65 Druga polovina želje

Otkide se lađa

od Budimskog grada.

Plakala djevojka

za Budimskom lađom.

Pitala je majka:
„Što plačeš, djevojko?“ 
„Ne pitaj me, majko,

što ti plačem tužna.

Već me pitaj, majko,

kom sam ruku dala,

Kom sam ruku dala

i srce predala!?“

Došao je trenutak. Znam da suza neće biti, već sam jednom odlazio. A i stalno to neko čini, postala je svakodnevnica. Iz tih razloga, a i zbog poštovanja prema onoj četvorici, žurim čim prije završiti.

Onima bliže, s kojima se više družih, pružam ruku, zagrljaj, ostalima mašem. Svima se zahvaljujem na druženju, prijateljstvu, poznanstvu.

Nema tu nekog redoslijeda: Remza Fuluruša i njena kći Senada, Ziba Mandžuša, mala Alma, Adisa Vuk... pa Peđa, Profa, Jovica, Krme... Fudo, Samir, Dževad, mali Adis... Adise Šteta, ne vidjeh da bi...

64 Zvijezde nisu sijale

Pospalo dvoje i dvoje.

A moja draga na samo.

Blaga je rumen oblila,

sitna ju rosa popala.

                                      25. oktobar 1993.

Stadoh se mislit, premišljat,

hoćul je tajom buditi,

al ću je slatko ljubiti?

Izvadih čevre iz pasa,

sitnu joj rosu pokupih,

sagoh se, te ju poljubih.

Bio je na mene red da dežuram. Odbio sam Mufov prijedlog da me se zamijeni. I tako, spavati neću.

Mufo me više nije zaustavljao. Jeste prigovorio da smo mogli ostati bar još jedan dan, ali...

Skupio je staro društvo. U punom sastavu.

Ipak, ja sam više vremena provodio u Samirovoj, nego u Mufovoj sobici. Jednom sam uvratio i do Almine, pristala je nabrzinu upisati nekoliko riječi u moj rokovnik, za uspomenu.

63 Nisam želio ovako

Ja prošetah šefteli-sokakom,

sve djevojke beru šeftelije.

Svaka svoga šeftelijom gađa,

mene moja ni kamenom neće:

                                                                                  

„Baci, draga, jednu šefteliju,

ja ću tebi burmu i bešliju!“

„Draža mi je moja šeftelija,

nego tvoja burma i bešlija!“

Iznenađujuće predvečerje, ružna i preduga, do bolesti nezaboravna noć, te mučno i za dušu nepodnošljivo jutro, ostavili smo uz tiha, pomirena negodovanja, pretvorena u iščekivanje da se nešto počne dešavati samo od sebe.

Malo prije podneva jednima se i posrećilo. Svi Jablaničani su izvedeni. Došli su neki iz 44. brigade, uporedili svoje sa spiskom ovdje, pravi dezerteri su odvedeni, ostali pušteni.

Nedugo poslije, odlazi i druga grupa. Svi oni kojima su „papiri“ ispravni. Opet je Mufo slobodan prije mene...

62 Poniženje je počelo ranije

Oj, čardače, vatrom izgorio,

u tebi sam tri ljeta ljetio:

Prvo ljeto, među djevojkama;                               

                                       23. i 24.  oktobar 1993.

Drugo ljeto, među nevjestama;

Treće ljeto, među udovice!

Nešto se moralo dogoditi...

Skoro bez ikakvog objašnjenja, još jednom smo zaustavljeni od vojne policije. Ovaj put je racija izvedena u akšam, i ovaj smo put sprovedeni do Jablaničkog muzeja.

Tek nekoliko ljudi sam poznavao. Mufo, nešto više. Za razliku od prošlog puta, sada je najviše obojici nepoznatih.

Uzalud smo čekali objašnjenja. Izvijesno je bilo samo to da smo zatvoreni, i da nas se tako tretira...

61 Tajna

Ništa meni ne dodija, majko,

sem sulufe kratko podrezane,

i obrve tanko povezane,

i benovi na bijelu licu.

