Lomna Bosno, daleko l' odosmo!
Naše majke, ne nadajte
nam se;
Naše seje, ne kun'te se
s nama;
Vjerne ljube, vi se
preudajte;
Nas će care tamo
oženiti,
sa mezarom i zlatnim
čemerom!
28.juli 1992.
Puško moja, i otac i majko,
a fišeci, sve redom
rođaci,
nas će care tamo oženiti:
Mlakom vodom i mišći
sapunom,
crnom zemljom i
zelenom travom!
Gledao
sam u Remziju. Nije mi on kriv. Ni ne krivim ga, ali mu želim reći kako mi je
puno ljepše bilo u Basarićima.
Da
smo ostali dolje, današnji se dan ne bi dogodio!
Počelo
je za doručkom. Neko se od nas morao pojaviti, da se manje sumnja. Još uvijek
je najlakše najmlađeg natjerati na to.
Mlijeko
nam nije ni bilo potrebno, sa sinoćnjeg sijela u Šaćirovoj kolibi ostalo je
mesa dovoljno, ali sam se vraćao s nečim puno važnijim. Što će današnji dan i
učiniti posebnim.
-
Imam dvije vijesti – galamio sam još ispred
kolibe – koju će te prvo: dobru ili lošu?
-
Daj tu lošu! – skoro uglas odgovoriše.
-
Neću. Prvo ću dobru. Opet ćemo danas u šetnju. Al'
nećemo svi!
-
?? – istovremeno podigoše upitne poglede.
-
Predveče će dobrovoljci na Igman. Po oružje!
-
To je najbolja vijest! – Mufo se prvi od njih
sabrao.
-
Nije. Prvo, broj dobrovoljaca je ograničen. Naših
ide pedesetak, tridesetak Ćurevaca je već dolje, a usput se kupi i dvadesetak
Jelečaka. Loše je što je to danas. Ne smijem! Nisam siguran koliko će trajati,
kako će me noge služiti. Ja znam da će se od Jelečaka po noći, al' kad pređemo
Bistricu, sigurno će biti i dana, jakog sunca...
-
Šta ćeš, to je Božja volja – Mufo je već smislio
kako prikriti olakšanje – ja od juče razmišljam o tome. Taman sam kontao kako
da ti objasnim da nije dobro kad bi obojica išli. Ti si iš'o u Trošanj, dokaz'o
si tad, nema ti ko šta reći, a i zbog toga sam ja odustaj'o. Svakako je, sad,
na me red! Nemoj pogrešno razumjeti, mi moramo biti zajedno. Ovako, na duža
vremena. Zato sam odmah za tobom kren'o, kad smo kao htjeli u Goražde. Ali, u
akcije ne trebamo skupa. O tome sam ja razmišlj'o. Remzija svakako ima pušku,
ti ostaješ s njim. Ja i Aljo idemo. Hoćemo li, Aljo?
-
Ako nas puste.
-
Da ja vidim guzicu koja će mi zabraniti. Dosta je
meni više Seja i Saja... Hajdemo!
-
Rano je. Ima još skoro sat do postrojavanja.
-
Jebo postrojavanje. Tad će već čitati spisak. Ne
budem li na njemu, nekog ću upucati. Zato žurim, da to ljudski dogovorimo.
***
O
tom - ljudskom dogovaranju, pričao nam je Aljo, kada su se domalo vratili iz
Komande:
-
Da ste vidjeli Mufa, zapeo k'o june. Tačno bi se
bio. Još mu kažu, poslije postrojavanja će se moći javiti svi koji žele. Mufo
zapjenio. Jebe, nema šta mu nije padalo na pamet. Čini mi se kako ni sam sebe
nije mog'o pratiti. Neki skoči, da nas izbaci, Mufo ga zgrabi za prsa! Skočiše
i ostali, da smiruju, bi jedan i od njih što bi se meščin' tuk'o, dok ne
zagalami onaj Majorov brat. Tad i Mufo ušuće. On je rek'o Admiru da obavezno
zapamti, i kad bude činio spisak da obojica budemo na spisku. Mi, i svi
Trošnjani koji se jave... Pa, vidjećemo šta će biti.
