III - 6 / Naučio sam i od sebe da krijem

Po Taslidži pala magla, po vazdan.
Rek'o dragi da će doći, u akšam.

Dragi reče, pa poreče, ne dođe.
Čekaću ga c'jele noći, i vazdan.  

                                                                                                
Čekajuć' ga, kraj pendžera zaspah ja.
Kad se dragi iz mejhane povrati,
kroz pendžer mi b'jelo lice obljubi!

Više slučajno, Adem u jednom trenutku pogled vrati kući u kojoj smo razumjeli da je ona nana. Nije bila sama. Odmah mu se učinilo i da pozna čovjeka pored nje!

-          Boga vam, je li no on?

-          Ko? – nas nekoliko uglas upita.

-          Kako ko, Krnjo. Ama, kad vam kažem, ono je on. Žutom ružnom bradom, serem mu se u nju, i svojom mahnitom glavom. Glavom i bradom - Krnjo. Serem mu se u oboje!

     

            

Možda Krnjo nije prepoznao nikog od nas, niti je čuo što je Adem govorio, ali je po našem ponašanju shvatio da mi njega znamo. Zato je odmah i krenuo ka nama.

-          Gle, gle, izbjeglica – oglasio se čim je dovoljno prišao.

-          Moreš ti Krnjo zajebavati – Adem je bio spreman – ali, beli ćeš i ti nama objasniti otkle i tebe ovdje!

-          Nije te stiid pitati – Krnjo je imao običaj malo da zamuckuje, bolje rečeno da sjecka, kad priča – samo da znaate kol'ko sam vas noćas traažio.

-          Bježi, ne mahnitaj, koga si ti tražio – Kemura je bio najupućeniji da Krnju nije puno vjerovati.

 

Ali se on na slične prigovore nema običaj obazirati. Zato puno više uživa da se rukuje i upoznaje, na to je sad potrošio bar pet minuta.

Volio je i puno da priča, ni sad nije gubio vrijeme:

-          Vi se sakrili, a mi vas čeekali. Dvaa debela sata. Odmah smo pošli, da se na vrijeme doofatimo Bistrice. Samo što smo se spuštali do šume, viidimo - vas nema. Kontamo, malo ste zaostali, stići ćete nas. Ookreći se, jes kurac, niđe vas. Nismo ni žurili, dolje opet sjeli, čeekali.

-          Ne seri, Krnjo! Koji ćete nas kurac čekati, što nas ne zovnuste? Bolje reci, pobjegli ste. „Ko nās jebe!“

-          Dobro, meni je jasno za Trošnjane, oni nikad nisu ni htjeeli u suru. Samo sam mislio da si ti, Ademe, pametniji. Čim si vidio da nas nema... Eno, onaj njihov Baarlov, Nail, budala je htio da se vrati. Nego, nešće niko s njim. Budale smo štoo smo ikako čekali. Čim vas nije bilo peetnaest minuta, znao sam ja... Zato veelim, vi hajte, ja ću se vraatiti. Naći ih i dovesti.

-          Đe nas ovo traži, kod nane?! Svaka ti čast. A što se tiče vođenja, ti nama ne trebaš. Mi smo odlučili, mi ćemo na Grebak. Nisi valjda slag'o?

-          Krnjo se s tim ne zajeebava! Samo sam mislio, možda ste se preedomislili.

-          Oko naređenja, nema predomišljanja.

-          Svaaka čast, momci!

 

Krnjo se baci na zemlju, pokazujući želju za nastavkom iznenadnog razgovora. Koji su ga bolje poznavali, znali su da će biti različitih tema. Ali smo svi znali da je ovo dobra prilika da puno toga saznamo o onome što se na Trebovoj dešavalo od kako smo mi otud. Naravno, kad pola od ovog što čujemo bacimo u vodu.

Nekoliko puta je naglašavao promjene po pitanju uvojničavanja tamo. Dovoljno je i ako je pola istina, pozitivno ćemo se iznenaditi kada se skoro vratimo. Obavezno je isticao kako je sve zasluga Majora, što smo i bez njega mogli znati. Sem pravljenja jedinica, četa i vodova, posebno je isticao pripreme za pojedinačna postavljenja.

Pustili smo da priča, šutili i u sebi razlučivali šta je moguće, a šta plod njegove mašte. Pri čemu ni jednome ni drugome nismo pridavali previše značaja. Na kraju smo htjeli biti toliko radoznali, pitali smo kakvu dužnost očekuje za sebe, na što nam je odgovorio u svom stilu - „čuuće se“.

