Što sam mlada, da sam voda
hladna,
ja bih znala gdje bih izvirala:
Kraj dućana Ahme bazerdžana,
ne bi l' Ahmi žeđa dodijala!
Ne bi li se vodice napio,
ne bi l' mene u vodi popio.
Ne bi li mu na srce panula,
i na srcu ranu učinila.
Uz
sve, jedna priča me posebno zanimala.
Latifu
Odobašiću priđoh tiho, ne bivši siguran da je još raspoložen.
Sve
je ukazivalo da mu je žena ubijena, sinovi od dvije i dvanaest godina
vjerovatno zarobljeni. A, ta njegova žena - Fadila, bila je možda i jedina žena
u selu koja je meni neizmjerno
vjerovala, i podržavala moju i Latifovu ubjeđenost da nam svaki minut
čekanja može značiti jednaku opasnost kao i sami četnici.
Uz
Šeću Barlov, Edhema Barlova i Džema Pekasa, mi smo uporno prizivali donošenje
odluke o neodložnom pokretu i napuštanju sela prije nego se dogodi tragedija.
Latif je, uz sve to, više puta tražio da mu se pridruži još samo jedna
porodica, kako ne bi bilo da je selo zbog njega izgorjelo. Podršku je imao od
Džema, koji je čak naglas razmišljao da bi sam zapalio svoju kuću, ne bi li to
pokrenulo selo. Međutim, prigovarano mu je zbog ledičnosti. A i Šefik mu je
jedne prilike kazao, kao džaba bi je zapalio - opet, niko ne bi napustio selo.
Zika ga je hrabrio: na njegovom mjestu, bez žene i djece, on se sekunde ne bi
razmišljao...
Džemo
nije bio porodičan, a Latif, sam sa svojom porodicom nije htio, znao...
Sad
mu je preostalo da žali što to nije učinio, i po cijeni onakvih priča!
Sve
pobijene sam jednako žalio, Fadilu posebno. Zbog njenih razmišljanja. Ništa
nije mogla učiniti, a toliko je pokušavala...
Znam
da će dani koji dolaze polako brisati bilo čiju odgovornost unutar nas samih.
Neće niko gorjeti od želje da se bilo kome šta predbacuje, ali ćemo neki biti
ponosniji kada se, bar mi preživjeli, budemo ogledali licem u lice. Od tog
ponosa više će me boljeti to što će uspomene na one koji su željeli nešto
uraditi neminovno blijediti. Sem, u sjećanjima nas koji smo im vjerovali...
-
Sa mnom ti je bio pravi haos!? – Latif je počeo
sasvim sabrano, očito mu je dan odmora mnogo značio – svi smo bili u jednoj
bajti: Husini, Izetovi, Smajovi, moji. Meni, nešto, pravo da ti kažem, nije
bilo ni do čeg. Im'o sam baš neki predosjećaj. A i Fadila, baš noć prije, viče
„Mene će ubiti!“. Ja stražario do dva, neka me kriza uhvatila, prispalo mi se.
Skinem ja čizme, i zaspim... ne mogu ti ja u čizmama zaspati, „nema boga“. I,
tako, ja sam ti spav'o kad je zagrmilo. Vidim, Fadila zgrabi djecu, i zove me.
Sve je već ustalo, i hoće da krenu. Ja skočim, onako u čarapama, i potrčim za
Fadilom. Stignem je, i vidim - djeca bosa. Žao mi, posebno onog malog. Pitam je
gdje je obuća, kaže - ostala! Ja ti se, trk, vratim, zgrabim Amirove cipelice,
i potrčim za njima... Eh, sreća moja, odnekle se obre Šera ispred mene. I, ja
za njim. Sve kontam, svi idemo zajedno. Nisam ni primijetio da su se Izet i
Husa zaputili prema Kremeniku. U Izeta je bila puška...
-
Izeta?
-
Jeste... Ramova. Zapravo, nama je data jer nas je
puno bilo. Inače je Fijo... kod Fija je bila. Vidio sam kad mu je Izet uzeo.
Mali se, valjda, malo i uplašio...
-
Znači, Izet je pucao!?
-
Ne znam da li je on. U njeg je bila, kad smo
krenuli... I, kažem ti, ja za Šerom! Leti on k'o strijela. Trčim i ja za njim,
sve kontam oni su ispred. Nosim one cipelice, bez duše da ostanem. Nikako da
skontam da su oni otišli na drugu stranu. I okret'o sam se, nema nikog. Elem,
izgubim i Šeru! Uglavnom, ja sam ti bos, s onim cipelicama u rukama, nekako živ
iziš'o u planinu. Niti ja znam kuda, ni kako...
-
Kol'ko je to bilo sati?
-
Pola devet.
-
Pola devet!? I već si bio izvan sela?
-
A-ha. Izletio sam ja brzo. Tu se negdje malo
sklon'o, odmorio, ček'o neće li ko naić'. Ništa. Ope' se bojim, ufatiće me.
Najgore, što ja pojma nemam po planini. Šta sam ti ja, tri-četiri puta izaš'o u
životu...
-
K'o i ja!?
-
Možda jednom više... Sad, ja ne znam ni kud ću,
nit ja imam predstave. A ne smijem ni da čekam. Ja sam kont'o da su i Šeru
ufatili. Pomislio sam i da sam, možda, jedini živ izgamiz'o... Ono, znam da bi
Tjentište trebalo biti negdje desno. Idem, pa šta bude. Negdje moram izbiti.
