Pod jasike povaljana trava
O jeliko, jelo
moje jagnje b'jelo
Nijesu je povaljale ovce
O jeliko, jelo
moje jagnje b'jelo
6. avgust 1992.
Povaljali Jovan i Jovanka
O jeliko, jelo
moje jagnje b'jelo
Donjim poljem, i Orlovim kršem
O jeliko, jelo
moje jagnje b'jelo
Poslije doručka, nismo izdržali a da se ponovo ne prošetamo do bungalova. Da nas vide s puškama, a možda i nešto novo čujemo.
Razliku smo i sami osjećali, ali je tu još više dolazila do izražaja. Koliko god se mi osjećasmo i ponosnije i sigurnije, važilo je i za one koji nas gledaše. Posebno za žene koje su donedavno bile u logoru, koje su o nečemu ovakvom razmišljale, koje su obradovane vidjevši nas naoružane.
Možda je ta razlika na nama ponukala njih da se još ponečeg sjete iz logorskih dana. Lakše su priačle, čini mi se, a i nama je bilo lakše slušati ih.
Meni najzanimljivim se učinilo opisivanje jednog posebno teškog dana. Prethodno su ponovile koliko je po njih bilo strašno svaki put kada bi neki od srpskih vojnika poginuo negdje, tada su, sem što su muškarce iz KPD izvodili, mučili i strijeljali, jedni posjećivali i njih u Partizanu. Tada su bila najjača maltretiranja, silovanja, prijetnje. Osim tih, još je jedan dan bio potpuno ispunjen strahom, zebnjom, bojazni da su najbliži smrti, i još gore najstrašnijim mučenjima.
Tog dana je Foča „gorjela“. Zadnja riječ je izgovorena snagom dočaravanja njihovih osjećanja, no odmah su i pojasnile. Bio je to žestok sukob unutar njih, srpske vojske, četnika. Kako su nam i ranije pričale bilo je među stražarima i onih koji su im uspijevali ponešto kazati, objasniti, pa su i u vezi ovog obračuna dobili uvodne informacije. Kako to sada objašnjavaju, radilo se o obračunu između žešćih, i manje žestokih četnika, odnosno između regularnije srpske vojske, i onih najradikalnijih.
Dok je u gradu obračun trajao nije im se ništa moglo desiti. Nakon njega, moglo je sve. A zanimljivo je što su najprije pomislili, što bi bilo logičnije, da se radilo o napadu naše vojske na Foču. I tada su jednako strahovale nad svojim, i životima svoje djece. Kao što je i neizvjesnost po pitanju ishoda jednako bila mučna.
Nisu znale preciznije informacije o stvarnim razlozima sukoba, kao ni o eventualno stradalima. Čulo se puno pucnjave, vriske i galame, ponešto je i gorjelo. Jednostavno, vodile su se prave ulične borbe. Nisu morale reći, jasno je da im je najteže bilo nakon što je utihlo. Dok nisu saznale, shvatile, kako je „pobijedila“ umjerenija struja.
Meni je ovo bilo zanimljivo što nisam mogao ni slutiti da se nešto takvo može desiti u njihovim redovima, a priča me radovala svojim ishodom, nadom više da će i u konačnici u neprijateljskoj vojsci biti manje zločina, više viteštva. Naravno, još bitnije je povećanje nada da će i naši, koji su još zarobljeni, jednoga dana vidjeti slobodu. ***
Drugo što mi osta u uhu je informacija od Tidže o njenom bratu Šućru Serdareviću, koji je, inače, jedno vrijeme živio u našem selu. I on je ovdje. Nije u Jukinoj, već u Zukinoj jedinici, za koju znamo samo da, isto tako, spada u privilegovanije.
Drugo što mi osta u uhu je informacija od Tidže o njenom bratu Šućru Serdareviću, koji je, inače, jedno vrijeme živio u našem selu. I on je ovdje. Nije u Jukinoj, već u Zukinoj jedinici, za koju znamo samo da, isto tako, spada u privilegovanije.
Uvijek je drago čuti za nekog poznatog, pogotovo da je živ i dobro, ipak se nismo usuđivali detaljnije raspitivati. Naše uši su oprezne, makar je u Tidžinom glasu jedino bio ponos, nikako i sumnja da postoji razlog zašto nam to nije rekla pri prvom susretu. Za sada ostaje da zaista nije bilo vremena, da je zaboravila usljed mnogo toga što smo tu noć imali jedni drugima reći.
***
Također, naš je novi izgled ostavio više uticaja na one oko nas. Sve je izvjesnije, pošto nam je svakako čekati, da će nas u povratku biti puno više. Mnogi su se Taibu javili, pitali, a ovaj ih dodao na spisak. Među njima ima i naših Trošnjana.
Ferid i Senad Pekas, već su se odlučili. Kemura je noćas prelomio, danas će se obratiti Taibu. Vjerovatno i Ada. Možda i Velija. Jako se ne izjašnjava, Ramo i Sakib se još kolebaju. Sejo Barlov je, jedino, već pročitana priča!
Malo smo ćaskali o tome. Od žena smo čuli svašta, čak i da su svi bili spremni odmah otići odavde. Neko ima pametan, ko im ne da. To što nam se nude pridružiti, samo je strah da ih ovdje ne angažuju. Juka ili Zuka, nije neka razlika.
Ako je i tako, nama ne smeta. I u pravu su, tamo su potrebniji. Još će nam i dobro doći. Svaki čovjek, svaka puška. Takva je i njihova priča, da su imali puške ne bi ni išli!?
Nama, opet, svejedno. Samo nek se naša mala četa povećava. A i mi Trošnjani, sad ćemo imati jedno jako odjeljenje!
zgrada KPD Foča, zloglasni logor