                                         22. oktobar 1993.

Spremi, draga, sliku na ćagetu,

ili tvoju dušu u pamuku.

A šta će ti slika na ćagetu,

kad se, dragi, nasmijat ne može?

A šta će ti duša na pamuku,

kad te, dragi, zadahnut ne može!

U nekim drugim okolnostima bio bi ovo poseban dan. Rat je, rođendani se ni ne slave, naći će se nešto da se kakvi kolači naprave, tek da se Almi može čestitati. Što je i razlog te su sve kuharice u kuhinji.

Za ručak je riža. Nisam neki ljubitelj, ali kolača još manje. To drugo je razlog te se povede neka priča - koji par kuharica spravlja bolje hranu.

Mene su pitale, a znale su odgovor. Jeste da ja nikada nisam volio tražiti hrani mahane, pogotovo ne sada u ratu, i da sam tako htio izvrdati ono što su one htjele čuti.

A kada je tako, rekao sam - meni je ukusniji ručak koji spreme Alma i Indira!

60 Ni više, ni manje

Vezla gaće tanahna Fatima,

vezak vezla pod kulom tanahnom,

na orlove i na sokolove,

na pauke i na gorske vuke;

Na učkuru gdje se gaće vezuju,

tu navezla dva pašina sina,

a povrh njih dva sokola siva.

                                     21. oktobar 1993.

Tuda prođe Dautović Meho,

na dorinu, konju od mejdana:

„Bog na pomoć, moja lijepa Fate,

jesu li te gaće na prodaju?“

„Nijesu moje gaće na prodaju,

neg su moje gaće za oklada:

Ko se može sa mnom okladiti,

i podobar oklad ostaviti;

Ja ću gaće navezene –

Ko će moći prenoćiti uza me,

bez micanja i bez obrtanja!?“

Večeras sam odlučio pokazati i nekoliko fazona iz svog repertoara. Sem nekoliko običnih, s kartama, izveo sam i par zanimljivijih.

Najprije sam lagao o svojoj bioenergiji u rukama. Tvrdio sam da niko ne može izdržati glavom naslonjenom na sto, dok ja kraj njega kucnem tri puta. Samir se ponudio provjeriti... Smijeh je počeo čim su shvatili da sam s drugim udarcem završio, odnosno da bi Samir do sutra morao čekati da kucnem treći put!

Potom sam lagao i o svojoj moći čitanja misli. Sve kuharice su bile voljne provjeriti, i sve su bile iznenađene da sam pogodio brojeve koje su zamislile, makar i pomoću šest „magičnih tablica“. Nakon kraćeg ubjeđivanja otkrio sam kako nema nikakve magije, da je sve samo čista, najobičnija matematika...

59 Lagala je

Potopi se momče sviladžija,

na Vrbasu konje kupajući.

Žalila ga gizdava djevojka,

pa sestrila po Vrbasu vrbe:
„Isplavte mi moje milovanje!“

                                         20. oktobar 1993.

To su vrbe za Boga primile,

za božanstvo i posestrimstvo;

Isplaviše momče sviladžiju.

Prigrli ga lijepa djevojka,

pa zaplaka nujno, žalovito:

„Crne oči, jer me ne gledate,

ko što ste me i dosad gledale?

Medna usta, jer me ne ljubite,

ko što ste me i dosad ljubila?

Bijele ruke, jer me ne grlite,

ko što ste me i dosad grlile?“

Znao sam da je sudbina samo ostavljena na čekanje. Mislio sam kako ni to ne bi smjelo biti slučajno. Dobio sam nekoliko novih dana na raspolaganje...

Iako se pokušavah i ponovo preispitivati. Informacije da se sprema neka ofantiva ovdje, upućuje da se ni negdje tamo neće mirovati. Ćuza više nije u Jablanici, nema ni nikoga drugog, ni iz Voljevca ni iz Dusine, no sve to meni nije više nikakvo opravdanje. Makar se pravdao sebi samome, da ne bi sad bilo pošteno da žurim, navijao sam da Alma ne ode, zar bi bilo smisla da odem ja...

