36 - Nismo znali ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost

Gorom jezde kićeni svatovi,

gorica im listom odgovara:

„Kud idete, kićeni svatovi,

kud idete, kud konje morite?

Umrla je lijepa djevojka!

Na umor je majci govorila:

'Lijepo, majko, svate dočekajte,

sve svatove na rosne livade,

moga dragog u moju udaju;

Lijepo, majko, svate darivajte:

svakom svatu po boščaluk dajte,

mome dragom devet boščaluka,

i desetu moju milu seku'!“

Svjestan sam da ovo što sada radim nije ispravno, ipak sam riješen slušati intuiciju. Ona se slaže da ispravno nije, ali da tako treba.

I ne marim koliko će ih slijediti me. Za svoje znam, uvijek su, ali vjerujem i Pačovi da će, nije im on ni bio komandir, samo predstavnik.

Ne ljutim se ja na njega. Nisam ni kada sam, možebiti trebao, zašto bih sada. Sada, kada se pokazuje kakvim sam ga i poznavao. Jeste da ton nije prilagodio, galamom neće nikoga zaustaviti, ali ga razumijem.

Ako sam ja mogao u momentu pomisliti da se Leha šali sa mnom, zašto nije on da se ja šalim s njim. Kuko ih jeste doveo kosi, prije nego su vidjeli četnike ovi su počeli pucati prema njima. Mi smo ubrzo išli dohvatiti se kose, oni su već na njoj bili, jednako smo bježali naniže. Nije se javio vratiti sa mnom, nije jedini.

Kada sve saberemo, ovako ili onako, mi smo se povukli na rezervni položaj. I o tome obavijestili Komandu. Tek sada ga napuštamo.

Pačo je protiv toga. Da mene nije bilo, ne bi bio usamljen. A kada neko sam stoji na jednoj strani, teško će ikoga ubijediti da je baš on u pravu. Ne okrećem se, ali znam da će se i on, upravo iz tog razloga, nakon što shvati kako je galama, osim nepotrebna, bila i beskorisna, da nam se pridruži.

Nismo žurili. Ni imali razloga.

Nismo dugo ni pričali. Dok Pačo opet ne poče glasno podsjećati kako nije ispravno ovo što činimo, pri čemu dijelovi nekih rečenica počeše mi posebno zvoniti. Ne prinuđen da ga slušam, bez prava da ga prekinem, pod većim dojmom razmišljanja o Adminu, s prihvaćenom većom odgovornošću ako sam pod nadom i željom mimoišao se s istinom, razmišljah o načinu da ga ponukam da nas sve skupa poštedi bar priče, ako razmišljanja ne može.

-          Slušaj, adešu – okrenuh se, glasno reći to što mi je posebno zvonilo, bez namjere i mogućnosti da bilo šta negiram – ja davno predlagah da se iz bosanskog rječnika izbrišu sve riječi tipa: mogo sam, znao sam, trebo sam, da sam, htio sam, želio, mislio, ako, ali, kad bi... i slične, i da samo ostanu jesam i nisam!

Nije bilo presudno, ali je poslije ovoga odustao, i sam se predajući razmišljanjima.

A nije bilo lahko razmišljati, sad kada su nam koraci bili preteški, kad nam se svima nije ni išlo, ali kada ne vidjesmo ni jasnu razliku u odnosu na to ako bi ostali. Kad nismo znali ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost.

Admin pred očima, da li je on onaj za koga smo povjerovali? Samo nek to bude, sve drugo halalimo, položaj ćemo vratiti, erpege nam i onako nije neophodan, a biće i stanica, ako bude voljnih da ih, više, meni daju. Glupo je što sam palio razgovornik, glupo je što Tito i dalje ne baca granatu. Glupo je bilo, iako srećom nije ispalo tako, što smo se Tito i ja uopšte vraćali...