-
A Admir, kako se on ponaš'o, kad je Mufo diz'o
frku? – zanimalo me.
-
On je jedini bio miran, zbunjen... cijelo
vrijeme, kol'ko sam ja primijetio.
Ostalom
sam i prisustvovao. Na postrojavanju se nije pojavio Major, mada su ga mnogi
prizivali. Za spisak je ostao zadužen Admir. Brzo se stvorila gužva. Bio sam
blizu, kao da sam se još nadao da mogu prelomiti!
Nisam.
Samo sam bio zadovoljan Mufovim osmijehom na licu. Vidio je da su obojica
štrihirani.
Biće
da ih se nije previše ni javilo, tek su rijetki izbrisani. Nije me čudilo, čak
se pitah i otkud nas još ovdje ovoliko. Tako, javili su se i neki koji su se
tek vratili iz pratnje konvoja izbjeglica.
***
Nije
bilo sumnje da sve nas koji ostajemo čeka ponavljanje jučerašnje priče. Nisam
imao snage javiti se za Igman, ali još manje priznati da ne mogu ni do brda.
To
jeste manje važno, mada da sam znao kako će nas umjesto Admira voditi Ešef,
Musin brat, razmislio bih i o tome. Više nas je samo vodao po brdu, sve sam
teže podnio, pa sam siguran da ću sutra odustati. Ako se opet bude išlo.
Teže
od bolova su mi bila jedino prisjećanja na sam polazak. Morao sam se izljubiti
s Mufom i ostalima. Pela, Majorov brat, održa obećanje. Niti jedan od Trošnjana
nije skinut. Čak se našlo i mjesto viška za Naila, koji je stigao kasnije. Bio
s diverzantima, ali je saznavši za današnji pokret požurio.
Bilo
mi je teško, najviše - što nisam s njima. Opet, bilo mi je drago što su svi
ostali bili na spisku, koji nisu imali puške. Izuzev Fadila, koji je još nosio
neko svoje razočarenje odnosom prema nama. Tako smo i na brdu bili nas trojica,
s obzirom da su Memo i Selćo još jučer otišli kao pratnja.
Držali
smo se skupa. Bježali od misli koje bi nas vodile nekud dalje. Čitao sam im i
stranice dnevnika, zajedno ih komentarisali.
Prihvatili
su to kao dobru, pametnu stvar. S nama više nisu oni koji su imali nešto protiv
toga, koji su malo zazirali od bilježenja istine. Ti su već na Igmanu, nadati
se da su neki dan imali sreće, da su ih geleri zaobišli...
Obećao
sam da neću odustati, da ću bilježiti sve značajnije, ostati fokusiran na nas,
zbog kojih sam i počeo. A to im se najviše i svidjelo, Trošanj je uvijek tu.
Nisam pretjerivao, nisam išao nadugo i naširoko, ali skoro da nema dana u kojem
ime našega sela nisam pomenuo nekoliko puta.
Ali, Fadil ne bi bio ono što jeste
da nije našao jednu zamjerku. Prigovorio mi je što sam zastao na onom danu kada
su traženi dobrovoljci za Goražde. Zapisao sam tada da je Naila bolio stomak,
stavivši navodnike. Cijeneći njegov nastup danas, kad je zadihan došao pet
minuta pošto je na spisku već bilo ostalo pedeset ljudi, pokazavši još više
drskosti nego Mufo prije toga, smatrao sam da sam pogrešno sumnjao u njegovu
ondašnju bolest.
Fadil se nije slagao s tim, ozbiljno
ili u šali, tek je bio uporan:
-
Neka tih navodnika još. U stvari, ne znam ni što
će ti. Komotno možeš napisati da je folir'o, znam ja njega.
-
Nemoj tako. Onda može biti da i ja foliram, već
drugi put.
-
Drugo si ti.
