Tamburalo momče uz tamburu,
tambura mu od suhoga zlata,
tanke žice kose djevojačke,
a terzijan pero sokolovo.
Gledala ga Ajka sa čardaka:
„Vidi, majko, lijepa junaka! 12-13. septembar 1995.
Da mi ga je u dvoru vidjeti,
na njegovim grudma sevdisati!
Karanfil bih pod njega sterala,
a pod glavu rumenu ružicu,
nek miriše, nek se često budi,
često budi i često me ljubi!“
Bilo je još sahatak do očekivanog početka akcije. Sahatak, u kojemu
ja nisam mogao ni pomisliti da oka sklopim.
Svitanje sam dočekao ispred šatora. Uživao sam u mirisu rose, u
tome što sam gledao kako se dan budi.
Planinska tišina mi je omogućavala da doživim osjećaj bliskosti s
momcima koji upravo trebaju da napadnu. Taj uzvišeni osjećaj je bio praćen
drugim, podijeljenom brigom prema pravcu u kojem sam svako malo okretao pogled.
Znam da nisam mogao vidjeti Salka, ali sam ga očima crtao.
Srce mi je umjelo lupnuti svaki put kada bih pomislio da u Salka
tako lupa. I skoro sam bio siguran da i on i ja jedva čekamo da krene.
Čuo sam žamorenje budnih u šatoru, oni nisu baš iščekivali da akcija
krene ali su htjeli biti spremni. I nisu imali mojih briga.
***
Ču se prvi pucanj, tačnije mini eksplozija. Znam da je neko od
naših ispalio neku ručnu granatu. To je signal.
Kreću rafali. A samo nekoliko sekundi poslije začuo se i Salkov
PAM. Gledam prema njemu, katkad mi se učini da vidim odbljeske. Jednako sam
vidio i prašinu koju je stvarao u stijenama po brdu po kojemu je tukao.
Huči dolina, dan se budi brže nego inače. Svi smo već ispred
šatora, slušamo sijanje vatre i smrti, čekamo hoće li i naš telefon zazvoniti.
Pet minuta je prošlo, to znači da bi sada bolje bilo da naš telefon
ne zvoni.
Nije zvonio. A pola sata je trebalo da sve utihne. Da dođe potvrda
da su naši uspjeli. I da ja konačno prestanem razmišljati o Salku. Na način na
koji razmišljah dok je pucnjava trajala.
Sada samo potvrđujem sebi ono što mnogi drugi neće ni znati, Salko
je još jednom pokazao o kakvom se borcu radi.
Srce mi prestaje lupati, počinje normalno kucati. Duša je odahnula,
misli se oslobađaju, šire.
Neću da razmišljam šta bi bilo da akcija nije ovako ekspresno
uspjela, a jasno sam čuo oglašavanje u momentu kad je krenulo, kad se ishod
nije mogao ni slutiti. Imam li potrebu vraćati se na sinoć?
Jesam, imao sam koga ovdje ostaviti. I nije niko od mene tražio da
uradim više. Moglo je ustrebati i naše djejstvo, jasno da bih ovdje u svakom
slučaju bio korisniji. Nije Salku trebao pomoćnik, ali nije morao biti sam.
Nemam potrebe sebe ovim opterećivati, ako to već nisam sinoć
uradio. Treba i mozak odmora, ipak vezom javljaju da i nije sve idealno
završilo...
***
Negdje u meni je morala tinjati tuga što ponovo oko Lupoča nije
uspjelo. Time je i ovaj naš novi uspjeh izgubio na snazi, vrijednosti. Međutim,
meni je ovaj put to bilo i manje bitno.
Mozak se ne odmara, samo opušta. Tjeram tako sebe da se vratim „u
normalu“. Onu, ratnu.
Moje je da izvršavam dobijena naređenja, izdajem ona za koja sam
ovlašten. Da pripomognem gdje mogu i znam.
Nije moje da se pitam i sudim o onome od čega sam previše daleko. U
Krajini ofanziva ide, nižu se pobjede, hvalićemo i slaviti one koji to rade.
One koji su krivi za Srebrenicu i Žepu ako niko - Bog će kazniti.
I ova patnja oko Lupoča će nekada dobiti svoja objašnjenja. Tako da
mi je sasvim normalnim to što je moja briga jutros bila svedena samo na Salka.
Neustrašivog borca, kakvome je čast biti nekako od pomoći.
Mali ljeljen, Ilijaš