Ako ne potrefim Zelengoru, mislim s nekog ću brda vidjet' Neretvu. Pa ću kako
Konjicu, a kad se primaknem kakvom selu, razumiću se je li muslimansko...
Probij'o sam se kroz šikare i trnje... Bacio sam ja davno Amirove cipelice, i
čarape mi se, debele, već prodrle na petama...
-
Debele? A ja bos, znaš da sam alergičan na sunce,
ni tanke čarape nisam mog'o nositi. Jedva sam i ovako izdrž'o. Nemam lijekova,
noge me svrbe, ali sam istrpio. Dok hodam lakše mi je. Bojim se da će me sad
baš stisnuti, možda već ujutro osvanem s plikovima... Opet, hvala Bogu što sam
dovde izdrž'o!
-
Nisam ja planir'o neobuven ići... Zvrlj'o sam ti ja
tako, pojma nemam kuda, možda sam se neko vrijeme vrtio i ukrug...
-
Jesi li ikako iš'o putem?
-
Nemam pojma. Valjda jesam... Kakav put, kakva
cesta... pojma ja nemam gdje sam cestu preš'o... Bilo je svega, ma nisam ja
smio plaho nikud iz šume. Samo mi je bilo stalo ići što više pravo... Elem, već
se počelo smrkavati... šta počelo, bilo se dobro smračilo; i izbih ja na jedno
brdo! Vidim neka svjetla u daljini, u dolini... Šta misliš, šta sam pomislio
gdje sam?
-
Šta znam...
-
Konjic. Nemoj se smijati, stvarno sam to
pomislio. Ali, ne mogu biti siguran. Ne smijem se još usuditi sići...
-
Izvini, a gdje si tad bio, znaš li?
-
Eto, tu gore. Na tom brdu, vidiš... – rukom je
pokazao brdo iznad samog ulaza na Trebovu, kuda smo i mi došli.
-
Tu? Onda si se ti dobro nahod'o, kad si pomislio
da si više Konjica. Samo, kako da ti se od planine učini Konjic?
-
Vidjećeš večeras... kad se u svim kolibama upale
lampe i fenjeri. Ovo ti s brda liči na grad, ili veće selo. Eto, meni se učinio
Konjic... Noge mi prokrvavile, ja premoren. Kontam, spustiću se bliže i
sačekati zoru. Tako i uradim. Siđem tačno iznad puta. Tu se zgurim, malo i
drjemnem. Ne znam jesam li, sve skupa, dvadeset minuta. Ne smijem, da me zora
ne prevari... Poče svitati. Ustanem ja, i tek me tad poče hvatati neki strah.
Tek vidim da nije Konjic. Vidim samo štale i kolibe, kontam neko selo.
Sačekaću, velim - da vidim neku ženu. Ako bude imala dimije i šamiju, dobro je.
Prošlo je i pō sata, kad vidim neka žena ide otud iz Tođevačkog katuna. Prema
potoku. Spustim se i ja, viš' sami potok. Kontam, pošla prati haljine. Uđe u
potok, vidim dimije. Mene sunce ogrija. Taman da joj se javim, ona čučnu. Skide
dimije, piša. Kako ću sad pred nju, znaće da sam je gled'o. Hajde, malo
sačekaću... Oplāka ona nju fino, navuče dimije, i pođe nazad. Idem za njom,
rekoh, pa šta bude! Malo sam je prep'o, al' šta ću. Kažem joj ko sam i odakle
sam, i pitam gdje sam. Ona mi reče da je ovo Trebova, i da su neki, to biva
Zahir i njegovi, došli sinoć. Meni drago, pitah je gdje su, ona mi pokaza ovamo
gdje su Sejdini, Zahidina rodbina. I tako, ja im se pridružih. Nađoše mi n'ak'u
obuću, dadoše mi da jedem. Poslije su došli Zaim, Šera, ta njihova grupa...
-
Sve ti vjerujem, sem da se toj hanumi nisi mog'o
javiti prije nego je pišala.
-
Jebi se...
Prije
nego će Latif završiti, prišao nam je Mufo. Sačekao je da čuje kako je Latif
zaspao iznad Konjica, a probudio na Trebovoj, pa me onda zovnuo:
-
Dođi ovamo, da te nešto pitam... – nastavio je
čim sam mu prišao – malo sam se raspit'o, ovdje ti je, meščini, kako se ko
snađe. Zahirovi su kod Sejdina, Šećini kod Krša, ovaj kod ovog, onaj će kod
onog... Moramo se i mi snalaziti!
-
Reci konkretno!?
-
Ono, ti nisi dobar sa zeljanicom?
-
Kad god mogu da biram.
-
Znači da može doć' u obzir?
-
Samo se nadam da nije od grabovog, jal' javorovog
lista.
-
Naš'o sam jednog rođaka, s majkinu stranu – kroz
smijeh završi – pozvati smo na ručak, a već sam rek'o i za tebe. Ne brini, gdje
su meni vrata otvorena, i tebi su!
Bio
sam potpuno zaboravio da ni doručkovali nismo. A vrijeme je bilo da odmorim
malo jezik i uši, a da malo zamorim želudac. Svariću zeljanicu, vježbao sam
usput!