Neko će ipak da ode prvi. Sudbina može biti odgovorna samo dotle, da imamo na umu da to bude onaj ko bude morao...

58 Zašto je krio

Kakva se je, ono, zvijezda

sad na nebu digla?

Ahmetova, to je kćerka

za udaju stigla.

Kakva, ono, zvijezda sija

ko da drugih nema?

To star Ahmet svoju kćerku

za udaju sprema!

                                      18. oktobar 1993.

Stara majka mene pita:

„Božija ti vjera:

Šta to, sine, cijele noći,

gledaš sa pendžera?“

Vidiš, majko, onu zvijezdu

što se sada gasi?

Jedino je ona mogla

dušu da mi spasi!

Željela je ona, majko,

vječno za me sjati,

al je Ahmet hoće, samo

za bogata dati!

   /Asim Ćerimagić Kubanac/

Neću doručkovati. A i tako su svi zaokupljeni događajem dana.

Bilo je puno sličnih situacija i ranije, ali se s ovim jedino može mjeriti odlazak Feride. To važi za Mufa, Ramiza i ostale, za mene usporedbe nema!

Ali nada živi. Nebo se otvorilo!

To je razlog te u iznošenju stvari pomaže samo odabrano društvo. Mufo i Ramiz su jedan par, Fudo i Samir drugi, dok je mene dopao Ahmet. Ne mnogo teških stvari je napravilo samo po dvije ture, dok su za one lakše se pobrinule Muniba, Alma i Fehima.

57 Brojim zvijezde

Zašto svićeš tako rano,

rujna zoro s puno sjaja,

što mi budiš zlato moje

iz najljepšeg zagrljaja?

                                      17. oktobar 1993.

Što se, zoro, ne sakriješ,

i ne pustiš noć na miru,

da još jednom ljubim zlato

što mi leži na mom krilu?

Samo tihi povjetarac

nek nam svoje čari pruža,

a noć tiha, tako duga,

nek nam pruža miris ruža.

Probudih se. Glava me ne boli, ali mi nije odmah jasno ni gdje sam, ni kako sam tu dospio. Mada neće dugo trebati da se svega sjetim.

Skoro svega...

Umor je presudio. Prije toga, jedino je bilo važno da smo došli živi i zdravi, i s onim šta smo, i kako god pazarili.

Nisu povjerovali da smo sami stigli ispiti pet i po litara. Ako, bar smo im djelovali dosta svježije...

56 Samo jedan put

Zacvilila gora šimširova:

   Oj, zelena travo,

   koj na tebi spavo,

   kaži pravo

Od kad jesam gora postanula;

   Oj, zelena travo,

   koj na tebi spavo,

   kaži pravo

                                     

Još me nije tica preletila.

Danas mene svati preletili,

i proveli zlato pod duvakom!

Nije nas to čudilo, niti što smo sasvim trijezni, a ipak ne nahlađeni, kao kada zorom shvatismo kako smo prenoćili samo dva metra iznad puta. Još je prkosio svojom širinom, činio se širi nego je ikada bio. Možda je i to objašnjenje, možda ga nismo tražili dovoljno blizu!

No, sada je najvažnije da smo ga bez problema našli. Da nećemo i jutros dangubiti. Iz tih razloga odlučismo odmah i doručkovati, jednom mokasinkom istjerati preostalu hladnoću iz sebe, a onda „galopom“ dalje.

Dok smo mi završavali s doručkom, naiđoše oni iz kolibe. Samo, kratko rekoše da je porođaj prošao bez problema, i da je sin. A i šta je drugo moglo biti!?

Biće to momčina, složismo se. Ko se u Bijeloj rodi, podno Prenja...

55 Rađanje novog života

Provrela voda studena,

niz ono polje široko.

Na vodu Ajka đevojka,

đe rusu kosu razvija,

đe bijelo lice rumeni.