Pačo je u pravu, trebali smo ostati na Donjoj Kapovini, čekati Šeksa i Džoa, kako sam prvobitno bio i planirao. Ja sam svjesno naredio povlačenje - a nek ostane za kasnija razglabanja to koliko smo svjesno bježali, vraćali se, bacali i gubili stvari. Što znamo, sve do sada je bilo pametno, dok ne siđemo u Ilovice ne znamo je li glupo ovo što sada radimo!

Možda su nam i zato koraci teški, od predosjećaja da ćemo se vratiti!? Ako imadnemo snage, jer naniže je još i lahko. Skoro smo na asfaltu, nismo se libili praviti prečice.

Možda, baš niz ove stijene nismo trebali!?

U tom se slučaju ne bismo ni sreli s Džoom i diverzantima! Možda bi tako i bilo bolje, prvi utisci nam dodatno pomućuju raspoloženje.

Pjevali su. „Prvog momka“ od Jasmina Muharemovića. Neobično za situaciju.

Stali su s pjesmom, ugledavši nas. Zato su počeli s podsmjehivanjem, gledali su pravo, odvraćajući pogled od nas, kao da će proći kao da nas ni sreli nisu. A to je posljednje što mogu prešutiti!

-          Gdje ste to krenuli? – čvrstim glasom upitah, ne obraćajući se nikom direktno.

-          Idemo se pucati s nekim četnicima, priča se da ih ima tu negdje gore – Avdo Kovačević Okrugli mi odgovori, drsko i podrugljivo.

-          Poštujem to. Nego, koliko vas to ide?

-          Četrnaest! Sve soko do sokola!

-          E pa, rođo, sokole, za tvoju informaciju, i nas tačno toliko bi, pa se povukosmo. A ako sumnjate u moju hrabrost, idem ja pred vama nazad! Ne radi se o tome, već da ja želim ozbiljno da pričamo.

-          A, de nam reci – Zunđa Muamer je žudio da se upetlja u prihvaćeno prepucavanje – vidje li iko ijednog četnika?

-          Nemam ja šta drugo, do da vam, ipak, zaželim sreću! – zapjenio sam, bijes mi je toliko narasla da je nadmašivala samo potresanje ruku.

-          Stanite, jebo vas... dajte da čujemo čovjeka – Džo dreknu.

-          Nema se puno toga reći... Ali, prvo vi nama recite, šta je s Adminom, je li on stigao dolje?

-          Nije Admin. Čolpa onaj, Kuko!

Uhvatih se za glavu. Bijes me napustila, ali me tuga ophrli. Nećemo moći koriti Kuka i onog drugog što obojica ne odoše kuda im je rečeno, nikako nije glupo što su se razdvojili, makar još ne bili svjesni kako time nisu samo istovremeno nosili vijesti u obje baze.

-          Ja sam zijanio motorolu – pribrah se brzo – dajte vi nazovite Šeksa, pitajte za Admina.

Dok se Džo čuo sa Šeksom, pitajući za Admina, ni šifrovano ni direktno, gledali smo kako mu ruke podrhtavaju, on i Admin su bliži rođaci, mi usput ostalima pojasnismo šta se sve gore dogodilo, kad već prvog vjesnika nisu razumjeli, ili nisu htjeli.

-          Vidiš, nama je kazano da ste se svi izvukli, da nikom ništa nije bilo – kako ovo Džo reće, već smo zaključivali da je otud došao negativan odgovor.

-          To sad ionako nije važno – ja opet uzeh riječ, sad već sasvim ozbiljan – pošli ste, nema vraćanja, ja jesam umoran ali idem s vama. Moram. Nikog drugog od svojih neću natjerati. Tito, znam da hoće, a ako ima još onih koji žele, mogu...

Džo me nije do kraja slušao, nije ništa više pitao, dovoljno mu je bilo što je dočuo, i od nas i od Šeksa, sada je još brže stao predvoditi cijelu grupu. I ostali nastaviše za njim, ali sada bez pjesme.