Povremeno nas je i nasmijavao. Tako nam je „otkrio“ kako je on lično Majoru sugerisao da jednom Trošnjanu da četu!? Tu je priču potkrijepljivao hvalospjevima na naš račun, nabrajajući ono što smo dosad uradili, pomalo i pretjerujući, tako brzo zaboravljajući da ja maloprije rekao kako mi nikad u suru nećemo.

Nije nam se previše ni žurilo, a na momente je bio i zabavan. Adem ga je namjerno naveo da nam ispriča neke od svojih životnih priča, većine vezanih za njegova četiri ostvarena i bar nekoliko puta više neostvarenih, a sve podjednako neuspješnih brakova.

Adem je nešto od toga znao, pa se jedno vrijeme izgubio, uvrativši se kod nane. Meni je sve bilo novo, ali sam u trenutcima kada bi mi se učinio predosadnim, znao kamo misli usmjeriti.

Sviđala mi se ideja o pravljenju četa, vjerovao sam kako bismo svi mi mogli biti u istoj. A, pošteno bi i bilo da neko od nas bude njen komandir. Tražio sam da pogodim ko bi to trebao biti.

Vrijeme Seja Barlova je prošlo. Ako je, ko god bude neće mu biti teško da bude bolji.

Nas najmlađe sam odmah eliminisao, čini mi se to neprirodnim. Hrabrost, spremnost i druge slične osobine, potrebne su za borca, za komandira je važniji autoritet.

Odmah mi se nameće jedini logičan izbor: prije Azema Barlova ne bi niko trebao! Možda jedino, da bude da on to, iz nekih razloga, ne bude htio, ili da ga rasporede s diverzantima. U tom slučaju, imam spremnih nekoliko zamjena.

Najprije Zaim, ako mu ne bi smetalo to što je prije njega bio njegov brat!

Od ostalih, teško je nekome dati prednost. Nail i Salem, donekle i Džemo, malo su oštrije naravi, svi drugi preblage. Ako bi se dalo na glasanje, ja znam za koga bih digao ruku. Bez obzira što znam da bi se većina teško složila s mogućnošću da nas Kemura predvodi.

Ni među nama Ćerimagićima znam da takav nema. S tim da, kada smo mi u pitanju, osobine pojedinca postaju nebitne. Jednostavno, niko ko se tako preziva ne bi mogao komandovati Trošnjanima. Dovoljno je da se podsjetim jednog pitanja koje sam sebi često postavljao, na koje sam znao odgovor ali ga nisam pokušavao potpuno razumjeti.

Samo u djetinjstvu sam zbunjeno gledao na činjenicu da su u našem selu postojala tri groblja: srpsko, muslimansko i Ćerimagića. Kako sam rastao, to sam shvatao, prihvatajući i greške kojih se ni sami nismo oslobodili. Doselili smo se, i nismo prihvaćeni. Na kupljenoj zemlji smo napravili zasebno groblje. Tako je bilo do prošlog rata. Tada nam je država, u uslovima normalnim za to doba, koristeći činjenicu da su nam se većinom rađala ženska djeca, a što se i neki muški nisu ženili, pod pritiskom kojekakvih poreza, makar na papiru stajalo da smo nešto i prodali, pola naslijeđene zemlje oduzela i dala bezzemljašima, Crnogorcima. Ako smo to morali prihvatiti, ne znam zašto jesmo da nam ode i groblje. Nadali se da će nam te nove generacije dozvoliti da se i mi kopamo u „Grabeču“, kako se inače zove parcela na kojoj je smješteno trošanjsko groblje.

Otresam glavom, bježim od mogućnosti da razmišljam kako bi se o nečemu sličnom, možda, još jednom moglo diskutovati. Shvatam koliko je i nebitno što se ja zamaram pogađanjem ko bi od nas trebao biti naprijed, umjesto da samo molim da smo zajedno, jedan uz drugog!

Prvi put i na ono sinoć gledam malo drukčijim očima. Da li se Nail stvarno želio vratiti po nas? Kako su se on, Ada i Šemso uopšte izdvojili?

-          Šta ti misliš? – Krnjo me presiječe u razmišljanjima.

-          Ja mislim – tražih način kako najlakše da priznam da već neko vrijeme nisam s njegovom pričom – da je Nail bio u pravu, i da ste ga trebali pustiti da se vrati po nas. Ne znam za Adu i Šeru, ali on iskreno pripada našem društvu.

-          O čeemu to ti?