                                   15/16. oktobar 1993.

„Falimo Boga jednoga,

što mi je šire od polja?“

„Šire je nebo nad nama.“

„Falimo Boga jednoga,

što mi je brže od konja?“

„Oči su brže od konja.“

„Falimo Boga jednoga,

šta je milije od brata?“

„Dragi je miliji od brata!“

Po izlasku iz sela povedosmo razgovor o reakcijama koje nas čekaju. Složismo se da će najveći problem biti što večeras nećemo biti tamo, a oni će nas tako željno iščekivati. Što se same trgovine radi, primjedbi ne bi trebali da imaju. Nismo džaba išli, duhan miriše, rakije puni kanisteri...

Mi odmorni, horni, a i vrijeme nas služi. Put je jednako težak, ali ga sad lakše savlađujemo. U pridžepcima ruksaka su spremne boce, iz kojih povremeno dopunjavamo mokasinku. A iz nje - milina piti!

Ne da teretu da pritisne svom težinom. A pomaže i kod znojenja. Pominjemo Fifu često.

Ne brine nas što putem nikoga ne srećemo, niti stižemo. Ako su koje izbjeglice tamo danas pošle, već su odmakle, koji bi otud naišli, njima je još rano.

Jedino nam na umu da se Bijele dočepamo prije mraka. Mostaraca nema, ali i sami sebe gonimo...

54 Svijeća je brzo dogorjela

Leti soko preko Sarajeva,

traži hlada gdje će hladovati.

Nađe jelu na sred Sarajeva,

i pod jelom prostrtu haliju.

                                      15. oktobar 1993.

Na njoj sjedi sumbul-udovica,

i djevojka rumena ružica.

Svako misli koju bi ljubio.

Sve mislio, jedno umislio,

on poljubi sumbul-udovicu.

Ljuto kune ružica-djevojka:

„Sarajevo, vatrom izgorilo,

kad u tebi nigdje pravde nema!

Momci ljube sumbul-udovice,

a udovci djevojke-ružice!“

Bila je dilema smijemo li oba zaspati. Bila dilema, koju je umor riješio.

Jedva de se prisjetih dugog dana. Za kratko vrijeme smo se zbližili s našim vodičima, koje je sudbina malo uspavala - da bi nama lakše bilo...

Možda ne baš dvije stotine, ali puno izbjeglica sretosmo. Slike, koje sam mislio da su davno požutjele!

I mene je snaga izdavala, ali nisam imao problema s obućom. A Fadil je izdržao taman koliko je morao!

Odmorili smo nepun sat, a onda polahko, zbog bola, umora, pomalo i noći, skoro nečujno ušli u selo. Selo koje nam nikako nije izgledalo kakvim ga zamišljasmo.

53 Nije mogao dalje

Koliko je odavde do mora?

Sedamdeset i sedam gradova,

i trideset i pet palanaka.

U svaki sam junak dolazio,

i u svakom djevojku ljubio.

Niđe mene zora ne zatica,

već u onom šeher-Sarajevu;

                                      14. oktobar 1993.

U lijepoj beharli mahali,

a kod one ljepotice Paše –

tudi me je zora zaticala!

Neb me ni tu zora zastanula,

već mi Paša na krilu zaspala;

žao mi je bilo probuditi!

Na dogovoreno sam mjesto došao par minuta ranije. Pod dojmovima onih nekoliko pogleda koji me ispred barake ispratiše. Mufov i Ramizov sam razumio.

Almi nisam smio reći gdje idem, nadah se da je osjećala. Morala je nekako upratiti jučerašnja Mufova i Ramizova došaptavanja, a nije smjela sumnjati da bih naprečac kretao nazad u jedinicu. To od nje dakako ne bih krio.

Meni je još ostalo da se ponadam kako sudbina neće biti tako okrutna pa da Alma put Hrasnice ode u toku današnjeg ili sutrašnjeg dana. Ne znam kako bih sebi oprostio...