-
Što? Što se alergija na nogama primijeti, a bol u
stomaku ne vidi!
-
Pusti ti to. Od šta ga je, majke ti, bolio
stomak? Od straha jedino, to vjerujem!
-
Tebi je, meščini, milo što je on danas otiš'o.
-
Ko ga jebe, nije mi ga ni žao. Šta on uvijek
glumi? Što nije iš'o s nama, mog'o je makar sići kad je čuo da nismo otišli.
Jok, on se smuc'o s diverzantima. Nije on ni sad svojom voljom kren'o, otjerali
ljudi. „Koji ćeš nam kurac bez puške“, je li tako!? Ne vjerujem ja puno ni tim
diverzantima, da je njima loše ne bi on s njima bio!
-
Dobro, kako da opišem to što ti danas nisi htio
ići?
-
Tako. Slobodno napiši - „nije htio“. Koga više
oni jebu! Koliko ih ima što su ovdje već dva mjeseca a guzicom nisu makli. Osim
kad je sada trebalo žene držati za suknje. A, mi ni dana nismo k'o ljudi
odmorili. Jebe mi se više, moje je izgorjelo... Da ja čuvam njegovo!? Hoću,
svaka čast, kad i oni svi krenu. Sad, nisam lud, volim ovako se malo zajebavati
po ovim brdima. Ima pušaka, kad zagusti moći ćemo birati.
-
Što mi to zvuči poznato!
-
To ti je tako, sigurno.
-
Nego, hoćeš li večeras sa mnom i Remzijom?
-
Hajdete vi sa mnom, ja i Lato sami.
-
Nije to, nego sam te mislio voditi na jedno
mjesto. Da izaberemo jedno fino janje.
-
Gdje?
-
U Jelečki katun, tamo na Zavidežu. Nisam još
nikom ni isprič'o, ne stigoh, a Buljan i ja iz Borča nismo dotjerali samo
četrnaest koza, nego i nešto ovaca. Njih smo ostavili kod onih što kod njih
noćismo, da možemo ponekad se osladiti...
-
Ti si lud – Fadil me prekide – gledaj šta ih ima
ovdje. Samo koljemo redom, kurac ikog treba pitati! Misliš da ću ja gladovati dok
je ovolikog māla!
-
To si u pravu, al' nekako mi žao što mi se ne
dade ni jednom otići. Volio bih makar
jednom... Ali, večeras i ne mogu, zbog nogu. Nego mi Mufo na hatru. Sad
su oni još tamo negdje, pa da ga vratim...
-
Misliš da je meni lahko. Kako znam da mi je Elko
otiš'o, ne znam jesam li sat u komadu zasp'o.
-
Što vi možete srati – ubaci se i Remzija – ko ga
to od nas fino spava!? I kad zaspiš, usniš pa ti mrsko kad se probudiš. Ne znaš
šta je gore, misliti ili spavati. Spavati bi bilo, kad se čovjek ne bi budio.
-
Ja, ponekad baš lijepo odspavam – razumijevao sam
njih, jedan brine zbog sina, drugi zbog ispraćene djevojke, ali sam i ostajao
iskren – samo što ne možeš nikako svezati dva dana u komadu. Uvijek se nešto
desi. Ja bih večeras spav'o ko top, čim bih noge nekoliko puta dobro nakvasio,
samo da Mufo nije otiš'o. Ovako, mislim da ni oka neću sklopiti. A, volio bih
ga usniti, s dvije puške, to mi je i šapn'o kad smo se ljubili. Ako se bude
moglo, ako budu davali, izdržaće s dvije, ili neće nikako. Možda i tebi Nail
donese!?
-
Ti si baš lud – Fadil se brecnu, na način da je
opet teško ocijeniti koliko je ozbiljan – što ja mislim njemu, on meni misli
još gore. Biće: „Idi, pa sebi donesi!“
-
Da se samo oni živi vrate! – Remzija zaključi ovu
priču, poslije čega će nas okrenuti ljepšoj.