Ja i Tito, nikako nismo htjeli zaostajati za njima, a Asim Pačo, Omer i Ferid za nama, ni Salja nije dugo provjeravao da li može izdržati, samo su se preostala trojica Pačovih odlučila još par minuta odmoriti, ali i ne biti izuzetci. Uglavnom sam postajao siguran da će nas na Donjoj Kapovini, gdje planiram Džou predložiti razradu i predočenje plana, biti sva dvadesettrojica.

Usput ćemo se, bar mi prvi, izmiješati. Mi ćemo odgovoriti na još neka pitanja, a od njih ćemo saznati kako bi trebalo da je pošla i jedna grupa iz Ilovica.

To je i prvo na što ukazuje Džo po našem izlasku na Donju Kapovinu, trebamo se čuti s Lehom, koji ih predvodi, vidjeti koliko su daleko, te snimajući situaciju i odlučiti hoćemo li njih čekati.

Kako se na prve pozive nije javio, to Džo zaključi da vjerovatno prelaze neku udolinu, gdje je prijem sasvim loš. Iako su se čuli nimalo ne očekivani, zlobni komentari da su se ti samo sklonili Šeksu s očiju, Džo naredi desetak minuta odmora, u kojima ćemo još par puta pokušati dobiti vezu.

-          Leha, javi se... Leha, javi se... – Džo je bio smiren, ali s druge strane i prilično nestrpljiv, vrlo je brzo pokušao drugi put.

-          Leha na prijemu – ču se s druge strane.

-          Leha, da li me čuješ?

-          Čujem. Reci!?

-          Leha, kako mene ti čuješ... Ja tebe slabo – sad je sumnjičavo vrtio glavom, a i ovo nije odgovaralo istini, čak smo i mi jasno čuli glas s druge strane.

-          Ja tebe odlično, reci slobodno!

Džo se poče vrtiti u mjestu, vrćenje glavom prekidajući samo pogledavanjem u nebo, na kraju se odlučivši i od nas zatražiti pomoć:

-          Ljudi, ovo nije Lehin glas!?

Neki priđosmo bliže, neki klimaše glavom, neki slijegaše ramenima, a Džo je već znao kako da nastavi.

-          Leha, glasnije govori, ništa te ne razumijem – blefirao je, moramo saznati da li je stvarno u pitanju Leha ili samo neko ko se služi mojom stanicom.

-          Važno da ja tebe čujem, reci šta imaš za mene!

-          E onda me slušaj dobro: Imaš majku i sestru, reci šta ćeš ti jebati a šta ćeš meni ostaviti?

Psovke koje krenuše stizati s druge strane, otkloniše zadnje dileme, ipak se radilo o četniku i mojoj motoroli.

Džo predade Redžu Barlovu da nastavi s prepucavanjem, da ga zapričava, dok se on odvoji s Ćuzom, Šefom i Dževadom Ćerimagićem, da se dogovore i odluče kuda ćemo i kako odavde dalje.

Nakon par minuta, ponovo nas sve okupi:

-          Ništa, ljudi. Nema smisla da mi sad nastavljamo s potragom, već se i mrak bliži, četnici bi bili u prednosti. Mi ćemo se sada vratiti, pa ujutro poraniti, sto-posto je sad kasno za bilo šta, ali ćemo se zato sutra ponosati s četnicima. Ako su zauzeli linije gore, ima da ih sutra najurimo. Ima da pođe cijeli bataljon!

Njegov je prijedlog i naređenje, i ne komentariše se. A do Ilovica je dugo, noge su nam sada još teže. Ne od umora, od saznanja da se Admin još nije javio!

Nada je tinjala, da će se ipak pojaviti, tokom noći.

Suze su mi nadirale, svaki put kada bi mi pogled sišao gornjem desnom džepu u jakni.

Kijevo