52 Dobili smo i upute

Put putuje Latif-aga,

sa jaranom Sulejmanom.

„Moj jarane, Sulejmane,

Jel ti žao Banjaluke?

                                   13. oktobar 1993.

Banjalučkih teferiča,

kraj Vrbasa akšamluka?

I tekije Hadž-kadića?

I jalije Tetarića?

I pobrđa Đumišića?

Kul-mahale Dervišića?

Lijepe Hate Maglajlića?

Nakon dva dana ponovo sam bio kod Ćuze. Najvažnije, bolje mu je. Bolje, koliko takva riječ ima smisla.

Ne znam ni koliko je smisleno što se ponovo prisjetih Muse, i to da bih upoređivao svoje dojmove stečene onda i sada, ali ja to uradih.

Kako se meni učinilo Musa je doživljenu sudbinu drukčije prihvatio. Možda je tu utjecaj da se desilo duboko u neprijateljskoj teritoriji, te da će tek kasnije postati svjestan kako više nikada neće stati na obje noge, poigrati fudbala... Kod Ćuze mi se doima kako je on svega odmah bio svjestan, što bi ga vremenom moglo psihički lomiti, obeshrabrivati.

51 Glavu ću čuvati kao i do sada

„Pogledajder, mala moja,

sa prozora je li zora!“

„Neće zora još da svane,

spavaj, spavaj, moj dragane!

                                        9. oktobar 1993.

Neće zora da zarudi,

dok se dragi ne probudi!

Neće zora da svanjava,

dok se dragi ne naspava!“

Izlazeći jučer iz bolnice, na sve sam mogao prije pomisliti nego da ću danas ponovo tamo.

Nisam ja imao promjena zbog darovane krvi, osim što sam imao spreman izgovor za slučaj neke nove racije, ali je ovo vrijeme u kojem se vijesti brzo šire. Posebno loše...

Stigao je haber o većem broju poginulih i ranjenih u Voljevcu. Haber koji su neki od ranjenih i donijeli.

Već u hodniku sam prepoznao jednog. Bilo mi je drago vidjeti ga, posebno što se i on veselio susretu sa mnom. Moji odnosi s tamošnjim artiljercima su postajali sve bolji, a upravo su počeli s njihovim računačom. Sada me malo iznenadilo da je i on ranjen, ali je najvažnije to što se odmah dalo shvataiti da nije teže.

50 I žurili smo

Drema mi se, bih spavala, majko!

„Spavaj, šćeri, ne podigla glave;

A đe ti je tamna noćca bila?“

                           8. oktobar 1993.

Tamna noćca, dragi dolazio,

dolazio, zijan učinio,

polomio grane zumbulove!

Kada se sudbina igra s tobom, uzvraćaj joj. A i šta sam drugo trebao. Vraćajući se iz zatvora držao sam želju da narednog jutra konačno napustim Jablanicu, no nije me trebalo mnogo ubjeđivati da polazak pomjerim za još jedan dan.

Prije nego smo stigli ugasiti televizor po završetku lokalnog programa, na ekranu se pojavio veliki natpis s obavještenjem o potrebama za većim količinama krvi „B pozitiv“ grupe.

Mufo je odmah provjerio da li je moja, a kada sam potvrdio, zadovoljno je protrljao rukama. Ovaj put, Boga prizivajući na onaj ljepši način.

49 Oprostiću

Na ćupriji Šeher-Dizdarevoj,

kud protiče plahovita Drina,

ukradena od zlata jabuka,

uz jabuku stotinu dukata.

Potvorili Čelebiju Ahma,

da je ukrao od zlata jabuku,

uz jabuku stotinu dukata.

                                    7. oktobar 1993.

Ahmo im se kune i preklinje:

„Nisam ukro od zlata jabuku,

uz jabuku stotinu dukata.

Volio bih ćerku Dizdarevu,

nego vašu od zlata jabuku,

uz jabuku stotinu dukata!“

Jesenji pljuskovi su ohanuli, ipak  je vrijeme još bilo ono koje čovjek ne bi poželio kada ide na dug, put preko planina. Ne znam koliko je udjela imalo i Almino provociranje, tek sam odlučio sačekati dok se sasvim ne stabilizuje.

