II - 27 / Kako će boljeti

U Brčkom se žalost pridesila;
na Savi se lađa potopila,
i u lađi Atlagića Mujo.
Gledala ga sa obale majka,
gledala ga pa ga dozivala:

„Mili sine, nado materina,
možeš znati, hoćeš isplivati?“
Mujo joj se iz vode odziva:
„A ja, bogme, moja stara majko,                                                               
ja ti nikad isplivati neću.  

                                                                            
Kuni, majko, Omera berbera,
koji mi je perčin podgojio;
voda mi je perčin raščešljala,
pa mi b'jele saputio ruke.

Stog' ti, majko, isplivati neću.
Selam ćeš mi mojim jaranima:
što gledaju, nek ne ostavljaju,
jer je teška djevojačka kletva!“

Bio sam se toliko zanio razmišljanjem da sam skoro zanemario okolinu. Ni ne sjećam se kako se masa počela razilaziti. Čuo sam tek Remziju kada me pozvao da i mi krenemo.

Ne vraćamo se sami. Društvo nam prave dva momka koje, ili bar jednog, Remzija poznaje od ranije. Ne predstavlja mi ih, niti njih šta zapitkuje. Samo se svi žurimo kolibi.

Jedino mi stiže odgovoriti kako su naši već ispred, prihvatili su poziv Lata Krša. Otud su i ova dvojica s nama. Nije Remzija mogao Trošnjane otimati od Lata, a ni bježati od svoje nestrpljivosti.

Mufa i Aliju predosjećaj još nije bio napustio. Izašli su pred nas.

-          Šta je to bilo? – iznenađenju se nisu mogli oduprijeti.

-          Šutite, braćo, ne pitajte – bilo je sve što su mogli čuti prije nego ćemo ući.

 

Bili su spremni svašta sami reći, ali su se suzdržavali. Prepustili smo da se gosti opruže na palačama, Alija i Mufo su se preselili na krevet, dok ćemo Remzija i ja stajati, ili posjesti na šćemlije.

-          Umorili ste se, bezbeli – Aljo je prekinuo šutnju, kad je već bilo vrijeme za to.

-          Ne znam šta bih rek'o – tiho odgovori onaj za kojeg sam već pretpostavljao da su ga poznavali i Mufo i Remzija.

-          Jebiga, nemamo vas čim počastiti – Mufo je tražio način kako da ih navede da prije počnu s pričom – i mi smo ovdje gosti. Jedino ako ste gladni, ili da vam zakalamutimo ječmenjaču.

-          Neka, fala – postiđeno će onaj drugi.

-          Dajte, vala, čašu vode – poznati je bio žedan.

 

Požurio sam iz kanistera nasuti dvije čaše vode, kako bih odmah metnuo i vodu za ječmenjaču.

-          Kad vi, Mufo, zbrisaste? – poznati je konačno počeo.

-          Nismo mi zbrisali. Lijepo smo se vratili. Nismo mogli podnijeti ona pametovanja. Svak hoće da komanduje, da se pita. Niko neće da sluša. Jebeš to! Javili smo se mi Bekanu, fino mu rekli da ne možemo dalje... Ma, meni je bilo žao i burazera... Suljo, ovo mi je buraz...

 

Ustao sam i predstavio se, rukovao se s obojicom. Njih u predstavljanju nisam dobro razumio. Ovog poznatog i jesam, njegovo ime i prezime mi nisu bili nepoznati. Slušao sam puno o njemu, iz priča o srednjoškolskim danima Mufa i Remzije.  Ne mogoh a da se odmah ne prisjetim jedne, kad je Suljo Balić odgovarao Srpskohrvatski jezik. Profesorica mu je postavila par pitanja, na svako je odgovarao sa „Ne znam“. Kad je ona ustvrdila kako on „ništa ne zna“, šeretski i pomalo ljutito je Suljo odgovorio „Ko ništa ne zna? Kad nju baja razvuče, igrala bi da nikad u kolo stala nisi“. A svemu je doprinosio i njegov pomalo šuškavi glas. Tek sada sam osjećao kako je to bilo, ali trenutak nije bio za glasno podsjećanje. Ostaje nada da ću se nekad ipak uživo uvjeriti u Suljove sposobnosti na harmonici.

Onom drugome ime nisam razumio. Ahmo, Avdo ili Hamdo, svejedno. Prezime mi se učini Lončarić, ali ne mogu biti siguran pošto nisam ni znao da ga je bilo ovdje, već samo u Borču.

Dovoljno će biti da u dnevniku upišem nadimak, koji ću kasnije dobro razumjeti kao Sare, trenutno sam ipak bio zauzet slušanjem Mufa koji je nastavio otkrivati neke detalje koje ni nama nije.

