Karala majka
Vasviju.
Srma ćustek zelen ađem
Do zelene trave,
Vasvija, haj, šćeri majčina.
„Ne sjedi, blizu
pendžera;
Srma ćustek zelen ađem
Do zelene trave,
Vasvija, haj, šćeri majčina.
17. mart 1993.
Ne idi dockan na vodu!
Danas su momci alčaci,
danas su momci
kopuci!
Mogu te uzet za ruku!
Mogu te odvest u
goru!“
Ruka me boljela, osjećao sam kako sam malo i kost
dohvatio. Ali ne i toliko da ne bih mogao izdržati. Pogotovo, poslije
najnovijih vijesti koje dođoše do nas.
Prvo, s Grepka! Cijelo Visoko priča o tome kako
se tamo već iskupilo preko hiljadu boraca, sprema se velika ofanziva prema
Goraždu i Foči.
I iz Zenice su stizale dugoočekivane vijesti.
Situacija s HVO je smirena, navodno je sve dogovoreno. Već je civilima
omogućeno slobodno kretanje, a uskoro se očekuje potpisivanje dokumenta koji će
isto omogućiti i vojnim jedinicama.
Naravno, da Salem nije mogao mirovati. Odmah je
otišao po detaljne informacije.
Iako smo ga nestrpljivo iščekivali, kasnije bili
i zadovoljni onim što smo čuli, sam kraj njegovog razmišljanja je tek najavio
diskusiju:
- Ako je već primirje, ako više nećemo ratovati,
nije mi jasno zbog čega moramo čekati do ponedjeljka! Zašto ne možemo ići odmah
sutra? Jebem im ja mater svima, i njima i našima, čuj - možete u ponedjeljak,
ali prije ne možete!? Kakvo im je to primirje!?
Mene i Dževada je posebno iznenađivao tonom kojim
je ovako govorio, bilo je osjetno da misli najozbiljnije. S druge strane, nama
je predstojeći vikend jedva bio dovoljan da se ispozdravljamo sa svima s kojima
želimo, i koji to svakako i zaslužuju. Ja sam u sebi već popravljao plan od
prošloga puta, da bih u pojedinim trenutcima prihvatao kako bi možda i najbolje
bilo otići onako, naprečac. Još, ako se i sudbina s tim već slaže.
Onda, nije ni čudilo da se počeh slagati sa
Salemom. Ipak, najviše me dojmi Memovo razmišljanje, kojim samo potvrdi kako se
neki dan ni najmanje nije šalio:
- Evo, smjestio sam ženu. Obikla se, to mi je
važno. Hvala Bogu, znam da neće umrijeti od gladi. Bože moj, sad šta je tu je, cio
grad je na humanitarnoj. Samo, nek je s ustašama stalo. Tu su i ovi dedo i
nana, ima uvijek s kim kahvu popiti, ujutro progovoriti. Tamo su tetka i tetak,
Fiko i njegovi. Eto, ja sad serbez mogu s vama.
Tidža je to mirno slušala, i prihvatala. Ako mu
je kad šta o tome i željela reći, uradila je to svakako ranije.
Vidio sam, Dževad je zbog ovoga bio posebno
raspoložen. Litar loze je za ovo popodne bio sasvim dovoljan, za nedjelju večer
je najavio najmanje četiri.
U prilici smo
često slušati vijesti, uobičajeno ja da povremeno pustimo i njihove. Stanica bi
se znala zadržati, te bi ponekad čuli i neku četničku pjesmu. Jeste da im je
muzika bila veselija, ali su im tekstovi najčešće bili previše provokativni.
U nedostatku dovoljnog broja da se zapjeva pravi
bećarac, vraćasmo na naš radio, iščekujući i radujući se kada bi naletila neka
od naših patriotskih, a koja se je dala popratiti, poput „Procvjetaće
ljiljani...“, „Tuče tomson...“, „Ponesi zastavu...“, „Modra boja...“, „Tabija...“,
„Heroji su neka nova raja...“.
Ni Memov konačni pristanak, ni loza i pjesma, ni
za pedalj nisu uticali na Salema. On je i dalje uporno držao do svoje odluke:
- Vi kako hoćete, ali ja ponedjeljka ne čekam. Ja
sam odlučio, ja idem sutra ujutro. Ja razumijem vas, svi vi ovdje imate nekoga.
Meni je bilo lijepo s vama, kod vas, i hvala vam na svemu, ali shvatite i vi mene. Ja nemam više
ništa, osim ove glave. I na glavi obraz. Tako da, ko ga jebe, jednom je ginuti,
svakako! Ako ko hoće sa mnom - bujrum.
Imao je i neka dodatna obrazloženja. Sumnjivo mu
je što je i civilima dozovljeno, plašio se da se do nedjelje navečer opet nešto
ne promijeni. Kao, nekako bi izdržao do tog ponedjeljka, ali bi već tada bio
spreman ubiti onoga ko bi mu prvi rekao da se „opet ne može kroz Kiseljak“.
Mi smo već odustali od njegovog odgovaranja,
jedino je preostalo da vjerujemo kako će se možebiti sam predomisliti.
Nije izgledao drukčiji ni kada smo završavali s
lozom, samo je bio još konkretniji:
- Nego, de vi meni recite, da znam, hoće li neko od
vas sutra sa mnom?
- Ja sutra neću – Memo se izjasni prvi.
- Ni ja nisam lud – Dževad za njim.
- Ja idem – govorio sam mirno, jer je prethodnih
nekoliko mojih komentara već sugerisalo ovakvo moje opredjeljenje – samo mi
reci, u koliko ujutro krećemo. Ja sad moram ići, makar se sa tetkom i tetkom
poselamiti!
- Oko sedam. Nije nam rano.
Možda bih i pomislio kako moja odluka nije
čvrsta, ali mi se sve razbistri u trenutku dok se selamih, i grlih s Tidžom, Beširom
i nanom. Upravo je sve bilo onako kao da sutra doista odlazim.
A kad je tako, onda ne smijem ni sebe lagati. I
tih dvjestotinjak metara, koliko je od Ljetovika do Perutca, moralo mi je biti
sasvim dovoljno da se spremim kako sve objasniti tetki, tetku, Amri...
Vjerovao sam da mora biti puno lakše, nego prošli
put. Čuli su i oni sve šta se priča za Grebak, znaju za primirje, mene su
dovoljno upoznali.
Nekako sam više misli pružao prema Križu. Pokušavao
sam dokučiti kako će se gore kometarisati, posebno zbog načina na koji odlazim.
Bio sam ponosan na sebe. I pred sobom. U ovome
sam tražio nešto što je pozitivno, a to je da se ovako raspoložen neću
pogledima sresti s onom pred kojom bi mi možebiti nestalo ponosa. Suze bi me
izdale, makar još vjerovao kako se ne bih pokolebao.
Ovako, lakše ću se nadati nekom ponovnom dolasku.
Iako, znam da ću koju suzu pustiti dok budem pokušavao zaspati.
Eh, da je samo kako ovu noć predeverati!
Jeni-ber
džamija, Novo brdo, Visoko