Usputno mi se činilo kako i gubim želju da negdje idem. Tu imam sve što me zanima, uključujući i ono zbog čega sam postao dezerter!

Riječ, koju sam tako prezirao. A sad mi, kao svejedno...

48 Povrijedila me je

„Eno, ezan sa munare;

Ah! Pusti mene, milosnice, da idem!“

„Nije ezan, već murtezan;

Ah! Ti prisjedi, moj dragane, rano je!“        

                             3. oktobar 1993.
„Eno, pjevci zapjevaše;

Ah! Pusti mene, milosnice, da idem!“

                                     

„Nisu pjevci, već su krivci;

Ah! Ti prilezi, moj dragane, rano je!“

Pomišljao sam da se sve urotilo protiv mene. Nebo se otvorilo. A po takvom kijametu se na put ide samo kada se mora. A mene, bar za sada, niko ne goni!

U jednom su svi u pravu, ja svakako kasnim. Sedam, deset, ili petnaest dana, bitno ne mijenja stvar. A kada je tako, pametnije je sačekati ljepše vrijeme.

Alma me je počela provocirati, ponavljajući priču da je osjećala, znala da neću ni onaj, ni naredni, ni dan iza otići. Precizirala je, Bog mi ne da dok je ona ovdje.

* (o poimanju)

Najteže je vidjeti ono što nam stoji pred očima.
(kineska)

47 Nadaj se

Majka sina na sabah budila:

„Ustaj, sine, sabah će ti proći!“

„Nek prolazi, klanjat ga ne mogu!

                                      30. septembar 1993.

Ljute su me rane osvojile:

Sedam rana od sedam šišana,

osma rana bistra džaferdara.

Sve bih rane lako prebolio,

ali što je rana od đevojke,

to ti, majko, preboljet ne mogu!“

Ne znam koliko je taj neko kucao prije nego me je probudio. Samo znam da me glava boli, i da se nemam želje javiti, ma ko da je.

Ali, kucanje se ponovilo.

-          Otvoreno... Otvoreno je – prvi put sam samo pokušao izgovoriti, dok sam po povratku daha i uspio, mada u trenutku kada mi se činilo kako se tajanstveni posjetilac već udaljava.

Zastao je. I to sam osjetio. Znači, već sam budan. A kad je tako, onda mogu i ustati i otvoriti vrata.

46 Nekome će biti drago

Ženi majka luđena Rahmana,

ženila ga od sedam godina,

mlad djevojkom od sto i četiri.

Kad Rahmanu dovedoše nanu,

Rahman sjede na mehke dušeke,

a djevojka na svoja šilteta.

Luđen Rahman tiho progovara:
„Moja nano, od bisera grano,

šta bi dala da ti priđe Ramo?“

„Prođi me se, luđani Rahmane,

mene bole kosti od starosti!"

„A i mene, nano, od žalosti!“

Do sada su me drugi gledali kao krivca. Odlaskom Ramiza, od kako ostasmo sami nas dvojica, i sam se počeh osjećati krivcem. I to onim, kome je oduzeto pravo da bilo šta kaže u svoju odbranu.

Dok je Mufo bio u bolnici, dok smo Ramiz i ja razgovorom ubijali duge minute čekanja, inekako sam se opirao osjećajima koji su se već počeli mutiti. Od zadovoljstva što konačno idemo, ponovo se vratih žalu što to ne uradih ranije. Sam, bez Mufa.

Duge minute zamijeniše još duže. Ćutke smo pogledima ispratili Ramiza, ćutke smo iščekali da prođu još dva sata.

45 Haber je stigao

Cvijet capti na gradini, zumbule,

kao sunce na vršini, zlato moje!

Nije cvijet na gradini, zumbule,

no je momak i djevojka, zlato moje!

                            27-29. septembar 1993.