-          Šalim se. Nešto se zamislih, nisam baš u toku.

-          Pričali smo – Kemura mi odmah priskoči u pomoć – o mogućnosti da se sprema napad na Foču. Čim je Major bio riješio dati sto ljudi!

-          Sjećam se naše ispomoći Goraždu. Vascijeli dan smo vodani po onim brdima i čukama, niko nije znao šta se tad izleglo u Majorovoj glavi. Ali, i sad, isto k'o i onda, šta god da je smišljeno, ako je on upetljan, to je pametno. O tome se ja ne sikiram. Smijem se kladiti da nećemo biti zavaljeni. Vidovit nisam, ne znam šta se sprema, ali ako je baš nešto krupno u pitanju, ne bi me iznenadilo da mi na Grepku sačekamo ove što su sinoć otišli. Ako se nastavimo ovako izležavati, možda nas i stignu.

 

U međuvremenu se i Adem vratio:

-          Ništa, samo mi dade šolju mlijeka. Jadi se i ona, da je slabo obilaze. Nije mi drago ni što joj tražih, ali sam baš ogladnio.

-          Ih, tebe stid. Nee bi tebe bilo stid ni u ciganke iiskati!

-          Jebo me svijet, ko mi govori. Dobro nana nije dosad umrla od gladi, kad takve cigane u kuću prima!

 

Krnjo nije negirao, kiselo se smijao. Zato je pominjanje doručka uticalo na nas ostale, želudci se počeše oglašavati.

-          Za Asima i Kemuru mi je lahko – Ferid se prvi naglas pojadi, usput se prisjećajući našeg izlaska iz Trošnja – gledaj trave, mašala, oni će se napasti. Ali, šta ćemo mi, ljudi!?

 

Dok su se neki smijali, ja ovaj trenutak prepoznah kao pravi da se zarovim na dno ruksaka. Izvadio sam malu, zavezanu, providnu  kesicu.

-          Odakle ti to? – Adem je zurio u suhe šljive, koje je glad lako prepoznavala.

-          Drug moj, čuo si, iz sela sam izaš'o skroz nespreman. Jeo lišće i travu. Sad sam naučio, vidiš, da i od sebe krijem. Kada smo se na Trebovoj pakovali, metn'o sam ja dvije kese. U većoj je, za koju je i Aljo znao, inače smo mi hranu zajedno nosili, bilo preko tri kile. A ovo sam nagur'o na samo dno. Znaš kako sam ih bio opr'o, posebno. Vidi sad, opet se sve bijele, ušećerile se ponovo. Tačno ima trideset komada, Aljo i ja bi s ovim sami mogli preživjeti pet dana. Ovako, nas deset i Krnjo...

-          Mene ne računajte, ja o sebi briinem!

-          Bujrum! Ali ako već nećeš, onda je još bolje, taman nam dolaze po tri. Što ti je sudbina.

-          Bolje bi bilo da nas je zapalo po četiri ili dvije – Zaim otkri nešto od svog neobičnog sujevjerja –  sudbina s brojem tri mi se ne sviđa.

-          Najbolje bi bilo – Alija je znao bolju teoriju – da smo svi ovako uradili, svak po kesicu šljiva, ili teglicu nečega...

 

Nismo više pričali, dok i posljednja košpa nije pala na zemlju. Odmah smo se osjetili spremnim nastaviti, samo je Adema zanimalo kuda će Krnjo.

-          Ja imam svoj zadaatak – drugo nismo ni očekivali – vas sam našao, rekoste daa ćete na Grebak. Ja moram nazad, naa Trebovu.

-          Sam ćeš? – Alija je sumnjao u Krnjovu ozbiljnost.

-          Sam sam i doošao!

-          A, majke ti, koji je to tvoj zadatak? – Adem nije htio tek tako rastati se s njim.

-          Kad bi ga taakvima govorio – ovaj put ni Krnjo ne osta dužan – ne bi ga viiše Maajor meni povjeravao!

 

Ipak, prijateljski se rastajemo. Ponovo se izrukovasmo, međusobno zaželismo i svu potrebnu sreću.

Najduže sam otresao travu s pantalona i mantila. Pogledom sam uspio dva puta prijeći preko svih. Na Krnju ništa novo nisam vidio. Zato sam se uvjerio u raspoloženje ostalih.

Od sinoć su ostale vjera, nada i odlučnost, a ono malo kajanja što je bilo, s izlaskom sunca potpuno se istopilo! 

tmurno nebo iznad Zelengore