-          A to je bilo, odmah kad se izađe iz Jelečkog katuna. Ne znam jesmo li bili odmakli kilometar ili dva. Osjetio sam ja, svašta se našlo u stroju. Najmanje onih što su pošli po puške. Jednima je cilj da zbrišu odavde, stid ih bilo sa ženama. Drugi, opet, ne znaju ni kud su pošli. Kontali da smiju, prepali se i ne znaju kako da sve sjebu, da se svi vratimo. Vidio sam ja da to ne mere na dobro. Nije mi tol'ko žao ove blentave glave, kol'ko bi mi krivo bilo da je zijanim glupo, zbog neke budale!

-          Što ne zovnu svoga Sulja – Suljo uzdahnu, tupo pogleda put plafona, osjetno se boreći sa suzama nagovijesti da ga dalje ne trebamo prekidati – kad pomislim da smo juče pošli s pjesmom... a sada ga nema. Ismeta, mog rođaka. Pade odmah, pokošen. Bio je dva metra ispred mene. Ja se već bio izgubio, noge mi se odsjekle. Nemam pojma šta se dešava, ne mogu sebi da dođem. Čini mi se da sam se posljednji bacio na zemlju. Ne mogu da vjerujem da me nije pogodilo. Da sam živ, da sam još na nogama. Nemam pojma kad mi iz guzice u glavu dođe da zalegnem. Isto k'o da me neka sila bacila. Padoh na neko kamenje. Oštro, al' ništa... Ništa, stari, ništa ne boli. Kako će boljeti kad ništa i ne osjećam. Pipam se po tijelu, tražim gdje me strefilo... Nema krvi. Hoću nogama da protresem, da vidim da sam čitav. Jes kurac, ukočen k'o ukočen... To štekće, blago vama kad to niste doživjeli, meci zvižde, ne prestaju, režu grane, deru zemlju, odbijaju se od kamenje... Đe ne'š biti ukočen, ležiš i čekaš kad će te zviznut' u glavu. Deru li, brate, deru. Tačno ti se čini kako nikad neće prestat'. K'o kad to ima municije, ne k'o mi... Znam samo da sam, onako, stavio ruke na glavu. K'o velim, samo da mi tintara ostane čitava. Ne znaš šta da radiš. Jebo me svak ako nisam pomislio da je sve pobijeno, da samo još ja dišem... Ono, čuje se kuknjava, pomagnjavija, onaj zove brata da ga ubije, da im živ ne padne šaka, ovaj mu se ne odziva... Strašno... Kakva je ljudina Ismet bio! Žao mi je sviju, njega najviše. Majku li im jebem, da im jebem, četničku, za sva vremena. Daće Bog, poživiće Sulja, osvetiću ja njega. Zapamtiće četnici Sulja Balića... Nismo ga ni izvukli. Bože... Odjednom, stade pucnjava. Srce mi gotov' stalo, ne čujem ga. Al' čujem da se iza mene dižu, ustaju, kreću nazad. Krenem i ja za njima. Mrak je, nikog ne moreš poznati, čujem da neko ječeći pita za brata. Doziva ga da ga ubije. Niko ne čujem da odgovara, svi tutnje, zapinjemo jedni za druge, jašemo jedni preko drugih... Niko ne zna kol'ko nas je preživilo, kol'ko ostalo, ne zaustavljamo se, ne okrećemo, samo pičimo, bježimo, ja ne znam ni kuda ni što...

-          Ko je, sve, pogin'o? – Mufo upita, pošto Suljo napravi dužu pauzu.

-          Ne znam im ja imena. Najviše Jelečaka, četiri-pet. Pogin'o je Ismet naš, onaj Nedžib Muhović odavde, ostalo ti Jelečaci. Oni su i bili naprijed. Ona braća...

-          Belac i Kerac?

-          Ne znam ja. Zametice su. Blizanci, meščini. Jedan je pogin'o, drugi je, valjda, ost'o ranjen. Dabogda da pretekne. Neko reče da je svukud izranjavan, po nogama, tijelu... Čim je on zvao brata da ga ubije...

-          Ismet? – nakon što nas poslije ovoga jeza prostruja, Mufo tek prekide tu tešku tišinu.

-          Svojim sam očima vidio. Jedva se i „ah“ čulo, umro je prije nego je pao na zemlju!

-          Gdje se to dogodilo?

-          Jebemga, ako znam. Kako bih ti kaz'o, išli smo mi podobro, ne bi trebalo da smo imali još puno do Bistrice. Čuo sam da neko govori Mladi gaj, tako nešto. Je li ko od vas iš'o?

-          Nismo...

Njih nismo više ispitivali. Ostaće da odmore, s Aljom i Mufom, Remzija i ja ćemo malo do logora. Da se raspitamo za namjere njihovih, kada će i da li će skoro nazad na Vučevo. Usput ćemo uvratiti do Lata, možda nam i tamo još nešto kažu.

           

kanjon Bistrice