Gledaju se, igraju se, zumbule,

ko je ljepši, a ko viši, zlato moje!

Momče više, cura ljepša, zumbule,

a ja manja, a ti veći, zlato moje!

Ne smijem ti ništa reći, zumbule!

I drugo odbrojavanje dana se oteglo. Oteglo, mučninom svoga približavanja.

Prvi put je bilo sve jasno. Keči su trebali naići, ja im se pridružiti, usput se ispozdravljati s kime stignem.

Ovo sada je drukčije, niti znam do kada, niti kako. Neću da sumnjam da ubrzo neće biti tog vozila. Da sam htio sumnjati, valjda ne bih ni čekao.

Imam li pravo sumnjati u drugo, šta će Mufo odlučiti? Jednom ga pitah, čuh da je već odlučio. Pravo nemam, ali me podvijest tjera!

Sebe zamisliti da odlazim nije mi teško, uradim to kada hoću, dovoljno mi da na trenutak zatvorim oči. Kako će izgledati Mufov odlazak, to ću ipak morati saznati.

44 Vratio sam se na pozidu

Ašik ostah na te oči,

na te divne tamne noći.

„Oj, kaduno, kono moja,

ne ishodi na pendžere.

Ne ishodi, ne prkosi,

nemoj da te đavo nosi.

Tvoj me pogled izaziva,

mome srcu ne da mira.

Jest, tako mi Ramazana,

biće bruke jednog dana;

                                  23. i 24. septembar 1993.

U dvor ću ti provaliti,

sto ću čuda načiniti.

Da odaju nađem tvoju,

u njoj tebe, kono, ljubav moju.

Izgrist ću ti usne rujne

i obraze tvoje bujne,

ispiću ti oči čarne,

mome srcu grdne rane.

Ispiću ti oka oba,

bićeš moja, sve do groba!“

    /Osman Đikić/

Narednih nekoliko dana prođe mirno. Čak i mirnije nego se to tom riječju može kazati, a s obzirom na sve prethodne.

Kako su dani prolazili to sam i ja sve manje šetao okolo. Uglavnom sam se držao prostora između baraka, kina i Ameline zgrade.

Amelu mi se ponovo nije dalo vidjeti.

A onoga mališana, onoga junaka o kome pričah svakome za koga sam pretpostavljao da me hoće saslušati, uspjeh jednom. Osmijehnuo mi se, onako dječački slatko, samo da pokaže da se znamo, a da niko sa strane ne bi bio u stanju pogoditi i otkud se znamo.

43 Gledao me je prijekorno

Visoko se sokolovi njišu,

još su viša Carigradu vrata,

kud se šeće seka Carevića.

Čoha joj se sve do zemlje vuče.

Gledao je Kapetanoviću,

pa govori Kapetanoviću:

„Digni čohu, seko Carevića.“

Al govori seka Carevića:

„Ne brini se, Kapetanoviću;

                                     19. septembar 1993.

Ne brini se mojom dugom čohom,

već se brini svoje seke čohom.

U koje je čoha do koljena,

ruse kose istom do ramena.

Moju čohu moja majka kroji,

dugu kroji, kratka joj se čini;

Tvojoj seki tuđa majka kroji,

kratku kroji, duga joj se čini.“

Ovih sam dana radijske vijesti i slušao i nisam, tek mi je bilo drago da se reporter iz Gornjeg Vakufa rijetko javlja. A kada je to i činio govorio je o trenutno tamo mirnijoj situaciji. Bilo mi je drago, ali se nisam usuđivao previše vjerovati u to. Bio sam tamo, i znam šta znači mirnija situacija. Nema ofanziva po cijelome frontu, tek manjih napada po njegovim dijelovima.

Da se i to promijenilo jasno mi je i bez vijesti. A po ovome što se događa oko Jablanice!

Opet sirena, granatiranje. Nema Samira da me omete, a tu je obećanje Mufu te se i ja žurim skloništu. Onom gdje stanuje Suad Krečinić, za mene drugog i nema.