koliko ste joj vjerovali?
- Pričala jeste, ali... ne bih o tome. Nego, kažem, ja ne znam hoću li ja preživjeti, hoću li ja o ovom pričati. Ko zna, možda dnevnik završi neko drugi.
- Opet ti... Što tako pričaš!? Što slutiš? Uostalom, znam ja koliko si ti tvrdoglav. Nisam te ni mislio ubjeđivati. Samo ti kažem, malo bi ti pametnije bilo da manje misliš o piskaranju a više o svojoj glavi. To ti je moj savjet, a ti misli da sam ti dušman.
- Nisi ti meni dušman. Ali, nisam ni ja sebi. Uvjeravam te da nemaš šta brinuti, ne boj se da će pasti u četničke ruke. A, i ako padne, opet kažem da neće moći naći i pročitati ništa strašno, ništa zbog čega će ikog od nas poslije biti stid. Nego, manimo se mi sad toga. Jebiga, ja prespavah sve što ste pričali, Ada mi samo pomenu da imaju neke informacije o nekima koji su zarobljeni, živi, ali i da se o nekima ništa ne zna. Hajdete mi, sad, polahko, ispričajte to što znate. Ne morate, eto, govoriti od koga ste šta čuli, pitaću ja i ostale...
- Sad pretjeruješ, nemamo mi šta kriti! Fala Bogu - da se zna i da će se znati ko je šta rekao i uradio. Nisam ja zbog tog prič'o... Pokušavam ti reći da se može desiti da glavom pla... sam sebe dovedeš u opasnost, samo zbog tog dnevnika...
Možda je očekivao još mojih komentara. Odlučio sam ušutjeti, kažu da mlađi treba prvi popustiti. Osim toga, ovo je vrijeme - najmanje za svađe. Kvarimo ono maloprije doživljeno, dijelom i ono što ću čuti.
Narednih sat vremena, samo ću šutiti. Šetati i slušati. Iz svega ću pokušati izvući najvažnije, što ću poslije i zabilježiti. Naravno, ispod dva pasusa koje posvetim Nazifu i Paji.
Igman, plato
