Žarko sunce na ogranku
hoće da ograne,
naša seka na polasku,
hoće da ide.
Ustavlja je mila
majka, 1/2. avgust 1993.
da još ne ide.
„Hoću, majko, hoću,
mila,
bit' mi ne može.
U drugog mi bolje,
kažu,
nego u tebe!“
Budi
se drugi osjećaj, da će biti da su u Komandi divizije ozbiljno shvatili naše
nakane i da nas se neće ni dirati. I zašto bi, kada mi ne bježimo. Ako se za
išta može reći, onda je ovo jedno vrlo dostojanstveno napuštanje mjesta na
kojem smo baš mi najviše dali. Više nismo mogli dati!
Ali,
i da je sve ovo tužno - jeste. Tužno je što odlazimo, još tužnije što putem
nikoga ne srećemo.
Prolazimo
pusto Malo polje, nailazimo na ostavljene haubice i minobacače, prazna
skloništa i rovove, puste staze i bogaze, naša razbacana mezarja, podsjećanja
na naša obećanja data poginulim saborcima, drveće i kamenje koje se za nama
okreću...
Mi
se ne okrećemo. Ne valja. Samo se pitamo, ima li veća tuga gdje?
Ima,
i stanuje na Igmanu!
Mahirove
homore plaču, i nama suze tjeraju. Mahir je makar šutio, ja slutio. Prije par
dana sam nas pozivao da požurimo ovamo, a noćas kao bio protiv.
Na
Igman ne kanimo svratiti. Hoće li nam njegove homore to oprostiti, i Bosna,
ovakva kakva je?
Šta
slijedi? Odgovor bi trebalo da baš Igman skriva.
***
Na
njemu je dosta živo, ali ne kako bi trebalo. Ne sluti da ima ikakve veze s
nama, jednostavno sve liči kao da nas ovdje nije ni bilo.
Bjelašničkih
hotela više nema, a po Igmanskim se još i pije! Čudo, kojem se načuditi ne
možemo.
Ali,
ako već piju, trebalo bi da i vode imaju. A žeđ je ono na šta samo pokušavamo
zaboraviti.
- E-hej!
Imate li vode!? – Selćo Pekas, od snage žeđi zaboravlja na uputstva, prilazi
kapiji koja nas dijeli od ljudi koji su s pićem stali samo kako bi nas
„prebrojali“.
- Šta
je to, moji Ćurevci – jedan od njih, vidno „ponajraspoloženiji“, ima nešto
važnije od naše žeđi – zar se nismo dogovorili da skupa idemo na Zelengoru, u
Borač? Zar nismo? Hajde, recite!? Recite, hoćemo li se borit', jebem mu
majku...
Uz
puno alkohola, iz njega je izlazilo i malo istine. Suze koje je on u očima sada
stezao, nisu mogle biti sve lažne. Bar su mu želje išle u pravcu koji mi
ostavljamo.
A
ja sam toliko želio napiti se vode. Sjetih se, danas zarađenog sevapa, te pođoh
odmah za Selćom.
- Ko
je ovaj? – pritom pitam ove svoje, da bi mi bilo koji rekao.
- Zar
ne poznaš Struju Salčina? – Lato je najbrži.
Slegnuh
ramenima, dajući tako do znanja kako mi to i nije previše bitno. Što se, opet,
baš i ne može reći za sljedeće što odozdo čusmo.
- Ako
hoćete vode, siđite dolje. Imamo vode, kako nemamo, samo bujrum! – poziv jednog
koji je i izgledao trezvenije, meni ne zvuča neprijateljski.
Selćo
je već otvarao kapiju, ja skoro potrčah za njim. A čusmo još pet-šest koji nam
se htjedoše pridružiti. Što jače osjećam mučenje žeđu, to se i jače prisjećam sevapa.
Ali,
u času kada sam već i ja prolazio kapiju čuh komešanje iza. Zastadosmo i ja i
Selćo.
- Jeste
li vi ludi – grmio je Lehin glas – zar ne vidite da vas hoće dolje namamiti!
Ovako, dok smo još u stroju, ništa nam ne smiju. Ali, ako bi dograbili jednog
po jednog...
Naježih
se. Žeđ je mučila i dalje, ali je i priznanje naivnosti naglo, ali dovoljno
jako.
U
tome mi pomagaše i novi dijalog koji se povede između Strujinih, i naših iznad
kapije. Počinju psovke, škljocnu i pokoja puška.
Neki
od njih kreću ka nama, Selćo se povlači. Svi se pokušavamo smiriti. Mi, i što
prije biti ponovo na svojim mjestima. Jednoglasno smo odlučili, takvi moramo
ostati.
Čujem
da su ovo Zukini, logističari koji su i jedini ostali, čuvati nešto sredstava
što još odavde nisu povukli. Struja im je jedan od komadira, svjesno je propustio
prva naša dva bataljona, znao je kada će progovoriti. Umalo da Selćo, ja i još
par nas, odnosno žeđ što je sve nas mučila, ne pomognu Struji da uradi sve što
je bio zamislio.
Stavši
ponovo u stroj, opuštam se i obećavam sebi da ću biti još gordiji, poput svih
ostalih, i da ću takav još odlučnije nastaviti dalje. Mi moramo ostati složni.
Ne samo noćas, nego i kada svane...
